Има неколико година да сам прочитао да ако воћка не доноси род треба закуцати ексер неђе при дну стабла. На тај начин се изазове стрес код ње и онда се на неки начин биљка “пробуди” и почне да доноси много већи род. У дворишту имамо једну велику и разгранату трешњу која годинама слабо доноси род, али је добра за хладовину. Помисилио сам на њу док сам читао тај текст али неђе у себи нијесам вјеровао у такве ствари. Генерално имам отпор према свим тим “рецептима” који се шерују по интернету, јер заиста има свакојаких глупости.
Међутим, како је наша трешња за ових десетак година, колико само овђе, нарасла у једно снажно дрво, мој син је прошле године са другарима из комшилука направио на њој предивну кућицу од старих дасака. Ту се играју, крију од нас старијих. Предивно. Та кућица ми неђе грије душу, да моја ђеца ипак имају дјетињство какво смо ми некад имали, да нијесу изгубила контакт са природом у овој ери модернизације и да расту у здраве личности.
Овог прољећа, послије толико времена јаловости, били смо свједоци да је трешња процвјетала у пуном бехару, а након тога и донијела обилан род какав није за цијелу своју деценију. Управо је дошло вријеме за бербу. Пресрећни смо. Kрупни и сочни плодови без икаквог прскања и без црва већ је на нашој трпези.
И таман док смо разлоге тражили у временским приликама, ове зиме и прољећа, сјетио сам се оне приче са почетка. О ексеру. И заиста вјерујем да је мој син градећи кућицу на дрвету ексерима изазвао тај стрес који је донио жељену промјену, донио жељени род.
Па сам се добро замислио над мојим животом и увидио један духовни смисао ове истине о ексерима. Да су сви моји успјеси и мој раст били само она велика зелена крошња, која је једино служила за декорацију и хлад. Правог плода и правог рода није било. И онда када је дошло једно другачије вријеме, вријеме примања удараца и увреда, вријеме суше и пустиње, вријеме понижења и повреда ја то нијесам знао да прихватим. Нијесам знао да има то икаквог смисла. Све ми је изгледало као деструкција и губитак.
Али ова трешња постала ми је као знак од Господа. Да је све то добро за плод. Да сав тај “стрес” који сам прошао је да ме продрма из моје учмалости, да ме пробуди из моје самодовољне чауре, да ми покаже праве приоритете и фокусира мој живот на духовне плодове. И заиста је ово истина, сав мој “бол” ме је заправо спустио на земљу, приближио мојим укућанима, мојој жени и мојој ђеци, мојој мајци и брату, мојим комшијама, мојим пријатељима за које нијесам имао времена и стрпљења. Због “ексера” почео сам да саосјећам са људима око себе и почео да их разумијем и да им могу и послужити. И сада доносим много већи род. Неупоредиво већи.
Kао што је заправо то Исус најбоље показао и учинио. Говорио је ученицима да он мора отићи на Kрст. Али они то нијесу разумјели. Да мора дозволити да у Његове руке и стопала буду укуцани клинови, да би донио род, спустио Царство небеско. Он је морао као сјеме да умре да би се саградила црква Божија. Баш као ова кућица коју је мој син подигао на дрвету. Подигнута од земље и ближа Небу. Тако је и Христ, на оном Дрвету Голготе на којем је био прикован, подигао Вјечну Kућу за све нас, живи Храм Господњи који се подиже са земље и васкрасава ка Небу. И заиста донио је невјероватан род, у сву вјечност. И то онда када је био на самом дну, презрен, одбачен и понижен. Али Отац је знао да не постоји други начин да се породи Ново створење. Ти и ја. Ми смо то ново створење, тај благословљени род праведности Божије.
Зато пријатељу, ако си примио ексер, ниско и дубоко, не очајавај и не гнијеви се, већ устани, запјевај и радуј се са мном данас. Јер то је за наше добро, јер ћемо велики род родити. Нама на благослов а на славу Божију!
Одломак из књиге “Јектенија” , владике Владимира
Извор:Блог аутора
