“Васкрсењем смрт си поразио,
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља.”
Врхунац сотириологија Луче Микрокозме се уздиже на самом крају, у сјају Васкрсења, гдје смрт бива побијеђена Твојом славом, Господе Исусе. Небеса одјекују Твојом неизрецивом побједом, док Земља прославља свога Спаситеља. Овај перспективан поглед Луче на човјечанску есхатологију не гледа у страдање и распеће Христово, већ препознаје наду у Васкрсењу и Вазнесењу. Глас Луче је глас Цркве који одјекује “Маранатха – Дођи, Господе”.
Једна, недјељива и бескрајна тајна путује кроз чудесну личност Богочовјека, Исуса Христа. Ова тајна се не исцрпљује ниједним богочовјечанском дјелом, догађајем, мишљу или ријечју, већ је увијек потпуна, са свим својим бескрајностима, присутна у свему што припада Христу. Оваплоћени Бог Логос открива ту тајну не само људима на земљи већ и свим анђелима на небу.
Страдање, смрт и Васкрсење су неопходни у богочовечанском домостроју спасења људског рода, по закону неизмјерне Божје љубави којом живи све што је Христово. Ова неопходност је можда прикривена и у страдању, и у смрти, али не и у Христовом Васкрсењу. Мада узгред буди речено, Његошева Луча све то апсорбује, и имплицира јединство овог тројства: страдања, васкрсења и вазнесења, кроз литургијски израз “Воскресењем си смрт поразио”.
Васкрсење Господа Исуса, које је најприје било логичка неопходност Његове Богочовјечанске личности, односно преегзистенције, постало је у одређеном тренутку историјска стварност, када је Отац обукао у тијело своје Слово. Снагом Његове Богочовјечанске личности, Господ Исус није могао остати мртав. Смрт није могла задржати Његово тијело, јер је Његово тијело било тијело Бога Логоса, суштински сједињено с Њим и у гробу, те га смрт није могла задржати као свој плијен. Христос је устао јер смрт није могла задржати Његову моћну личност у свом “мрачном царству”. Ово васкрсење је постало неоспорно свједочанство за Сина Божјег, Бога Слова.
Без Васкрсења, све би било илузија, привиђење: и Христос, и сва Његова дјела, и цјелокупно Његово учење, па и сама Луча Микрокозма. Цјелокупно учење Господа Христа добија потврду и објашњење у Његовом Васкрсењу. Ова бескрајна тајна чини срж Спаситељевог Васкрсења. У том свјетлу постаје јасно и дјело Христа, Његово учење и Његов лик. Само у свјетлости и слави Васкрсења постају потпуно разјашњени сви догађаји Христа, сва Његова чуда, ријечи и истине, па и оне које је Његош покушао да себи објасни а тичу се “судбине човјека”. Богочовјекове истине су истине само у пуноћи Његовог Васкрсења. Без Васкрсења, све би биле само сјенке и мочвара.
Зато је сам Спаситељ указивао све вријеме на своје Васкрсење као догађај који ће објаснити Његов идентитет и дјело. Христос је поучавао о вјечном животу, говорио је о васкрсењу мртвих, а Васкрсењем је показао да је Он заиста васкрсење мртвих и да је Он тај живот вјечни. Иако је вјера у Њега преносила из смрти у живот, Васкрсењем је побиједио смрт, осигуравајући нама људима прелазак из смрти у бесмртност.
Но, једно се наслућује кроз овај химнични крај Луче Микрокозме, да Васкрсење Господа Христа није само завршетак приче коју прича Његош, већ је и почетак новог поглавља у историји спасења. Оно није само појединачни догађај већ и темељна стварност која обликује суштину хришћанске вјере и открива тајну човјека за којом вапи на самом почетку.
Мисионарска снага Васкрсења прожима и храбри апостолско дјеловање, јер је свједочанство о васкрслој Христовој присутности било кључно у ширењу Хришћанства по свијету. У томе је и апостолско дјеловање Владике Рада, који кроз своје стваралаштво жели да ухвати срце свога народа за Господа и да их привуче својом снажном и надахнутом поезијом и имагинацијом.
Васкрсење Христа није само доказ о Његовој побједи над смрћу, већ и основа за нови живот вјерника, проналажење њихове сврхе и смисла. Јер као што каже св.ап. Павле у 1. Посланици Коринћанима 15.”13Ако нема васкрсења мртвих, онда ни Христос није васкрснуо, 14 а ако Христос није васкрснуо, узалудно је наше проповиједање, узалудна је и ваша вјера. 15 Ако мртви не ускрсавају, онда смо се и ми показали као лажни свједоци Божји, јер смо свједочили да је Бог васкрснуо Христа, кога није васкрснуо. 16 Ако мртви не васкрсавају, онда ни Христос није васкрснуо. 17 А ако Христос није васкрснуо, узалудна је ваша вјера, јер сте још увијек у својим гријесима. 18 По томе су пропали и они који су уснули у Христу. 19 Јер, ако само у овом животу полажемо наду у Христа, јаднији смо од свих људи.”
Васкрсење постаје духовна стварност за сваког вјерника, трансформишући живот из ропства гријеху у слободу живота у Христу. Васкрсење се не завршава у прошлости; оно је стварност која обликује садашњост и будућност. У контексту Луче Микрокозме, ова бескрајна тајна не само да се огледа у свјетлости Христовог Васкрсења већ и даље живи у срцима оних који свједоче о Његовој присутности. У том непресушном извору вјере, хришћани налазе снагу да преносе радосну вијест о Васкрсењу и данас, као и у временима која долазе.
ЗАВРШНЕ МИСЛИ О СОТИРИОЛОГИЈИ ЛУЧЕ У САВРЕМЕНОМ КОНТЕКСТУ
Луча Микрокозма је Његошева теодицеја, покушај оправдања Бога за присуство невоље и зла на овом свијету, а и изражава се кроз дуалистички контраст између царства свјетлости и царства мрака.
Иако поједини елементи, попут наглашавања слободе и дуализма, постављају питања у вези с ортодоксним хришћанским учењем, као што смо истакли у цијелој овој есејистичкој анализи Луче Микрокозме. Слобода игра кључну улогу у Његошевом разумевању зла, што подразумева слободу избора између добра и зла.Спаситељеве речи и дела, као што их тумачи Његош, стварају дубоку хришћанску алегорију о спасавању, светлости и животу.
Његошева интерпретација зла као недостатка добра, умјесто стварне супротности, указује на одређени теолошки искорак. Употреба гностичких и античких елемената у Лучи, као и митологије, може додатно компликовати теолошко разумевање, али ипак отвара простор за дубља промишљања и тумачења, ово епско дјело чини интригантним и изазовним за разумевање из класично-хришћанске перспективе.
Ипак, кроз изучавање Његошевих ријечи, долашли смо до закључка да његова поезија исказује дубоко поштовање према Спаситељу као Учитељу, Исцијелитељу и Освјетљитељу. Његош, као истински поета и филозоф, премошћује временске и просторне границе, представљајући Спаситеља као трансцендентну снагу која исцјељује и освјетљава животе људи.
Сав богочовјечански живот, свеколико богочовјечанско учење и целокупно богочовјечанско дјелање Господа нашег Исуса Христа сачињавају један недељиви богочовјечански домострој спасења. Овај домострој представља основу теме о сотириологији Луче Микрокозме, која се бави учењем о спасењу.
Гледан изнутра, ово деликатно и тајанствено изграђено дјело представља прекрасан склад духовних и земаљских аспеката. Изведено из безбројних божанских тајанставености, овај домострој је свјетинска реализација божанске мудрости и милости, која се излила у људском облику.
Овај домострој тајни, у својој основи, представља економију мистерије, тј. раскривање божанских планова за спасење човечанства. Спаситељеве три и по године на земљи су централни део овог тајнственог редоследа, кроз који је Христос дејствовао као спаситељ.
Спаситељ је, као Логос оваплоћен у Исусу Христу, открио тајне Божије спасавајуће воље. Својим учењем и дјелањем, Христос је претставио животну умјетност спасења, ускликнувши сотириологији кроз свој богочовкечански живот.
Тајне спасења нису остане само у Тројственом Божанству, већ су кроз Христову инкарнацију обасјале све људе на земљи. Његове ријечи и дхела нијису биле ограничене само људима, већ су, као лијекови за душу и тијело, биле понуђене свима на небу, укључујући и све анђеле, а нарочито палом човјеку.
Спаситељев живот и учење представљају тајанствену таписерију која је разоткривала мистерије Божије спасавајуће љубави, снажно обавезујући све вјернике на спасење кроз примењивање Христових настава и примера. Ова тајна спасења, оваплоћена у Христу, премошћује таму и доноси светлост спасења које је доступно свим створењима на земљи и на небу.
Та лијепа порука коју носи Луча имају дубок смисао и значај за савремено црногорско друштво, посебно с обзиром на изазове с којима се суочава. У контексту поновног надвијања црног облака мржње, “истрага потурица” и јачања вјерског национализма, сотириолошке поруке Његоша могу пружити релевантне смернице. Првенствено порука о спасењу кроз учење Исуса Христа као Преблагог Учитеља може бити од суштинског значаја у суочавању с изазовима мржње и подјеле. Фокусирање на принцип љубави, толеранције и учења Христових вриједности може послужити као пут ка помирењу и заједничком животу, превазилазећи националне подјеле, нарочито у православној цркви Црне Горе
Идеја о светом ходу Исуса Христа указује на важност личног преданог живота у духу исправности. У савременом контексту, ова порука може подстаћи грађане Црне Горе на активно залагање за властиту етичност, солидарност и одговорност према заједници.
Његошева порука може се тумачити и као позив на одбацивање вјерског национализма који ствара поделе међу људима. Управо осуда “многобожства” и јереси у светлу сотириолошке перспективе може указати на неопходност сузбијања екстремизма и нетолеранције, као богохулног идолопоклонства 21.вијека.
Зато Луча, као порука људима о спасењу кроз учење, а не кроз подјеле, може бити кључна у суочавању с изазовима фокусирањем на заједничке вриједности и суживот у Црној Гори, међусобно поштовање и тиме допринијети изградњи одрживијег и хармоничнијег друштва у Црној Гори, истичући важност моралних вриједности, љубави и заједништва као кључних елемената пута ка правом спасењу.
У контексту очувања православља и одбране светиња политичким и паравојним методама, порука Луче Микрокозме и Исусова наредба о учењу свих народа наглашавају суштински другачији приступ мисији православне цркву у једном мултиетничком друштву као што је црногорско. Уместо фокусирања на борбу за спољашње симболе вјере и нације, Луча је позив на дубље и личније посвјећење вјерским вредностима, живљење по Христовим захтјевима и дељење те вере с другима.
Јер „борба за православље“ и „одбрана светиња“ су апсурдни ако се сведу на политички – конфликтни приступ, док Исусов позив на учење свих народа наглашава практично дјеловање и служење свим људима. Умјесто политичких и националистичких стратегија, овај приступ подразумијева живљење вјере кроз примјер, љубазност, толеранцију и саосећање. Важније је бити ученик Христов, него војник у политичким борбама.
Увођење других у ученички однос значи дијелити живот с њима. Умјесто инсистирања на одбрани спољашњих симбола, овај приступ подстиче изградњу личних веза и постављање примјера у свакодневним ситуацијама. Исусов домострој је модел који треба слиједити свог Бога, наглашавајући важност живљења онога што проповједамо. Поучавање, стога, не подразумијева само преношење информација о Богу, догми и религијама, већ вођење људи ка потпуном предању Христу у свакодневним изазовима живота. Обећање да ће Он бити с нама до краја вијека и свијета пружа наду, храброст и сигурност у дијељењу вере с другима, без потребе за агресивним методама
.
