“Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људма, и одолио си’ (Прва књига Мојсијева, поглавље 32, стих, 28).
Јаков се “борио ‘, побиједио и постао Израел!
Свето Писмо као једина и апсолутна истина указује пут повратка, сваком православном вјернику у Црној Гори који жели погледати” истини у очи’ и бити дио обнове канонски признате аутокефалности.
Пред Црногорцима (у контексту сваког православног вјерника из Црне Горе без обзира на националну припадност) који желе црквено сабрање које ће их водити ка канонскoм признању аутокефалности је вријеме” борбе’ са сопственим заблудама. Када ово пишем почињем од мене грешног и недостојног. “Борба ‘ са сопственим страстима нема краја али наш унутрашњи рат са обманама које смо себи наметнули може бити успјешно окончан. Неопходно је након свега себи признати, Црногорске Православне Цркве више нема и никад више је неће бити. Драга браћо и сестре у Христу који истрајавсте у самообмани, мрзите ме “пљуните ме’ ако вам то ваша савјест пред Господом, дозвољава али истину нећете сакрити илузијом.
Бог и моја браћа у Христу из Епархије Подгоричко Дукљанске свједоци су да смо покушали, писмено и усмено, сачувати “духовни легат’ блаженопочившег Владике Антонија. Одговоре ћу сликовито описати са тезом да се мени, најмањем од свих, није хтјело признати чак ни монашење. У контексту написаног а сходно тада актуелним околностима у ЦПЦ у, свако опонирање о позивању на звања и” титуле ‘ са стране Епархије Подгоричко Дукљанске, тиме и са моје стране, сматрам најблаже речено некоректним.
Свима желим свако добро од Господа.
Није крај моје мисије, све док живим овај пролазни овоземаљски живот “изгнаника’. Признајући себи сопствене гријехова и потребу за покајањем, ђе год да будем, што год да радим, носићу собом поруку да “Црногорац мора бити Израел’. Kроз лично дјеловање и дјеловање у Епархији Подгоричко Дукљанској тражићу савезнике и стварати околности за афирмацију Православне Цркве Црне Горе.
ДА ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА!
јеромонах Антоније
