Јавност је имала прилике да у више наврата чује да се на литургијама Цркве Србије у Црној Гори не моле за власти Црне Горе нити за православни црногорски род. Са појавом мултимедијалних садржаја на Јутјубу, може се свако и лично увјерити да је Црква Србије измијенила канон литургије Јована Златоустог, и то тако да је избацила цијелу једну молитву за власти државе, која је саставни дио ткз. Велике (Мирне) Јектеније на почетку службе и Јектеније која иде послије читања Јеванђеља према канону св.Јована Златоустог (Хризостома).
Да би схватили колико је то важно питање, морамо појаснити неке основне термине. Јектеније (грч:συναπτή) су кратке молитве које се одликују узвишеношћу и пуноћом садржаја, а такође и тајанственошћу. Синајски превод из 10. вијека, али и Грузијски и Јерменски из 11. и 13. вијека, садрже дванаест молитви (прозби), и на крају је “возглас”. У њој се налазе прозбе за Цркву и њену јерархију, грађанску власт, град или село, за оне који путују, болују, који су у затвору или пате, као и о свим потребама хришћана. Молитва која је веома слична Великој Јектенији сачувана је у посланици Св. Климента Римског коринтским хришћанима (око 90.-100. године). Данашња јектенија је у тијесној вези са ђаконским молитвама у Тестаменту Господа нашега Исуса Христа (III век) и Апостолским правилима (IV i V век), које су обаевзни дио литургије св.Јована Златоустог.
Чувени професор Литургике Хуан Матос нарочито помиње украјински образац из Служебника издатог у Кијеву 1893. године, по којем се моли овим редом:
1) за цара,
2) за царицу,
3) за престолонасљедника и царску породицу,
4) за Свети Синод, митрополита или архимандрита и све хришћане,
5) за војску,
6) за свештенике, свештеномонахе, и све хришћане,
7) за преминуле: патријархе, цареве, царице, ктиторе, оце и браћу,
8) за црквене добротворе и остале, као и у грчком обрасцу.
Увидом у Служебник који је издат 2001.године, а доступан је на сајту www.светосавље.орг, може се виђети да је Црква Србије на страни 90. самоиницијативно избацила тај дио из канона светог Јована Златоустог, који је заједно са литургијом Св. Василија Великог стуб источног обреда и који се служи у свим помјесним православним црквама, само изгледа не у Цркви Србије.
Црква се од настанка до данас, посвуда у православној васељени моли за народ и власти замље у којој служи, и у томе је Канон литургије Источног обреда! Јер источно-хришћанска политичка теологија се базира на интегритету државне власти који произилази одозго. Само такво поимање Државе може да објасни утемељење државне силе или државе права у власти Исуса Христа, који је “Краљ Краљева, Господар над Господарима”. Управо у односу на такав карактер власти, који је божански, она код источних црквених отаца задобија једну врсту литургијске форме. Али само у Црној Гори, у читавој православној васељени, у појединим црквама нећете чути да се моле за власти земље у којој живе, кршећи тако и Свето Писмо и каноне. Ријеч Божја заповиједа да се вјерник моли за власти у оном мјесту ђе живи да би због општег добра и њему било добро, да “тих и миран живот поживи у свакој побожности.”
Учинили смо напор да направимо упоредни преглед Служебника Румунске, Бугарске, Руске и Украјинске православне цркве, али и служебника Карловачке митрополије из 18. вијека, који је доступан у електронским архивама Националне библиотеке Републике Српске.
У Служебнику (Богослужбеној књизи на основу које се служи литургија) стоји да се моли за власти земље, према посебном тексту који усваја Свети Синод Румунске православне цркве, и који се као такав чита на свим литургијама.
Бугарска православна црква не само да се моли за владу и војску Бугарске (“правителството” и “воинство”) него се и моли за свој бугарски народ. Да ли се Црква Србије моли за црногорски народ? И зашто не моли?
А Руска православна црква у Украјини, односно УПЦ Московског патријархата моли се и за Украјину, и за њену владу и војску, иако на тој територији рат траје скоро пуних 10 година, у којој је, на истоку и југу Украјине, неколико проруских покрајина.
Видимо да Руска црква бар номинално није престала да се моли за Украјину и њене власти и није промијенила текст литургије.
Можда је најпотпунији Служебник Православне цркве Украјине (Украјинске православне цркве Кијевског патријархата) који се јасно моли за државу, народ, власт и војску. Све оно за што се не моли Црква Србије у Црној Гори. Зашто?
Држава по православном предању представља једини ентитет који је у стању да препозна непријатељске елементе по мир, слободу и безбједност земље и да затражи од својих грађана спремност да за своју земљу положе и сопствени живот. То је оно што је издиже изнад свих других организација. Зато и постоји заповијест да се црква моли за државне власти, да би тиме допринијела и сачувала поредак, мир и стабилност. Оружане снаге и законодавни системи требају гарантовати правно конституисан поредак и ауторитет државе.
Свето Писмо, у Посланици Римљанима (13:1-7) јасно каже и не треба јој тумач: “Свака душа да се покорава претпостављеним властима. Јер нема власти а да није од Бога; Бог је поставио власти које постоје. Стога, ко се противи власти – противи се Божјем поретку, а који се противе примиће своју осуду. Јер владајући нијесу страх добрим дјелима, него злим. Ако пак хоћеш да се не бојиш власти, чини добро, па ће те власт хвалити. Она служи Богу за твоје добро. Ако пак чиниш зло, бој се; јер не носи мача узалуд. Она је у служби Богу, гнијевни осветник ономе што чини зло. Зато јој се треба покоравати не само због гнијева, него и савјести ради. Због тога плаћајте и порезе; јер су служитељи Божји који баш на томе раде. Сваком дајте оно што сте дужни: коме порез−порез, коме царину−царину, коме страх−страх, коме част−част.”.
Морам ли елеборирати однос према Држави Црној Гори, црногорској нацији, питању власништва црквене имовине и плаћању пореза и какво је стање у Црној Гори? Вјерује ли ико да је ово стање нестабилности случајно или је прецизно генерисано управо оваквим неканонским дјеловањем Цркве Србије и јереси етнофилетизма у који је дубоко загазила без намјере покајања, већ пркосећи и Божјим и земаљским законима, који се односе на однос државе и цркве.
Зашто се не моли Црква Србије за Црну Гору, па одговор се крије у називу те јектеније, која се назива и “мирна” јектенија (грч: τα ειρηνικά) пошто цијели низ кратких молитви почињу ријечима “у миру Господу се помолимо”. Значи, ако се неко не моли за власти, онда сљедствено Писму тај није за мир и са посвећење, него за буран, немиран и бунтован живот без свеколике побожности. Тај има сасвим друге намјере и планове да се бори за другачијим средствима (политичким и војним) а не литургијом и молитвама, за царство земаљско а не Цартво Божје.
Ка што видимо из овог служебника Карловачке Митрополије из 1799. године, као аутономне помјесне цркве Аустроугарске Монархије, за разлику од Цркве Србије која данас дјелује у Црној Гори, Карловачка Митрополија се молила за Цара аустроугарског и за власти оне земље у којој је дјеловала, да би тих и миран живот поживјели у свакој побожности, јер су знали да уз добра заједнице у којој мисионаре, биће добро и њима као цркви Христовој.
Да поновимо и закључимо, пошто цијели низ кратких молитви у Великој Јектенији почињу ријечима “у миру Господу се помолимо”, он се и назива се и “мирна” јектенија (грч: τα ειρηνικά). Ако се неко не моли за власти, онда сљедствено Писму тај је за буран и немиран живот без свеколике побожности, јер има друге намјере и планове, да се бори другачијим средствима, а не литургијом и молитвама.
У томе је побуна Цркве Србије, побуна против Божјег поретка, јер ако не чинимо онако као што су апостоли и свети оци нама оставили у аманет, не можемо тврдити да смо канонска црква, тиме “наше обрезање постаје необрезање”. Нема алибија Цркви Србије у причи о Томосу из 1922. године, да је прије 100 година била канонска, ако данас, мијењајући каноне литургије, чини јерес и отпад од вјере прађедовске. Тиме она показује непоштовање према Богу, али и непоштовање према Држави Црној Гори и црногорском народу, властима коју је Он изабрао и војсци која чува њене границе. Не можеш себе звати хришћанином, нити своју секту црквом у Црној Гори, ако нијеси лојалан грађанин Државе Црне Горе.
пише: мр Владимир Лајовић, архијереј Православне цркве Црне Горе
