Путопис доноси опис Иријартове посјете Црној Гори 1874. године, током које је био у прилици и да упозна књаза Николу И Петровића, као и црногорске званичнике из његове непосредне близине.
Ова изузетно вриједна есејисистичко-антрополошко-путописна књига француског публицисте, новинара, вјероватно баскијског поријекла, на готово 200 страница садржи и 43 драгоцјене илустрације и једну географску карту, које говоре више од ријечи, и могу нам приближити живот у Црној Гори, у вријеме непосредно прије Вељег рата из којег ће Црна Гора изаћи као побједник и добити на Берлинском конгресу међународно признање њене независности.
Иријартове књиге говоре саме за себе и без личног увида не може се у потпуности схватити, то је и разлог што се нећемо упуштати у шире излагање њеног садржаја, већ ћемо се кратко осврнути на његова запажања када је у питању Црногорска православна црква, због актуелности тога питања.
Шарл Иријарти објашњава да је Црногорска црква независна, да нема “капа” над собом и да је неколико пута протествовала против претензија Цариградског патријарха и оних Синода Руског. Једино приликом хиротоније, владика би ишао у Москву. У наставку овај чувени француски публициста помиње нама познато писмо Правитељствујећег суда црногорског и брдског из 3.јула 1804 године, којим обратио писмима руском цару и руском Министарству вањских послова, истакнувши потпуну независност и самосталност Црне Горе спрам Русије, како у црквеном тако и у државном погледу. “Гашењем Пећке патријаршије 1766. године, “наш господин Митрополит остао (је) по себи у овдашњој цркви у независности икаквој власти као други архијереји”, да “од најстаријег времена вјеру хришћанску нијесмо од Руса, него од Грка примили”, те да “ми народ црногорски и брдски не стојимо под поданством Руске империје, него само под моралним покровитељством.
Илустрација Цетињског манастира, сједишта Митрополита Илариона Рогановића
Интересатно је запажање Иријартија у вези распођеле прихода које је остваривала Црква (о којима на више мјеста говори и наводи примјер манастира Острог у којем је бивало да у једном дану буде прилога од преко 10.000 француских франака), па наводи: “Принц Никола И, суверен независне земље, у првим годинама његове владе, и даље је имао апсолутну власт; добровољно, теоретски, да делегира дио моћи на друге, успостављајући мини лидере у различитим гранама државне управе коју је створио. До тада је имао слободу диспозиције, без синдиката, свих прихода државе, као и прихода Цркве.”
Иријарти говори о великим скуповима Црногораца на тргу испред манастрира, како се у светој озбиљности сви крсте на звук звона и да би се по томе могло рећи да су Црногорци врло религиозни народ. Међутим додаје да је то тачно само у одређеној мјери, да бољи познаваоци говоре да су Црногорци слободни мислиоци јужнославенске расе, да цркве остају готово празне у вријеме служби, а вањска пракса је сујевјерна и интересује их много више од праве суштине религије.” па додаје “Овђе смо поново приморани да примијетимо велику недосљедност између супстанце и форме. Тако да су цркве бројне; у Kњажевини их има четири стотине која нема двије стотине тисућа душа; а број свјештеника досеже на пет шест стотина; милостиње су изобине, пости се. Стриктно посматрано, изградња неке цркве која не практикује православни обред није дозвољена.”
“Попови су веома неуки, а ипак уживају ауторитет људи, јер припадају народу и учествују у његовим борбама, носећи крст једном руком а заставу у другој. У Манастирским објектима монаси су у недостатку, у тим различитим објектима углавном служе попови. Црногорски поп има изглед руског или српског папа из Хрватске, Босне и Србије, који се препознаје по бради, дугој коси и широкој хаљини, коју племенито носи; али ипак, ипак је за странца тешко разабрати свети карактер представника религије, јер се у Kнежевини сусрећу многи свјештеници обучени као и други Црногорци, кратка коса, руке на појасу, војно понашање као код горштака, а ипак су посвећени. Иако су попови, уплићу се у конобе или у кафане, пуше лулу, пију ракију, а ако је потребно узеће и гусле, “као поп чији портрет сам направио у хотелу на Цетињу, а кога се собарица хвалила, показући ми његове медаље које је зарадио на бојном пољу.”
“Све цркве које смо посјетили су а-приори једноставних мотива. Постоји општи тип који подсјећа на цркву Монпадерно, објављену на нашем путовању: Трст и Истра унутрашња диспозиција је она грчке цркве, са уобичајеном пођелом; у њу се отвара иконостас, који скрива послужитеља у одређеним тренуцима, да то допре до посматрача, заједно са зракама јарке свјетлости, уз мирисе тамјана и смирне. Цркве су врло једноставне, али су литургије помпезне: украси, довољно богати, савремени су због великодушности суверана. Апсолутно ништа није остало од накита и светих предмета који чине благо о којем говоре древне хронике млетачких путника, које су давали Српски краљеви, краљевима и приматима Зете. Све је распршено током турске инвазије”
“Људи стоје током читаве литургије, а чак су и принчеви дужни да остану у стојећем ставу. Вјерници морају оставити своје пушке на улазу у цркве, повјеравајући их неком старијем да чува.” – француски путописац додаје – ” Благдани су веома бројни, по грчком календару, а једна од пошасти народа је управо обичај која је уговорен, умјесто да се штеди у оне дане празног хода, на славама се ужива са вишком трошкова, што је прави узрок сиромаштва. У земљама блиским Црној Гори, гђе је становништво католичко, фрањевци осуђују оне који у таквим приликама троше мјесечна примања породице за једна дан. Ове црквене славе, сасвим различити од обавезних светковина, као што су свети дани Васкрса, Духова, Узнесења и Свете Светости Божића. Kњаз Данило је чинио све да сузбије оваква расипништва.”
Превод путописа Шарла Иријарта (1832-1898) “МОНТЕНЕГРО” објављеног у листу Тоур ду Монде 1877. године, касније биће објављен и у форми монографске публикације на италијанском језику у Милану, 1878. године.
мр Владимир Лајовић, архијереј Епархије Подгоричко-дукљанске
