Сви знамо да је живот пун падова и успона. Прочитах неђе да је наш избор кад паднемо у томе да ли ћемо остати доље или ћемо устати и кренути даље. Од неких падова не бих никад ни устао да ме Господ није подигао, утјешио, исцијелио моје ране и водио даље. Заиста не бих устао, јер су то били дани када се распадало све оно што ми је било свето. И то баш онда, да апсурд буде већи, када сам се обраћао Богу, када сам схватио колико сам грешан и колико сам се одаљио од Њега, од себе. Касније схватиш да тако бива, јер записано је да ће овај свијет одбацити, извргнути руглу и хтјети да уништи сваког чије срце дотакне Господ. Али записано је и то да Господ изводи све на добро онима који Га љубе. Чврсто сам вјеровао у ту Ријеч. Јер у тим данима нијесам имао ни снаге ни воље ни за што. У мојој глави је био хаос, водила се жестока борба новог и старог ја. Једино свијетло које сам видио је био Исус. Заиста јесте. Зато сам понизно прихватио своју судбину, прихватио све што ми се дешава, јер сам вјеровао да је то Његова воља за мене. Уједно обухватао би ме огроман страх и питања јесам ли паднуо у још већи гријех, страх да ће Бог одвратити своје лице од мене. Јер посљедице гријеха су страшне. Али Бог не би био Бог да не чини чуда и показује колика је Његова љубав и милост. Не само да све изводи на добро него ме сачувао зла, сачувао мржње и горчине у срцу, од моје освете, моје праведности..….. и уз то благословио – постао сам отац још једног сина, прелијепог сина којег је Он зазвао по имену.
Не вјерујете!? Хахахаха, нијесам ни ја. Читајте онда даље.
Још док је супруга била трудна, а како смо знали да носи мушко дијете, размишљали смо о његовом имену. И никако нијесмо успијевали да нађемо неко које би нам одговарало. Било је пар њих у опцији али ни са једним нијесмо били тако одлучни нити одушевљени. Супруга ми је често говорила да се не оптерећујем и да ће се то једног дана само казати.
А онда сам једног дана читајући неке хришћанске списе наишао на то име – ТИОДОР. У моменту застах као да ме неко нагло руком задрмусао. Окренух се према супрузи и запитах је: Свиђа ли ти се име Тиодор? Јоој, свиђа баш! – узвикнула је. Са словом Е – Теодор или баш са словом И – Тиодор? – запитах је опет. Са словом И – рече. Да, и мени се више свиђа са словом И – рекох.
Тако је и било. Тог 2. марта 2022. године родио се наш Тиодор. Мени трећа, а супрузи прва, неописива радост. Јер је благословио Господ, родила је нашег Тиодора у својој 44. години. За љекаре, а и за нас, је то било чудо. Као онда мајка пророка Самуила, која се, гле опет чуда, као и моја супруга, звала Ана, која није могла да има ђеце, али је измолила мушко дијете у Господа. Често је са својим мужем ишла у дом Господњи ђе се тужна у срцу, плачући много, молила Господу. „И завјетова се Ана говорећи: Господе над војскама, ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је жив, и бритва неће прећи преко главе његове“ (1. Самулиова 1:11).
И даде Ана свог сина Самуила да служи Господу и он одрасте у Божјег пророка који помаза Саула и Давида за краљеве Израиља.
Недуго послије Тиодоровог рођења копкало ме које значење има то име. И нађем ово:
Тиодор – БОЖЈИ ДАР. И као што то код човјека бива, обично неку овакву ствар припише случајношћу. Но, од када је моје срце дотакао Бог, ништа више не приписујем случајностима.
Растао је наш мали љепотан и ближио се његов рођендан, и не знам откуд ми дође та мисао, паде ми на памет разговор моје супруге и њене пријатељице која живи у Београду. Још док је била трудна та њена пријатељица сањала је да ће моја супруга родити мушко дијете и да ће му дати име ФЕЂА. Ајде – рекох себи – да видим које значење има и ово име. И имам што виђети:
Језа је прошла мојим тијелом. Осјетио сам као да је сами Бог био поред мене и слатко се смијао.
И то није све.
Славили смо први рођендан нашем малом Тиодору. Ја и супруга смо били пресрећни. Радовали смо се доласку мојих старијих синова, нашим мајкама-бабама, породици жениног брата, нашим кумовима, дијелили са њима нашу радост и Тиодорове „догодовштине“.
Кум је био наш први гост. Необјашњива је веза нашег Тиодора са њим. Обострана искрена љубав, усудио бих се рећи равна божанској. И недуго након што је пошавши од нас дошао кући кум ми је послао сликовну поруку питајући ме: „Јеси ли знао за ово? Јеси ли знао на који датум се родио ваш Тиодор?“. Нијесам могао вјеровати.
Мало је рећи да ме обузела језа. Само што се нијесам срушио на под. Гледао сам нијемо у црквени календар, у дан рођења нашег сина (2. март), којег дана православна црква слави, замислите, Светог великомученика Теодора Тирона.
Ријечи Господа нашега који је кроз пророка Исаију говорио персијском цару Киру који је ослободио Јевреје из 70-годишњег вавилонског ропства, називајући га именом 150 година прије него се родио, парале су моју главу: „Овако говори Господ помазанику свом Киру, кога држи за десницу, да пред њим покори народе и цареве распаше, да се пред њим отворе двокрилна врата, која се неће затворити; Ја ћу ићи пред тобом и путеве неравне поравнићу, разбићу бакарна врата и пријеворнице гвоздене сломићу; И даћу ти благо тајно и богатство сакривено, да познаш да сам ја Господ Бог Израиљев, који те зовем по имену; Ради слуге својега Јакова и Израиља изабраника својега, позвах те именом твојим, премда ме не знаш.“ (Исаија 45:1-4)
Заиста не знам шта је Божји план за нашег сина. Можда, као што је цар Кир тада избавио Израиљ, да избави овај народ из духовног ропства, можда да као тада Самуило, који је помазао изабраника Господњег Давида за краља Израиља, подигне на власт кнеза који као Давид љуби Господа и који ће водити овај народ путевима Господњим. Што год да јесте Његов план за нашег Тиодора, нека тако и буде, нека се испуни света Његова воља за њега.
Има ли од ђетета бољег и савршенијег дара од Господа? Сваки родитељ зна да нема. Зато и завршавам ово свједочанство са заамвоном молитвом захвалности Господу: „Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Светлости, и Теби славу и благодарење и поклоњење узносим, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин!
Свједочанство подијелио, ђакон Борис Поповић
