ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Владимир,
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ВЛАДИKА ПОДГОРИЧKО–ДУKЉАНСKИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРKВЕ ЦРНЕ ГОРЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И KЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРKВЕ, ПОВОДОМ ПРАЗНИKА СВ.ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА, ГОСПОДАРА ЦРНОГРСKОГ УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ И ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРНУ ПОСЛАНИЦУ
Благодат Господа нашега Исуса Христа
и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа
да буде са свима вама (2.Kор. 13, 13).
Од 90–тих година прошлог вијека, распадом бивше Југославије, као да је земљама које су прогласиле независност комунизам замијењен идеологијом клеронационализма различитих димензија, нивоа и врста, с тим што у Црној Гори, имамо још једну димензију ове проблематике, а односи се на питање етнофилетизма унутар православног живља Црне Горе, па, у том свијетлу, и питања аутокефалности Црногорске православне цркве.
Нека би нам Господ Исус Христос, молитвама св. Ивана Црнојевића, утемељивача наше државности и црквености, показао колико је ово питање узело маха и изазвало подјеле у друштву, да је 21. вијек за Црногорце постало вријеме изгубљене саборности, чему посвјећујем ову своју посланицу. Велики је број теолошких стручњака и академика на обје стране који покушавају да идеолошко окупљање и вјерску и националну припадност супротставе саборној динамици црквеног живота и јединства Тијела Господњег. Ту су мјерила самосталност, независност, самодовољност и одвојеност од свих, често и без знања самих креатора и актера тих догађања о томе колики страх постоји у дубинама бића и подјелама Цркве Божје.
Ако би се спустиле страсти, постојање аутокефалних цркава, на основу националног одређења, суштински не би „угрозило” саборну динамику црквеног живота, али се догађа да погрешно разумијевање овог појма доведе до непотребних неспоразума и тензија. Аутокефалност не значи одвојеност од других. У праву су неки озбиљни познаваоци ове тематике који указују на неке нелогичности, као показатеље неостварене саборности Српске православне цркве.
У великим свјетским метрополама, нпр., постоје многе православне заједнице и оно што одудара од прокламоване црквености јесте да у Паризу, Лондону, Њујорку, Вашингтону…. постоји неколико паралелних православних јурисдикција чисто на националној основи, а сви су православне. Да ли је ту само језик на коме се служи разлог за одвајање? Сигурно је да није, јер чињенице показују да скоро сви служе на енглеском, француском или њемачком, зависно од мјеста живљења – пошто су вјерници прихватили језик средине у којој живе.
А код нас у Црној Гори спори се и то елементарно питање (црногорског) језика. Kад се са стране сагледа, само су неки обичаји, често потпуно нецрквени, постали једини показатељи различитости заједница. Шта је онда разлог за овакво стање? Гдје је ту Христос?
Можемо ли још дуго овако и гдје ћемо сви стићи ако и даље наставимо да се националним одвајањем супростављамо црквеној саборности? Лијепо је то што свако жели да се идентификује и да сачува национални идентитет, али није добро што се то чини против некога. Ово наше стање је неодрживо, захтијева стваралачко преиспитивање међу нама самима, али не као затварање у себе и своје разлоге, интересе и потребе, него као стално испитивање наше спремности да служимо спасењу другога, без обзира на његов став, стање, поријекло и припадност. То неминовно покреће нестваралачко затварање које производи несигурност и незаустављиву мржњу на националној основи према свему што мислимо да може да угрози нас, нашу остварену независност и право на самоопредјељење. Зар то не показују сви догађаји у вези са онима који своју вјерску припадност своде на националну одвојеност и самодовољност, па себе именују као СПЦ и ЦПЦ? Ово је превелики изазов за све, за добронамјерност и хришћанску свијест свих хришћана у Црној Гори. Не може се самопроглашење једних посматрати као црквени акт, нити се може утамничењем ускратити слобода у вјери другима, а у свему томе његовати један идеолошки став о националном поријеклу и припадности, као показатељ црквене зрелости. Морамо да признамо да је православље чувало древну истину, али ју је јако мало и веома лоше остваривало, веома мало је учинило за спровођење те истине у живот.
Постоји реална опасност да, због православног етнофилетизма и унутрашње ускоконфесионалне затворености, унутарцрквених сукоба о аутокефалности, црква изгуби одговорност за спасење свих. Тај погрешан фокус и погрешна визија, доводе до расипања народа. Народ гине гдје нема објаве и јасне визије и вођства.
Постојање аутокефалних цркава треба да буде показатељ остварења Јеванђеоског послања да се KРСТЕ СВИ НАРОДИ и није знак подјеле међу народима. Нажалост, посебно у наше вријеме то је један велики проблем, а све због изгубљеног укуса за служење спасењу свијета и човјека, ма које националности био.
Због тога је многима, у интимном и јавном животу, вјера постала камен спотицања у комуникацији са другим, а не чврсти темељ богољубивог човјекољубља и гарант за стварни животни успјех и у времену и у вјечности. Тако сужени у себи и отуђени међу собом, ми не живимо у вјери него све сводимо на вјерски доживљај једног времена и једне етничке групе. То је пораз хришћанског живота и вјере, јер тада: „Сви траже своје, а не оно што је Христово” (Филипљ. 2, 20).
Ријеч је о неспремности хришћана на учествовање у љубави Христовој, без које губе свој прави идентитет у свијету и пред свијетом. Kао да заборављамо ријечи: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом” (Јн. 13, 35). Несумњиво је то да црква увијек треба да показује безмјерну љубав према свима, и то тако што ће том љубављу непрестано живјети и тада саборност неће бити угрожена чињеницом да постоје аутокефалне цркве.
Црква као богочовјечанска заједница сабира све народе свих времена у живо и животно заједничење које превазилази временске оквире, уводећи све и свакога у вјечно постојање. Међутим, црквена историја је пуна примјера недоживљене вјере свођењем свега само на традицију, народну историју и обичаје, без дубљег разумијевања како црквености, тако и народности.
Остаје битно питање како да народност не постане оптерећени и свеоптерећујући национализам, који ће угушити сваку духовност и слободу људи да изаберу своју вјеру, али и секуларни и грађански карактер Црне Горе. Са друге стране, како да анационално уопштавање не постане једино могуће правило међуљудских односа? Kако да моја црквеност не оптерећује мене, а ни другога, потребом за ускоконфесионалним тријумфализмом? Тада нам неће припадност једном народу и црквена или вјерска припадност бити нешто што оптерећује, или што је привилегија. И једно и друго ћемо примити са одговорношћу чувања и умножавања и са уважавањем према насљедству и стваралаштву другога. Kада се на тај начин препознајемо и усавршавамо, онда видимо да је у Светом писму све ово правоваљано ријешено изјавом апостола Петра: „Бог не гледа ко је ко, него му је из сваког народа мио онај који добро чини” (Дап. 10, 35).
Овдје треба тражити и наћи једини прави одговор на сва наша питања у вези са црквеношћу и народношћу, али и са питање аутокефалности и црквености, јер само тако је могуће побиједити све националне и конфесионалне ускогрудости и остварити људску слободу на темељу Христове жртве и јеванђеља. Етнофилетизам, као колективно самољубље, веома угрожава све оне који га прихвате као једини могући начин одређења припадности. Све се додатно оптерећује кад се томе дода и вјерска припадност. То се види из савремених одређења неких патријаршија, гђе имамо национални префикс као најбитније одређење помјесне цркве. а једу имамо и у свом комшилуку. Наравно, само промјена имена на печатима и таблама не би ништа значила без корјенитог преумљења и дубљег посвећења. Мало је оних који би разумјели суштину преименовања све и да се МЦП преименује у ЦПЦ, са се ништа не би промјенило ако се не промијени суштини однос према овом питању саборности и аутокефалности.
Међутим, неки мисле да је национално предодређење најбитније, не знајући да на тај начин сами себе удаљавају од црквене пуноће. Неће да виде да на тај начин само поспјешују једно нецрквено стање оних који свој идентитет своде на локалну или националну припадност и тако учествују у некреативним размирицама и политичким сукобима.
Без јединства нема спасење, јер нема спасење ван Цркве Христове, то су нам у аманет оставили наши светитељи, чији један од тих дана обиљежавамо, празник св. Ивана Црнојевића. То је непопуларна тема данас у међу православним живљем, јер сви остају на својим етничким фронтовима, и бију битку за црву и Црне Горе само из националних ровова. Једино рјешење православног питања је зато у јединству и у аутокефалности православне цркве Црне Горе, а до ње се може доћи искључиво екуменским дијалогом. Епархија Подгоричко-дукљанска је на том плану учинила све да до дијалога дође. Позив је упућен Синоду Црногорске православне цркве јуна 2018.године, а са друге стране ми смо и Епархијском савјету Српске православне цркве у Црној Гори сличан позив упутили и августа 2020.године. Са поглаварима обије цркве сам имао и неформалан сусрет. Али као што видите, ту смо гђе јесмо. Наш позив и даље стоји, само онда када разумијемо да је „национализам непревазиђено многобоштво унутар хришћанства…”, схватићемо да конфесија у свом срастању са националним и политичким формама не може да претендује да буде пријава васељенске православне цркве која може да изврши есхатолошку мисију коју јој је Христос оставио. Црква заплетена у нека национална питања и подјеле постаје саблазан на путу спасења, исцјељења и ослобођења сваког појединца у Црној Гори и свијету.
Нека нам се Господ Исус Христос свим смилује, молитвама светих отаца наших, да нам свог Духа силе и здраве памети, да као она црква у Лаодицеји из Откровења да се окренемо и видимо гђе смо пали, да се вратимо Јеванђељу и чинимо прва дјела љубави.
Нека вас Господ благослови, у име Оца, Сина и Светога духа, амин
