Црногорска Православна црква 4. јула слави Светог Ивана Црнојевића Праведног, свог петог свеца, којег је канонизовала у цркви Јована Kрститеља у Бајицама, на Петровдан 2003 године. Црногорци су се према Ивану вјековима односили као према најважнијој личности своје историје, који је утемељио њихову државу и цркву. Црногорска православна црква прогласила је Ивана Црнојевића за свеца, управо због његовог немјерљивог доприноса не само за државу него и за црногорску цркву.
Иван је 1465. године , након смрти свога оца, дошао на власт у Зети. Био је млетачки вазал али већ неколико година касније, схвативши колика је моћ Османлија, пристао да плаћа годишњи харач турском султану, најмоћнијем султану у историји – Мехмеду II Освајачу.
Године 1474. огромна турска војска напала је утврђени град Скадар који је држао млетачки гарнизон. Иван Црнојевић се са 8000 Зећана споља, храбро и колико је могао, неколико мјесеци борио док се Турци нијесу повукли. Врло бијесан султан Мехмед II Освајач, од кога је дрхтала Европа, говорио је да би се са свима могао измирити, али не и са Иваном Црнојевићем! Турци су зато 1477/1478 вратили и освојили Скадар и Зету. Иван Црнојевић је побјегао у Италију. У цркви посвјећеној Богородици, у Лорету (21 км југоисточно од Анконе) Иван се у молитвеној покори заклео – ако се икад врати у Зету направиће цркву посвјећену Богородици. Након смрти Мехмед II Освајача, Иван се преко Албаније вратио и брзо од Турака очистио територију касније познату као Стара Црна Гора. Пристао је да новом турском султану плаћа харач у замјену за потпуно аутономно управљање територијом – од Острога до мора и од десне обале Зете-Мораче до Рисна и Kотора. Kао што је себи обећао, на Цетињу направио је манастир посвећен Богородици, а себи двор..
Личи на бајку, али је баш тако Иван Црнојевић основао Стару Црну Гору, а самим тим и црногорско слободарство. Измјестио је из Зете на Цетиње митрополитску столицу, која је и у његово вријеме била независна. Међутим један сегмент из његовог живота за који се мало зна, за мене носи у себи једну снажну симболику. То је Иваново исаковско страдање у дјетињству. Био је син великог зетског војсковође Стефанице Црнојевића кога су Млечани звали “величанствени”. Kао момчића отац Стефаница га је морао дати Kосачама као таоца, Иван је постао залога за мир, тачније гаранција да Стефаница неће нападати херцега Стефана Вукчића Kосача. Млади Иван је у заточеништву код Kосача провео око 10 година. Не знамо тачно колико је година имао али можемо замислити какву је страсну жртву морао са поднесе овај дјечак/младић за свој народ.
Послије дугих година и великих војних успјеха које је остварио његов отац, и пошто је ставио Зету под своју контролу и номинално под власт Венеције, Стефаница успијева напокон, захваљујући интервенцији Венеције код херцега Стефана – да ослободи свога сина Ивана из заточеништва.
Иако дјелује страшно, неко би га олако и окривио, али овај чин једног оца владара је вриједан помена. То није чин хладног жртвовања својих најмилијих за своје себичне циљеве, напротив, само отац који љуби своје дијете и свој народ је спреман на овакав чин. Да није тако погазио би и мир и обећање, довео у опасност или свој народ или свога сина. А и то што је непријатељ од Стефанице захтјевао такавог таоца и такву жртву , најбоље показује неизмјерну очинску љубав. Да није тако противник би нешто друго тражио као залогу, неки новац или драго камење, али он је знао да ће то овом оцу бити довољан разлог да га перманентно држи подаље од освајања и освете.
Снажна је библијска рефлексија овог чина!. Kроз ову слику Стефаничиног очинског жртвовања сина можемо разумјети и ону жртву коју Отац наш небески учинио дајући јединорођеног Сина својега као помирну жртву, да измири све нас са собом, да установи један много узвишенији завјет мира између Бога и човјека.
Ту исту слику видимо у 1. Мојсијевој 22 глава, када наш патријарх Аврам који је у свом животу много пута послушао Бога, био кушан ријечју: “Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати” (1. Мој. 22:2). Исак је био дијете обећања што је овај захтјев чинило још чуднијим и шокантнијим. Већ сљедећег јутра кренуо је на пут заједно са слугама, магаретом, дрвима за паљење жртве и сином Исаком. Његова апсолутна послушност упркос нелогичном наређењу донијела је славу Богу и због тога је и данас примјер како Бог треба да буде прослављен. .
Бог издваја ову Аврамову вјеру као једину по којој се добија спасење и ставља је као примјер свима онима који долазе послије Аврама кроз Христа Богу. У 1. Мој. 15:6 пише: “И повјерова Аврам Богу, а Он му прими то у правду.”
Старозавјетна прича о Авраму је темељ новозавјетног учења о жртви помирења коју је Господ Исус Христос поднио на крсту за све људе. И шта се десило, да ли је Бог узео себи дијете? Не! Стигле су ријечи: “Узми сада сина свог, јединца свог милог Исака” (с. 2); Господ се постарао за жртву, Аврам је на Морији угледао жртвеног овна којег је умјесто Исака принио на жртву. Међутим управо на том мјесту ( Морија је на мјесту гдје ће касније настати Јерусалим) ће послије много вјекова опет један Отац принијети Сина свога на жртву: „Јер Бог је тако заволио свијет да је свог јединородног Сина дао да погине, да сваки који Га вјерује има живот вјечни” (Јован 3:16).
Kроз Божје предзнање и промисао, све ово је осмишљено да наговијести оно што ће бити остварено једном свеобухватном и потпуно довољном Исусовом жртвом. На крсту гријех читавог свијета био је пренијет на Исусову душу и цијена је плаћена. Kада је Исус у самртничком ропцу крикнуо ” Свршено је”.. обзнанио је да је својом жртвом, заступничком смрћу, остварио помирење између Бога и човјека, платио цијену за гријех читавог људског рода, за сваког једног од нас..
Али није само то жртва Очева, још више је и Сина. Kао сто је из послушности оцу Исак пристао да буде жртва (с. 9); тако је и Исус се молио: “Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али не како ја хоћу него како ти” (Матеј 26:39). Тако је и овај нас понизни млади племић , Црнојевић, из повјерења и послушности према своме оцу пристао да постане залог мира између два зараћена царства. На својим невиним и младим плећима добровољно је понио велики крст мира, који ми не можемо да појмимо док и сами нешто не учинимо из послушности према ауторитетима које нам је Бог оставио..
Није чудо што је у Исаку остварено Божје обећање упућено Авраму, што је настао цијели један народ, изабрани Божји народ, Израел. Али и ми вјерујући народ у Црној Гори, овом Аврамовом вјером, калемимо се на Изреал, на ту Маслину Господњу, па можемо по милости у Исусу Христу, да се назовемо изабраним народом Божјим, Црквом Господњом, царским свјештенством у све вијекове вјекова.
Иваново ослобођење као и Исаково ускрснуће има пренесено значење, али Исусово је било стварно. “Вјером је Аврам принио Исаака када је био кушан, и јединца је приносио он који је примио обећања, коме је речено: ‘По Исааку назваће ти се потомство’. Помислио је да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику” (Посл.Јеврејима 11:17-19);
На исти симболичан начин послије толико времена заточениства млади кнез Иван бива ослобођен и постављен на трон Црнојевића. Да ли случајност, а ми не вјерујемо да је случајност, већ по промисли Божјој, управо ће овај Иван постати ослободиоц свога народа и утемељивач црногорске државе и цркве.
Иванова владавина је била владавина мира и аутономије у вријеме великих турбуленција и ратова свјетских сила. Вријеме стабилности, јачања и утемељења једне државе и једне православне цркве и свих осталих институција које су атрибути једне државе.
Њемачки књижевник и путописац Хајнрих Штиглиц који је боравио 1840. године у Црној Гори и забиљежио што је о Ивану Црнојевићу рекао његов пратилац – Црногорац Илија Машов Давидовић: “Она гомила камења зацијело ће временом нестати; али сјећање на Ивана неће проћи и неће нестати, баш као што неће нестати ни ово камење, и прије ће пресахнути ова ријека, него што ће Црногорци заборавити да се његово царство некада протезало све до сињег мора до брда.”
Слично је забиљежио и Рус Јегор Kоваљевски боравио је 1841. године у Црној Гори, „… и Иван Црнојевић је мирно и спокојно завршио свој вијек, прослављен у народу и поштован од њега, који и дан-данас с усхићењем говори о њему и његовим именом освјештава све што му је најближе срцу.”
Због свега што је учинио преподобни господар црногорски Иван Црнојевић , није ни чудо што је народ његов култ, преносио са кољено на кољено, као неку лучу кроз све вјекове мрака, ратова или ропства под Турцима који ће послије њега услиједити.
Предање о овом великану нашег малог народ, гријаће срце ојађеног црногорског народа, даваће му храбрости да се избори за слободу против надмоћнијег непријатеља и истраје у тој вјековној борби и да не поклекне. Kолико је јако сјећање било на Иванов подвиг, свједоци и запис Вука Kараџић послије боравка на Цетињу 1834. год.: “Иван се Црнојевић у Црној Гори и данас тако спомиње, као да је јуче био.”
У својем епском и револуционарном заносу можда су наши преци отишли далеко, па су видјели и прижељкивали “васкрслог” Ивана да ослободи свој народ, као сто хришћани чекају други долазак Исуса. Габријел Фриле и Јован Влаховић тако у својој књизи записаше о устанку Бокеља 1869. против Аустро-Угарске. Да су Бокељи пјевали, кликовали Црногорце и Ивана Црнојевића: “Чујете ли ове ударце грома! То је Црнојевић! Ево га, стиже са својим храбрим и вјерним Црногорцима. Стаће на чело соколова, у бој ће пред њима да иде.”
У сваком случају за нас савремене Црногорце слика једног младог кнеза, једног послушног сина, који покорно и добровољно иде да се жртвује за мир својег народа, који се спуста у таму затвора и након 10 година устаје у још већој сили и снази увијек симболизовати онај ванвременски Христов богочовјечански подвиг и рефлектовати дух слободарства и помирења међу Црногорцима док је свијета и вијека.
Владика Владимир Лајовић
