Често у разговору са пријатељима поменем своју бившу колегиницу па бих причу о њој желио да подијелим и са вама. Она је сада пензионер. У мом министарству радила је на пословима намјештеника-хигијеничарке. Њен живот је био посебан. Још као тек удата ђевојка доживјела је стравичан саобраћајни удес у којем је смртно страдао њен тадашњи супруг, а она задобила тешке тјелесне повреде од чијих посљедица се и данас лијечи. Између осталог, од тог удеса је готово у потпуности изгубила слух. Слушни апарати су сада саставни дио њеног живота.
Али када се једна врата затворе, Бог отвара друга, често управо она која нијесмо ни бирали, ни хтјели, али то су врата кроз која воде у оно што је Бог припремио за нас
Поред свих тих траума, вишемјесечног опоравка од задобијених повреда, туге за вољеном особом, смогла је снаге да настави даље. Удала се и са садашњим супругом изродила је троје ђеце (два сина и кћер) који су сада одрасли и породични људи. Старији син је завршио чак два факултета и сада је професор у гимназији. А подигла их је како само она зна. Њих петоро живјело је у малом стану од свега 28 м2, који јој је додијељен од тадашње Војске.
А каква је колегиница и особа била? Мало су и не могу је у потпуности описати ријечи које ћу сада написати. Била је и пријатељ, и саговорник, и савјетник, и подршка, и отац и мајка…. Дивио сам јој се колико је била савјесна и педантна у послу, ђе год би прошла, послије њених руку све би блистало. Блистало би као и њено чисто и добродушно срце. Чинило ми се да је том њеном ведрином и еланом чистила и наше нечистоте, лоше ријечи и цијелу атмосферу.
Сада када се сјетим и размислим, она је увијек нешто доносила и давала, можда је и одвајала од себе и своје ђеце да би учинила поклон колегама. Некоме би знала донијети парче домаћег сира и хљеба, некоме какав колач који би направила, некоме какво парче ођеће, некоме кафу, у сваком случају, свакоме по нешто. А њена плата, ако се добро сјећам, била је свега неких 190 еура.
Нема тог приправника којег није мајчински савјетовала и дала подршку када би се бринуо и питао хоће ли се снаћи на новом послу, када би се питао хоће ли га задржати и примити за стално, када би му било тешко због неслагања са шефом или претрпаности задацима. Нема тога колеге ни колегинице којег, када би јој се повјерио, било због неких пословних било због породичних проблема, а да га није пажљиво саслушала, пријатељски савјетовала, а врло често налазила рјешења која они нијесу ни назирали. У радостима се са нама радовала, а у тузи са нама плакала. Простодушна, увијек ведра и насмијана, оштроумна и пуна животне мудрости. А сама је имала проблема, али их је носила непримјетно, никога не би оптерећивала, само би се можда понеком, без икаквих очекивања исповиједила. Ја сам у том смислу био један од привилегованих. Радовала се сваком нашем сусрету, разговору и заједничкој кафи. Поштовала ме, цијенила и особила ни сам не знам зашто. Заслужио сигурно нијесам.
И ближио се дан када је требало да је испратимо у пензију. Једног од тих њених задњих радних дана ушла је у моју канцеларију у којој се налазила још једна моја колегиница и сва некако збуњена сјела на столицу. Питали смо је што јој је, што се десило? А онда је тихо, као да је срамота, почела да нам описује како су јој, у коју год би канцеларију ушла, колеге пријатно изненадиле, скоро све су јој купиле поклон, а неке грлиле и плакале, да је остајала шокирана и без ријечи. Онда смо и нас двоје устали, уручили јој поклон и од нас, загрлили и плакали.
Сви смо знали, само она није била свјесна, колика је била људска величина. Не каже ли наш Господ: “Kо хоће да буде већи међу вама, да служи свима.“ (Матеј 20:26). Али она је мислила да је била најмања међу нама, а заправо је била највећа. Јер је служила свима.
За мене је она истинска слушкиња Господња. Није случајно да јој је, по промисли Божјој, нађенуто једно симболичко име – Верица Дамјановић. Јер она је као оно сићушно горушичино зрно, најмање од свих сјемена на земљи, слика оне „мале вјере“ која покреће планине, са којим Господ пореди Царство Небеско, „које узевши човјек баци у врт свој, и узрасте и поста дрво велико, и птице небеске уселише се у његове гране.“ (Лука 13:19).
За мене ће она бити узор и водиља, јер вјерујем да је таквима Господ припремио узвишено мјесто у свом Царству.
Борис Поповић, ђакон
