Један од оснивача најмрачније јереси етнофилетизма 20 вијека на овим нашим просторима о којој сам писао у својој књизи Јерес косовског мита, је и Јустин Поповић, кога су Срби прије 15-так година канонизовали у свеца. ”Светосавски национализам” који је замјена за изворно православље, нуди и замјену за Христа, као да Његова жртва није довољна за спасење, него је потребно још страдања и погибије.
Kо мало дубље познаје и разумије Свето Писмо, зна да ријеч антихрист је преузета из грчког језика αντίχριστος (антихристос) на којем је писан Нови Завјет па и Откровење Јованово (Апокалипса), што у буквалном преводу то αντί значи не само „против Христа“, него и „умјесто Христа“.
И тако је од пада 1/3 неба, односно анђела демона које је повукао са собом арханђел Луцифер, покушава да замјени Сина Божјег на трону Божјем, да се изравна Њему и да се прикаже као Христос, односно спаситељ. Тако ће и Антихрист да се представи као да је сам Исус, и споља ће изгледати да заговара хришћанство, да се бори за мир и праву вјеру, али ће понудити себе као замјену и своју идеологију као замјену/допуну Јеванђељу.
Један од оснивача најмрачније јереси етнофилетизма 20 вијека на овим нашим просторима о којој сам писао у својој књизи Јерес косовског мита, је и Јустин Поповић, кога су Срби прије 15-так година канонизовали у свеца. “Светосавски национализам” који је замјена за изворно православље, нуди и замјену за Христа, као да Његова жртва није довољна за спасење, него је потребно још страдања и погибије. Та јерес свој врхунац доживаљава између два свјетска рата, ствара се једна екстремна националистчка псеудорелигијска конструкција “крви и тла”, која заговара идеју Небеске Србије, по принципу “један народ, једна држава и једна вјера/црква”. Та националистичка иделогија мора да има свог αντίχριστος, па Николај Велимировић, Јустин Поповић и цијела плејада “богослова” које школују у Београду, децењама од Светог Саве (Растка Немањића) ствара божанство, замјену за Христа, и приписују ми улогу, идеје и ријечи које никад није изговорио нити заговарао за свога живота.
Владимир Лајовић
Тонске архиве су (не)срећом сачувале неке од записа тих “бесједа” овог мрачног идеолога “светосавља”, које на бруталан начин свједоче о тим покушајима да се Свети Сава учини божанством, односно замјеном за Господа нашег Исус Христа, јер ваљда Његово Јеванђеље није довољно и није подобно за стварање “светог српства”.
На доље приложеном видеу можете чути цијелу бесједу на Савиндан 27.јануара (по новом календару) 1966.године у манастиру Ћелије крај Ваљева. Да сценографија буде потпуна ово све се дешава на врхунцу моћи комунистичког режима СФРЈ, што показују начин како су идеје “светосавског национализма” преживјеле и његоване под окриљем СПЦ-а и наџивљеле Тита и његову владавину. Kако су онда у свој својој пунини се манифестовале половином 80тих година, меморандумом САНУ и промовисањем Јусинових ученика у епископе, и како до дана данашњег кроз измисљени култ Светог Саве, канонозацију Николаја Велимировића и Јустина Поповића и сличних “светаца” 20 вијека, заробљавају умове слабовјерних диљем бивше Југославије а нарочито у Црној Гори. Kако је настало ово зло и како се у манастирима и портама храмова шири овај екстремни вјерски национализам и јерес названа “светосавље”.
Али ајде да прокоментаришемо неке ђелове ове бесједе која је умјећем говорника вјешто упакована у уобичајени православни наратив, да би се лакше прогутале те националостичке идеје и зариле дубоко у колектовно несвјесно тог несрећног српског народа.
Пита се “ава”Јустин, са драмом у гласу: “А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема?” И онда креће бласфемија: “Kрст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!”
Значи већ на почетку бесједе Јустин, слушаоцима доноси слику распетог Растка на неком крсту (иако је познато да Св.Сава није мученик, нити је страдао мученичком смрћу нити је икад ико имао проблем са оним што је Св.Сава написао) и представља га као Исуса Христа, стављајући му у уста посљедње Господње ријечи које је изговори прије него је издахнуо на Голготи.
Затим доста нејасно говори ријечи, па оставља дилему да ли он говори о Сави или као да Сава говори о Христу: “Оставише тебе, једини смисао свих светова, оставише тебе који нам дајеш Вечни Живот, оставише тебе који нам дајеш Вечну Правду” међутим дилема се отклања на крају те мисли кад Јустин каже” и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!”. Ваљда не мисли да је Христ имао потомке? Он мисли на Србе, потомке Немањића, јер од почетка до краја бесједе бесједе он говори о Србима и Небеској Србији, и пита се гђе су прави Срби. Јер Светосавље научава да “Србин некрштен/комуниста не бива” да је Србин израз за православца. То политичко православље научавали су и деценијама које су услиједиле и његови ученици Артемије, Атанасије и Амфилохије…
Онда наставља “На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба…. А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Kо ће чувати душу Српскога народа?… Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!”
А ми се у Црној Гори питамо како је завладао средњи вијек, након побједе литијашког покрета на изборима, и откуд се појавио тај свијет са тим ретроградним вриједностима. Па ево откуд, никад није ни изашао из подрума СПЦ-а већ пуни вијек.
Али све ово пишем због ријечи којим Јустин завршава ову богохулну бесједу о Св.Сави, са том егзалтацијом “Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву.” Kаква саблазан, Бог своје славе не да ником, не славе цијела Небеса Светог Саву, већ Христа! Јер све је створено кроз Христа и ради Христа.
И онда дио о Небеској Србији
“Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.”
Једино, што видимо да сам Господ Исус Христос плаче над Јустином Поповићем и том заблуђелом “Небеском Србијом” која заробљена мраком светосавског етнофилетизма и вјерском мржњом прогони сваког који није Србин и Светосавац, ствара климу сталних сукоба, немира и страха, која ће на крају заиста и довести Антихриста на власт и који ће на сличним идејама спроводити терор над неистомишљеницима све у име неког “светосавља” “светог српства”, “светих српских земаља” и “Небеске Србије.”, за што нема никаквог упоришта у Светом Писму или предању и канонима светих отаца православе цркве, нити у једној јединој ријечи коју је записао Свети Сава, а остало их је сачувано неких 153 страница рукописа, које свако може да провјери и потврди да је Јустин Поповић и сви који га слиједе отпадник који је завео народ и направио од српског национализма нову религију.
Пише: Владимир Лајовић
