О св. Петру Цетињском остаде записано да је водио један мали народ из ропства у слободу, из безакоња у државу права, из безбожности и племенских сујевјерја у хришћанску вјеру. То његово вођство бјеше једна велика борба са “вјештицама” и једно свеопште страдање и распеће овог божјег слуге између непријатеља споља и зла домаћега. Владика у својим мемоарима и посланицама посљедњих година живота на земљи о томе пише “Остара сам, више од зла и непослуха црногорскога, него ли од мојијех данах”.
Замјерају му неупућени да је много користио клетве као духовник, али када се читају његове посланице види се да онима које му је Бог повјерио он их до краја љубљаше и кад их је благосиљао, и кад их је прекоријевао и кад их је клео и заклињао ” силнијем Богом Сведржитељем и честнијем Kрстом и светом Госпођом и свијем архангелима и ангелима и светитељима, који су од вијека Богу овако поручиваше: “Ја с великом жалошћу и са сузама видим, да сви ваши непријатељи и сви ђаволи од свијета не би вам могли, толико зла, толико штете ни срамоте учинити, колико ви сами себи чините. А шта је фајда жалит и плакат, кад више љубите зло, него ли добро, и срамоту него ли поштење и кад не слушате, што ве ја учим и савјетујем и што ве молим и заклињам.” То је заправо чинио из дубоко очинске љубави и боли.
Тужио се на њих и изобличавао их да су “од Бога одступили и страха Божијег изгубили, грехоту и срамоту заборавили”, и да чине оно што знају али не знају шта чине, јер, писао им је: “Ви никога не слушате ко за добро ваше ради и говори, а нека дође који лажац међу вама, сви ће те му вјеровати…” Нарочито се трудио да искоријени крвну освету, свако сујеверје у народу и да насади здраву вјеру у њему, васпитавајући га у правој побожности и свакој врлини хришћанској. Против сујеверја се борио као против “чудне сљепоте и чудна безумља и злих схватања.”
У његовом Житију стоји записано да је овај црногорски светитељ чинио све да изагна свјетлошћу Христовом из народне душе страх од вјештица, вампира и вједогоња, који народну душу помрачаваше и убијаше у њој право благочешће и страх Божји, као једини извор спасења и мудрости. Тако бјеше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име (славу), многи би славили и по неђељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претјераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све и онако сиромашној сиротињи и оставе иза себе гладну ђецу и празне домове. Овакво прослављање крсног имена, карактеристично је било код народа у то вријеме, па је постало један од најглавнијих израза њихове православне вјере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили. Домаћин се старао, и преко цијеле године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. Треба овђе појаснити сам тај израз “крсно име” зове се још: слава, свети, свето, благдан. Био је обичај да пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) да на славу дођу и незвани. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намјернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло па ма били и најсиромашнији људи су своју славу би прославили.
У вријеме вјековног робовања, дани славе били су тренутци препорода, који су уливали нову снагу и охрабрење. Сврха је била да се угледају на заштитника свога дома – светитеља чију су успомену славили – и крену живјети његовим примјером, чинећи добра дјела. То је био једини начин да се народ састане, поразговара, утјеши, па чак и да донесе какве одлуке. У овом старању за добро и достојно прослављање славе, сав овај обичај требало је да се огледа у будности свих који уистину вјерују у Бога, да се одвоји прослављање Бога од просте гозбе, славља и весеља.
Међутим, то се изродило у неку своју супротност, па су се славе по неком помодарству почеле прослављати више дана којом приликом би се много потрошило. У Житију св. Петра стоји записано да је владика видећи ту недобру ствар, из потребе да се слава мора прослављати са узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића, изашао је једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши послије бесједе обије руке к небу, гласно рекао: “Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Kо од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио!”. Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као неким чудом нестаде овај рђави обичај међу њима. Читавим овим догађајем Владика генерацијама поручује да могу и морају разумјети, да се може бити религиозан али не и духован, да се може практиковати неки религиозни ритуал, па цак и жртвовати за вјеру, распродати и све своје а да ипак то не буде угодно Богу. Може то изгледати као добродошло за цркву а заправо постане рђава пракса која нас осиромашује а не богати духовно.
Истинска духовност се разликује од обичаја и религиозности, она долази од појма да је вјерник не само онај који чини неке ритуале већ најприје онај који је под утицајем Духа Светога. Исус Христос је о томе говорио са религиозним вођом Никодемом и рекао му да без обзира на његову религију и знање, он мора да се наново роди од Духа. Религиозност је врста побожности, оне постварене, спољашње, ритуалне у којој човјек и даље остаје роб гријеха. То је побожност без унутрашње промјене и препорода. Унутрашњи мотиви срца као и намјере ума не мијењају се само се практикују неки вјерски обичаји и фолклор. Религиозност се од духовности суштински разликује јер не дјелује на разум (поучавање, разумијевање, закључивање, смисао), већ само на емоције – страх, узбуђење, одушевљење, екстатички занос. Емоције имају важну улогу у религиозности, зато су религијске заједнице пуне ритуала, слика, предмета и облика који изазивају емоције – првенствено дивљење и страх. У религиозним заједницама тако основни мотив побожности је страх од казне која га може задесити. Зато религиозан човјек у суштини не жели оставити гријех, већ се жели ослободити његових посљедица. Своју нечисту савјест само смирује бјегом у заблуду да це неком религијском праксом или жртвом “умилостивити гњев Божји” и избјећи праведну казну за своја дјела.
Духовност пак није плод људског, већ искључиво Божјег дјеловања. Она подразумијева вођство Божјег Духа у животу, у разумјевању Божје објаве и у обнови карактара. Апостол Павле говори о два различита вјерника, “духован човјек” и “тјелесан човјек”. Тјелесан вјерник може да буде религиозан, али само духован човјек је онај који разумије смисао своје вјере и религиозне праксе. Он је доживио промјену Духом Светим за спасење: “Што је рођено од тијела, тијело је; што је рођено од Духа, дух(овност) је.” Јован 3:6 По Духу човјек доживљава промјену унутрашњих мотива који га потичу на дјеловање, умјесто дотадашњих грјешних мотива који су владали његовим умом и срцем , па све и да је и даље ишао редовно у цркву, славио славе, читао молитве и изгледао побожно. Унутра је остао исти.
Зато и Владика користи сав свој ауторитет (што је исправна улога цркве) да заустави религијску праксу која споља изгледа тако “свето и богоугодно” и цркви добродошло али суштински нема хришћански смисао и значај јер нема исправан мотив. Тиме ова владичина борба постаје равна искорјењивању оних сујевјерја, вјештичарења и идолатрије коју су апостоли, пророци и свети оци искорјењивали од прве цркве, кроз цијели средњи вијек. Таква пракса, виђели смо, умјесто да прославља Бога и његује заједништво међу вјерујућим постаје средство престижа, заробљавања и осиромашења (материјалног и духовног) ионако већ ратовима и окупацијом осиромашеног и поробљеног народа.
Из овог примјера св.Петра Цетињског, морамо се опометити да се са овиме мора (из)борити Црква Христова, како тад тако и данас.
Пише: владика Владимир Лајовић
