Његошева сотириологија, као што је изражена у Лучи Микрокозма, проналази дубоко значење у приказивању Христа као Доброг Учитеља. Овај приступ се разликује од класичне слике распетог Христа и наглашава Божанску Мудрост и Силу Његовог учења. Исус учи ријечима, и то надахнутим ријечима. Сво оружје Његове борбе је Мач Духа, која је Објављена Ријеч Божја. Заправо сам Исус је та Ријеч, Он је вододијелница универзума. На том Камену ће се спотаћи све лажне религије и прије и послије Њега.
У својој анализи, Његош види Христа као Оваплоћеног Бога Слова (Логоса), који своје учење дијели са људима и дјелује као Учитељ Благих Вијести. Овај приступ чини Христово учење више разумљивим и примјењивим, пошто се Преблаги Учитељ повезује са свакодневним животом људи, нудећи им путоказ за бољи живот.
Његош посебно истиче да Христос, као Божанско-Оваплоћена Особа, има јединствену моћ да поучава као Бог. Његова ријеч је испуњена не само мудрошћу и снагом, већ и нечим необјашњивим – богочовјечанском харизмом. Христово учење се, према Његошу, издваја као ново и невиђено, те привлачи људе својом чудесном силом и истином.
Ова синтеза Христове улоге као Учитеља и Спаситеља показује како Његош повезује аспекте Христове личности и мисије (свјештенога хода) који обара идоле. Управо у томе Његош види побједу над незнабошцима. То је стратегија евангелизација коју треба примјењивати међу муслиманима оног времена, него и према својим сународницима који су веома слабо вјерски потковани, иако су се номинално изјашњавали као православци или католици. Циљ је ширити Благу Вијест, односно хришћанску вјеру у својој околини Ријечју Божјом, а не огњем и мачем. Луча Микрокозма је позив на откривање Божје воље кроз молитву, послушност Божјим заповјестима, дијељење свједочанства са другима, тако се обарају идоли. Ратовање, политика и интереси само учвршћују непријатеље у својим религиозним увјерењима ма како накарадна била.
Његошева сотириологија шестог пјевања продубљује разумијевање духовног свијета од обичне борбе добра и зла, кроз чуда и дјела љубави Христа Спаса. Чудотворна дјела се виде као доказ божанске моћи Учитеља, а Његош их доживљава као нешто необјашњиво и предивно, што додатно потврђује јединственост и неприкосновену надмоћност Христа
Луча микрокозме је зато једно од најзначајнијих дјела модерне црногорске књижевности, које је настало у вријеме великих историјских превирања и духовних потрага на почетку новог вијека на тлу модерне Европе. Његош осјећа да нам је потребо једно ново читање свега, ново сагледавање свијета у његовој цјелини и сложености, жели то да покаже како се у малом огледа велико, како се у човјеку одражава космос. У томе је слиједио традицију хришћанске мисли, која је видјела човјека као микрокосмос, малу слику Божјег стварања.
Луча микрокозме приказао сукоб између небеске и земаљске стварности, између рата и мира, између лажних богова и истинског Бога. У дјелу Луча микрокозме се супротстављају двије визије стварности: небеска и земаљска, духовна и тјелесна, божанска и демонска. С једне стране, аутор описује небеску космогонију, која се заснива на борби између добра и зла, између Бога и Сотоне, између анђела и ђавола. У тој борби су учествовали и људи, који су се дијелили на праведне и грјешне, на војнике Божје и војнике ђаволске. Аутор набраја највеће свјетске војсковође који су водили ратове на земљи, од Александра Македонског до Наполеона, показујући како су они били под утицајем небеских сила, и да су се борили на страни зла.
А онда аутор слави Христа као Преблагог и Тихог Учитеља, који је Логос, Слово Божје возљубљено, Слово које се отјелотворило, Бог постао Човјек. Он је дошао да нас научи благости и тиховању, да нам покаже пут љубави и мира. Он је својим васкрсењем побиједио смрт и отворио врата неба за све који га слиједе. Он је Спаситељ свијета, који својом свјетлошћу расвјетљава таму и руши лажне богове и олтаре. Он је смисао живота и историје, који даје наду и утјеху народима који трпе неправду и патњу.
Аутор посебно наглашава тај концепт Бога Слова, који је кључан за разумијевање хришћанске вјере. Слово Божје је Ријеч која је била на почетку са Богом и која је била Бог (Јн 1:1). То је Ријеч која је створила све што постоји (Јн 1:3). То је Ријеч која се утјеловила у Христу (Јн 1:14). То је Ријеч која нам открива Бога Оца (Јн 1:18). То је Ријеч која нас позива на покајање и вјеру (Мк 1:15). То је Ријеч која нас храни духовном храном (Јн 6:35). То је Ријеч која нас ослобађа од гријеха (Јн 8:32). То је Ријеч која нас чини дјецом Божјом (Јн 1:12). То је Ријеч која нас љуби до краја (Јн 13:1).
Слово Божје је духовни мач којим треба да се боримо против зла и лажи (Еф 6:17). То је мач који пробада душу и дух, који разликује мисли и намјере срца (Јев 4:12). То је мач који сијече све што нас одваја од Бога и ближњих (Мт 10:34). То је мач који нас чисти и посвјећује (Еф 5:26). То је мач који нас води у славу Божју (Отк 19:15).
Луча микрокозме је дјело које нас позива да примимо Слово Божје у наша срца, да га читамо, слушамо, размишљамо, молимо, живимо. То је дјело које нам нуди рјешење за наше проблеме и дилеме: да се окренемо Христу као Преблагом и Тихом Учитељу, који нам даје снагу да превазиђемо зло и да градимо добро.
Његошева сотириологија у “Лучи Микрокозме” наглашава разлику између једноставне припадности хришћанској вјери и дубљег учеништва у духу Христовом. Он истиче да бити хришћанин подразумијева много више од пуког признавања вјере; то значи бити ученик, сљедбеник живота у складу са Исусовим учењем.
Поред тога, Његош разматра Исусове ријечи о цијени учеништва. Исус је јасно ставио до знања да слиједити Њега захтјева потпуну просвијећеност и жртву. Оваплоћење у учеништву подразумијева одрицање од сопствених интереса и преузимање крста, симбола жртве, ради слијеђења Њега.
Оно што додатно наглашава Његошева сотириологија је чињеница да нису сви способни или спремни да се обавежу на такав живот. Некима је тешко прихватити високу цијену учеништва, што се огледа у Исусовим ријечима о многима који су напустили Њега.
На крају, Његош износи концепт да је истинско учеништво неопходно за правог хришћанина. Хришћанин, према Његошу, није само онај који има припадност вјери, већ је онај који је заиста посвећен слијеђењу Христа. Он укључује концепте новог рођења, вјере у Христа и активног учешћа у ширењу Христове науке.
Овај приступ Његошеве сотириологија указује на дубоко разумијевање духовних вриједности и позива на аутентично посвећење учеништву јер је снага Христовог учења нераздвојна од Његове Богочовјечанске личности. Он наглашава да само у оквиру те личности, која обједињује Божанско и људско, Христово учење постаје спасоносно. Ово је кључно јер само кроз Његову Богочовјечанску силу, која се манифестује кроз Његову благодат, Његош види остваривање спасоносних елемената Његовог учења за цијели свијет.
Анализирајући Исусове чудотворне подвиге, на небу и на земљи, Његош истиче да се та чуда дешавају снагом Христа, не простом магијом ријечи. Он истиче да је сва чуда, извршена у Име Господа Христа, произлазила из Његове Богочовечанске личности и да је Његова свестраност, од распећа до васкрсења, кључна за спасоносност Његовог учења.
Његош посебно наглашава да се истине Христовог учења остварују као дио Његове личности, која је истина сама по себи. Ово је кључна тачка јер се Његошева сотириологија фокусира на Богочовечанску димензију Христа, гдје Његова личност као Спаситељ, васкрслог Богочовјека, доноси животворну силу Његовим ријечима.
Даље, Његош разматра важност Богочовечанске силе Христових ријечи. Он указује да ријечи Христа имају снагу спасења јер су ријечи Божје. Без Христове Богочовечанске личности, ријечи саме по себи не би имале ту тајанствену и спасоносну силу.
У суштини, Његошева сотириологија инсистира на јединственој и незамјењивој улози Христове Богочовечанске личности у остваривању спасоносних елемената Његовог учења. Без ове димензије, учење би било без живота и без моћи за трансформацију и спасење. Његош тако препознаје да је кључна снага Христовог учења у самој суштини Његове личности као Богочовјека, васкрслог и живог Господа.
Исусова наредба да идемо и научимо све народе подразумијева много више од једноставног преношења информација. То је позив на лични однос и практично дјеловање. Учење других није само вербални чин, већ дубљи процес који укључује животни примјер и искуство.
Увођење других у ученички однос подразумијева дијељење живота са њима, постављање примјера у свакодневним ситуацијама и изградњу личне везе. Исус је живио оно што је проповиједао, а то је модел Преблагог Учитеља који жели да пренесемо другима. Није довољно само говорити о вјери; важно је живјети вјеру у свакодневним околностима.
Док учимо друге, наш фокус треба бити на цјелокупном животу посвјећеном Христу, не само на појединачним аспектима доктрине. Поучавање није само преношење теолошког знања, већ вођење људи ка потпуном предању Христу. Исус је нагласио не само учење, већ и држање свега што је наредио. Ово значи практичну примјену Његових учења у свакодневним изазовима живота. На крају Луча имплицира оно Исусово обећање своје присутности током цијелог овог процеса. “И ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека.” Ово обећање даје нам храброст и сигурност у нашем ученичком задатку, зато “Земља слави свога спаситеља”. Са вјером у присуство Исуса, можемо са сигурношћу остати досљедни Њему и храбро дијелити вјеру са другима, знајући да нисмо сами. То је позив на лични однос, живот у складу с Ријечима Преблагог Учитеља.
