“Јаквинта од Барија” или Јаквинта Дукљанска, потврђено је историјска личност. Била је кћи норманског вође Архирица, из града Барија. Вјенчање краља Бодина и Јаквинте, обављено 1081. године, представљало је покушај повезивања дукљанских и норманских интереса против Византије у то вријеме. Она је била краљица Дукље од 1081. године, па све до њене смрти. Упамћена је као лош владар. Према Љетопису попа Дукљанина имала је јак утицај на свог мужа, Бодина. Но иако без стварне власти, још док јој је муж био жив, Јаквинта је одмах почела да намеће своје интересе. Она ће најпре навести Бодина да затвори, а потом и погуби пред Дубровником, своју браћу од стрица, Бранислава и Градислава, као и сина овог првог, Предихну. Имала је утицај и на остатак Војислављевића, али највећа препрека јој је био Бранислав. Бодин се због тога што је убио Бранислава “одмах покајао и горко је плакао” због свог чина, и на крају га сахранио како му приличи.
Тадашњи свјештеници су све до сахране осуђивали Бодина због убитства Бранислава. Јаквинта је наставила по своме да влада и након смрти Бодина. Када је Михаљ Војислављевић дошао на власт, брзо је био и збачен. Разлог је био Јаквинтина злоба, и умјесто Михала постављен је за владара Доброслав. Убрзо се Доброслав, који је радио у корист Јаквинте, а против себи, нашао у оковима јер је био злобан према народу.
На власт је дошао, потом Владимир , Бодинов братанац, који је “волео мир и са свима га је одржавао”. Али и он је постао сљедећа жртва и дошавши под удар зле краљице Јаквинте . Владимира је Јаквинта убила напитком “наведена савјетима неких најгорих људи, који усто бијаху и непријатељи жупана Вукана” . Међутим, ни поменути краљ Доброслав, који је претходно чамио у оковима, не прође много боље јер и њега Јаквинтини људи “ослијепе и кастрирају, па пошаљу у манастир”.
Јаквинта је најзад постигла жељено:да за краља буде изабран њен син Ђорђе, у чијем интересу су сва претходна злодела, изгледа и била учињена. Ђорђа је, међутим, недуго затим свргнула византијска експедиција. Он је морао да побјегне у Рашку, а затим је заслужена казна стигла и његову мајку, она “би ухваћена код Котора и одведена у Цариград, гдје је и умрла”.
У овом кратко одјељку о краљици Јаквинти можемо препознати низ библијских рефлексија и то у извјештајима о најозлоглашенијима личностима библијске историје. Чак и наш хроничар Јаквинту идентификује као Иродијаду, и чини још једном потпуно оправданим овај мој подухват да у Љетопису препознам те библијске рефлексије и покажем оно што је неоправдано дуго превидјано , да дјело свештеника из Дукље има итекако велики вјерски значај.
Јаквинта тако постаје права слика зла. У њеном понашању и дјелима препознаћемо не само Иродијаду већ и неколико сличних библијских личности које имају кључне одлике тј лица злог владања, према мјерилима Светог Писма.
У првом пасусу који смо издвојили из 42.главе Љетописа , ријечи ” тражила је згодну прилику да их уништи” неодољиво подјсећају на ријечи јевандјелиста који су на сличан начин описивали како су фарисеји и вјерски поглавари тражили згодну прилику да ухвате и убију Исуса . Постоји та паклена фокусираност зла које континуирно вреба прилику да зграби праведника и да га уништи. Није ни чудо што је Исус опомињао ученике на опрез и бдијење, јер њихов непријатељ дјаво иде “као ричући лав” и глада прилку да ако икако може да “прождре” неког од изабраних божијих..
То је одувјек тако, Сотона има своје слуге медју појединим јавним личностима, неријетко и на високим положајима који не презају од најгнуснијих злочина. Често су заодјенути, не саму у краљевске, већ и у свештеничке одоре као што су то били фарисеји и садукеји у Исусово вријеме. Јер као што апостол Павле прорећи у својој посланици “тјелесни ће прогонити духовне”. А шта је друго тјелесно ако не сотонско. Зар није Исус Петру јетко одбрусио “бјежи од мене Сотоно, јер ти не мислиш оно што је божије већ што је људско”, тако је људско = тјелесно = сотонско… То је дух манипулације и властохлепља који прогони Цркв, којег нам је апостол открио да и у Цркви и Држави влада овај духовни принцип који видимо и у Љетопису, да зло увијек вријеба и прогони праведника, то је тај “Дух Језавеље” о коме ћемо у наставку нешто више рећи.
Библија јасно говори о сукобу добра и зла, свјетла и таме, истине и лази. Само, то нијесу никакви космицки сукоби идеја, вец реални судари вриједности Бозијег Царства и Сотоне, као утјеловљења духа пакости и манипулације. Језавеља је прогонила пророка Илију, Фарисеји Исуса, Иродијада Јована Крститеља, Далила Самсона… Јаквинту ћемо у том контексту најбоље схватити и описати кроз поменуте библијке ликове, јер прогонећи праведнике, Цркву и хрисцане тај дух Језавеље и дух невјерства заправо прогони дух истине Јевандјеља. А шта значи прогон? Прогони су збир свих зала злих људи који напредују од зла ка горем. Видјећемо да Јаквинта користи сва могућа средства да би ликвидирала све потенцијалне претеденте на краљевскули трон Дукље.
Јаквинта и сви поменути библијки зли ликови владарица (супруге лидера) нијесу ништа друго до отјеловљења многих свагдашњих друствених и градјанских неправди, многих како се то казе озакоњених безакоња која макијавелистички оправдају и најбрутална средстава за остваривање неких својих политичких и сличних “виших” циљева. Љетопис попа дукљанина је прави буквар таквих појава, и зато је незаобилазна књига за поуку генерацијама која стасавају у Црној Гори.
Тај прогон који врши Јаквинта је слојевит и дубок, јер није само физички (рекло би се да уопште и није) и директан он је више психолошки, духован, суприлан и индиректан. Јер се врши преко свог супруга који има апсолитину власт и стварну песницу моћи. Због свег тога тај прогон је тешко и уочљив и недокичив за отворену борбу. Рекао бих и опако опасан, посебно за људе који нијесу карактери и вични духовном ратовању. Јаквинта као Далила , користи свој положај жене тј. супруге и мајке да оствари жељени утицај односно жељену посљедицу. Она слама вољу своме супругу, да би њиме манипулисала. Тако Јаквинта као Далила, бесомучно истрајава са питањима и захтјевима према својем супругу, док овом не дозлогрди и учини шта јој је срцу важно. ” И она му досађиваше својим ријечима сваки дан и наваљиваше на њ, и душа му пренеможе да умре.” Књига о судијама 16:16, толико је снажан тај притисак на вољу да човјека доводи до очаја да му се живот почиње гадити. Ово зло морамо освијестити да би се знали и борити против њега. То зло има тако дјелотворно оружје да и најачи човјек (Самсон) пред њим пада бива разголићено. Оно је некако женско, моћно, подмукло, ласкаво, досадно, упорно, које је својим константним дјеловањем како видимо оборило једног супермена историјских размјера. Самсон који је одувјек био синоним божанки силне физичке снаге али и трагичне људске слабости, за све другачије битке је био спреман и за све је био јак, као вјероватно и моћни цар Бодин у нашем Љетопису, који је освоји готово читав Балкан, али не и за ову врсту пузајућег зла. Обојица су поклеки пред тим досадним и упорним захтјевима опаке жене, јер и је и Јаквината Бодину, као и Далила Самсону непрестано звоцала и манипулативним техникама упорно тражила главе политичких такмаца и пријетила ријечима “.. па пришавши краљу поче бестидно наваљивати и говорити му да их ухвати и стави у тамницу, иначе никакав живот не може имати са њим, ако то не учини…” док на крају цар попусти пред њом и ” поста за трпезом вјероломник..и.. убица.”
Како примјерено звуче ријечи Св. Јован Златоусти у Бесједи на Усековање: ”Опет бјесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протјера Светога Илију у горе.” Није случајно Јован Златоусти повезао Иродијаду и Језавељу, јер то је исти паклени дух. Тај нечисти дух против кога се морамо борити навјестиће и св. Јован Богослов у Откровењу да би опоменуо све христове ученике на овај опаки манипулаторски дух који може заузети важну позицију и изазвати много зла Бозијем народу ако се на вријеме не изопшти. Тај дух Језавље се више него очигледно манифестовао у Јаквинти. Која као и њене библијске претходнице преко својих слабих (духовно гледано) мужева и синова контролосали ствари и имале фактичку власт у земљи.
На другој страни, у Светом писму је записано да је Исус сјео на пријестоље Давида. Краљ Давид је успоставио положај правог и истинског духовног ауторитета који ће на крају донијети у краљевство Божје. Давид је учинио за духовног ауторитет оно што Абрахам учинио за вјеру.јер је једноставно одбио да преузме власт или утицај приграби за себе прије времена недозвољеним средствима. Напротив, он је потпуно вјеровао у Бога да ће га Он утврдити у позицију која му је одредјена у право вријеме. Давид није подигао своју руку на свог политичког непријатеља Саула, да тражи признање или утицај, већ је ходао у правом духовоми ауторитету. Он није као Јаквинта и Бодин гледао да само људским снагама приграби и осигура политичку моћ, знао је да сваки положај или утицај који би стекао властитим манипулацијама или самопромоцијом би постао камен спотицања за њега и његову способност да добије прави положај и ауторитет од Бога.
Томе нас учи и Љетопис краљева Словена од прве до задње странице, да постоје истински и лажни ауторитети, они истински као што је био св.Владимир Дукљански баштине изворни духовни ауторитет, попут Давида, на потпуном повјерењу у Господа, да ће их Он и смао Он утврдити у положају који им припада и то у Његово вријеме и Његовим средствима. “Понизите се , дакле, под моћну руку Божију, да вас Он узвиси у право вријеме.” (1 Петер 5: 6) Јер када Господ промовише човјека Он га такође опскрбљује милошћу и мудрошћу да носи терет власти. Шта је вриједило Ђорђу Војислављевићу, том јадном сину Бодиновом, због кога је наводно “брижна мајка” Јаквинта скратила за главу пола краљевске породице да би га довела на положај, то га није спасило и умирило. Ђорђе је изгубио све а имао је све. Иако је био стварни син и стварни насљедник трона , он је читав живот живио као да заправо то није. Његова мајка и он нијесу вјеровали у Бога, да он је Краљ над краљевима, нити у себе и зато су чињели свако зло да би осигурали оно што има је већ било дато одозго. Али управо они су живјели у великој невјери и несигурности као да им и не припада оно за што су се наводно борили. Јаквинта и њен мрчени син Ђорђе који су стекли у позицији власти и утицаја само својим злим средствима, манипулацијама и лактањем имају врло мало мира и среће и осуђено је на неуспјех, окове и смрт, и то вјечну … Пошто је тим путем одлучила да крене Јаквинта и завршила као Језавеља којој су пси леш растгли да јој се стрва није знало.
Одломак из Магистарстког рада владике Владимира Лајовића, “Библијеске рефлексије Љетописа Попа Дукљанина”
Извор: https://montenegrina.net/fokus/vladimir-lajovic-jakvinta-zla-kraljica-dukljanska/
