Историја о Константину, познатијем као Ћирило (име које је узео након хиротоније од стране Папе Хадријана пред крај свога живота) и његовом брату Методију зна да су били Грци по поријеклу. Рођени у Солуну, и то Константин 815. године а Методије 826 или 827.године. У православним црквама браћа су имала статус светаца и слављени су као апостоли и то 11. по старом календару, односно 24. маја по новом календару.
Међутим, њих славе као свеце у цијелом хришћанском свијету. Њихов Спомендан у католичкој цркви је 14. фебруар. Папа Лав XIII 1880, уврстио је њихов светак 14. фебруар на календар католичких светковина. Папа Иван Павао II. прогласио их је 31. децембра 1980. Године за заједничке свеце заштитнике Европе, заједно са Св. Бенедиктом из Нурсије.
Значај апостолског дјела Ћирила и Методија и њихових ученика за примање и ширење хришћанства међу Словенима у IX вијеку, а међу њима и оних који су живјели на тлу данашње Црне Горе најбоље је препознао и описао Поп Дукљанин у свом монументалном дјелу Краљевство Словена (Регнум Сцлаворум) из друге половине XИИ вијека. Иако је овај, рекао бих слободно, најзначајнији дио историје постанка хришћанства у Црној Гори, дуго био запостављан и засјењиван, данас постаје очигледна истина да нема другог објашњења за постојање словенске црквености од X до XИИ на тлу некадашње Дукље осим овог које тако нашироко и детаљно доноси поп Дукљанин у свом Љетопису.
Дукљанин у IX глави Љетописа описује да је послије тиранске владавине „четири зла краља“ на пријесто дошао један њихов рођак Светимир који је престао да тлачи хришћане који су живјели у приморским мјестима дуж цијелог Јадрана, од данашње Црне Горе па преко Херцеговине до Далмације и Истре. Дукљанин на један предиван начин приказује долазак апостола Ћирила и Методија, као наговјештај дуго исчеканог Божијег похођења међу потлаченим хришћанским живљем, за које је овај сироти народ вапијући чекао вјековима.
Послије дуге таме спремало се да засија велико свијетло над њиховим животима. У даљној земљи, у првој половини 9.вијека, у Солуну на обали Егејског мора, у једној угледној грчкој породици, на двору, растао је један од највећих просвјетитеља тога времена, који ће са својим братом Методијем донијети велико пробуђење међу нас Словене. Он ће донијети то свјетло јеванђеља раштрканим и прогоњеним хришћанима међу тад још паганским словенским живљем које је населило ова подручја западног Балкана и мијешало се са старосједиоцима.
Господ је чуо вапаје своје дјеце који су вијековима трпјели прогон, уз реалну опасност да ће под налетом пагана потпуно бити уништени и нестати као вјерујући народ. Браћа Константин и Метод, као што рекосмо рођена у бројној породици (седморо дјеце) високог византског официра (друнгара) у Теми Солун. Њихова мајка Марија била је по свему судећи словенског поријекла. Млађи Методије десет година је био официр – командант једне архонтије у источној Македонији, у доба политичких и црквених трзавица 856. напустио је свој положај архонта и повукао се у манастир Олимп у Малој Азији. Константин му се придружио неколико година касније. Старији Константин одгојен је на византијском двору, након завршених филозофских и теолошких студија постављен за библиотекара Свете Софије у Констатинополису и учитеља филозофије на Констатинополском универзитету. Због изузетног знања (знао је арапски и хебрејски) послали су га као члана дворске мисије у абасидски калифат у Самари, да побољша односе између Калифата и Византије и објасни њиховим теолозима хришћански појам Светог тројства.
По Дукљанин о свему томе пише на сљедећи начин “неки филозоф по имену Константин из града Солуна, син неког племића Леона, човјек у свему веома свет, и врло дубоко упућен у свете списе још од дјечаштва. Овај човјек нагнан Светим Духом, напустивши свој град Солун, дође у покрајину Цезареју и тамо расправљајући много дана са многим филозофима побиједи их и својом науком и приповиједањем преобрати читаву покрајину Цезареју у вјеру Исуса Христа, и сви су били крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Послије тога обратио је читав бугарски народ, који је исто тако био крштен у вјери Светога Тројства.”
Из издвојених стихова Љетописа можемо потврдити тезу да су Ћирило и Методије још у 12. Вијеку, када настаје Љетопис, на нашим просторима били препознати као светитељи, признавали су их за својеврсне “словенске апостоле”. Управо из свега оног што нам Љетопис о њима говори препознајемо рефлексију Светог писма, неку врсту наставка Дјела апостолских. Дјеловање Ћирила и Методија одговора оној истинској апостолској служби описаној у Новом Завјету.
Невјероватна је подударност живота и дјела апостол Павле и нашег апостола Ћирила. И Павле је одрастао у угледној свјештеничкој породици, завршио је највише вјерске школе оног времена код надалеко чувеног учитеља Гамалила. Такође, и Павле је био упућен у свете списе и то од дјетињства као мало који свештеник (фарисеј) његовог доба. Када се од прогонитеља цркве преобратио у апостола (након наднаравног сусрета са Исусом) и кад је био крштен Светим Духом и водом, почео је одмах своју апостолску мисију вођен искључиво Светим Духом, као што у Љетопису пише за Ћирила.
У Дјелима апостолским читамо како је св. Павле у Атини надмудрио чувене грчке филозофе оног времена, говорећи им о ”безименом богу” коме су се клањали. Захваљујући апостолском дјеловању св. Павла јеванђеље је стигло од Антиохије до Атине, од Рима до Шпаније. Гдје год би стизао Павле цркве су ницале и мноштво народа је предавало животе Исусу Христу. Написао је 14. новозавјетних књига, што је готово трећина Н. Завјета. Видјећемо да је и Ћирило чинио оно што је читао у Библији да су чинили апостоли. И чуда су се дешавала, гдје год би долазио мноштво би се обраћало Богу. Такав силан утицај и дјеловање су остварили међу Словенима и за вријеме њихове мисије мноштво народа и њихове вође прилазили су Христу.
Љетопис нам даје један занимљив увид како је започео огроман рад ових „словенских апостола“ на описмењивању али и на евангелизацији славенских народа, што је много важније. О томе се мало говори и зна.
Историчари кажу да је Византија послала Ћирила и Методија како би удовољила Растислављевој (кнез моравски) молби. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила; Ћирило је саставио прво славенско писмо (глагољицу) и на старословенски језик превео четворојеванђеље, а могуће и цијели Нови Завјет. Тачније то је био језик македонских Словена из околине Солуна, који су од дјетињства ови апостоли добро знали, претпоставља се зато што је њихова мајка Марија била словенског поријекла. Заједно с братом превео је најважније црквене књиге, међутим, испоставиће се да су на тај начин створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенске писмености, духовности али и књижевности.
***
Браћа су у Моравску дошла 864.године. Кнез Растислав их је гостољубиво примио, тако да је врло брзо њихова мисија почела доносити резултате. Окупили су бројне ученике и постали омиљени у народу, али то је изазвало реакцију њемачког клера. Они су против Ћирила и Метода почели борбу свим могућим средствима, њихов главни аргумент била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три „света језика“ на којима се може преводити Писмо и вршити литургија. То су били хебрејски, грчки и латински.
Морали су због тога кренути за Рим код Папе. Историја говори да су ишли преко Венеције гдје су водити оштре полемике с тамошњим присталицама “тројезичне теорије”. Кад су дошли у Рим, Папа Хадријан ИИ видио је у Ћирилу и Методу добре савезнике у борби против осиљених и непослушних њемачких надбискупа и њихова цара, с којим се непрестано сукобљавао, те их је примио 868.године уз све почасти. У Риму се Ћирило заредио али не дуго послије тога се разболио и врло брзо умро. Сахрањен је у цркви св. Клемента, гдје је и данас налази његов гроб.
Хадријан је одобрио словенску литургију, те је Метода послао 869. кнезу Коцељу у Панонију. Приликом његовог другог боравка у Риму посветио га је за панонског надбискупа. Хадријан је на тај начин желио западни Илирик издвојити из јурисдикције салзбуршког надбискупа и подвргнути га директно Риму.
Након Методијеве смрти у Моравској и другим словенским књежевинама је забрањена словенска литургија. Ипак се дио његових ученика и сарадника успио склонити у Бугарску (данашњу Македонију) и јадранско приморје гдје су наставили свој рад. Нарочит утицај на нашу црквеност имали су њихови ученици Наум и Клемент, који су основали библијске школе и наставили рад на ширењу јеванђеља међу Словенима и стварању нових ученика и свештенства. Тако да већ у 11. вијеку затичемо многе ткз. словенске цркве на тлу данашње Црне Горе гдје се и даље вршила служба на народном – словенском језику.
Занимљиво је међутим, оно што нам Дукљанин открива у свом дјелу, да су апостоли Ћирило и Методије заиста били апостоли, да нијесу само створили глагољицу и описмењавали народ већ да су ударили темеље и словенске црквености и духовности. Према Љетопису Константин (Ћирило) је током боравка код краља Светопелека (који само носи име моравског краља, али из читавог контекста се види да Дукљанин говори о краљу византијске регије (дукат) која обухвата територије данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Светопелек добија писмо од Папе Стефана дође да га посјети јер је од многих чуо о светом животу и учењу Константиновом и да је посредством њега дошло духовно пробуђење. Све ово одговара историјским чињеницама, о којима смо писали у претходном поглављу.
Када су то чули Ћирило и Методије су одлучили да прије поласка на пут народу, који се тек почео обраћати у хришћанство, поставе људе који ће их „хранити Ријечју Божјом“. Поставиће им свештенике да док он и брат му буду одсутни, да људи имају неког ко ће се пастирски бринути за њих и који ће им давати духовну храну. Зато је Ћирило заредио неколико свештеника.
Ово је важан детаљ и чињеница, јер на овом мјесту у Љетопису први пут видимо елементе Христове Цркве међу Словенима, која настаје и која се дјеловањем ових апостола подиже. Ово једноставно свједочанство о постављању првих старјешина (презвитера), има веома јасно библијско утемељење. Константин (иако још није био заређен) дјелује у апостолској служби међу словенским живљем, јер апостолска служба није нестала умирањем првих апостола.
Поп Дукљанин кроз овај извјештај у Љетопис хоће да покаже и докаже “браћи у Христу” којима се у уводу обраћа, да је на темељима апостолског дјеловања Ћирила и Методија, успостављања црквена метропола (надбискупија/митрополија) у Дукљи (Бару) 1089. Године. Митрополија је и у XИ и XИИ вијеку имала карактер свјетовног и црквеног сједишта читаве регије која је обухватала не само данашњу Црну Гору, већ и знатан дио Србије, Босне и Херцеговине и дио Албаније. Таква улога ове митрополије стављала је Дукљу у центар регионалних збивања, како каже Иван Јововић у својој књизи, због чега су многе значајне црквене личности средњовјековне Европе биле заинтересоване за надбискупску катедру “свете дукљанске цркве”.
Оно што је јасно да је Константин у апостолском помазању поставио свештенство “словенске цркве”, и то оном истом помазању које видимо у Дјелима апостолским кроз службу апостола Павла. Ко су апостоли? Апостоли су најистакнутији људи у Новозавјетној цркви. То су они који су “послани” директно од Христа, као што је био случај са Павлом. Он у Првој посланици Коринћанима 12:28 каже: “И Бог је поставио појединце у цркви прво за апостоле, друге за пророке, пастире, пророке и јеванђелисте…” од којих су ови први најважнији. Ауторитет дат апостолима је био сразмјеран дјелу на које их је Бог позвао. На примјер, иако је Павле имао власт над црквама које је основао међу незнабошцима, он је понизно отишао пред апостоле у Јерусалим (Гал. 2:2). За овај контекст поучно је и Павлово објашњење коринтским вјерницима да он има ауторитет само над њима зато што је међу њима радио као апостол, али је такође рекао да његов ауторитет не прелази границу мјеста на којима је већ радио (2. Кор. 10:13-16). Јер апостол нема свеобухватну власт, већ само онолику колика је у сразмјери са оним на чега га је Бог директно позвао. Тако је и Константин због дјела које је имао међу Словенима имао и власт да постави презвитеријум.
Проучавајући Нови завјет видимо исту ситуацију као у Љетопису да су апостоли, пошто би основали цркву, постављали старјешине да надгледају цркву. Што је на неки начин доказ вјеродостојности Ћирилове службе и овог опаса у Љетопису. Наиме у Дјелима 14:23 читамо да Павле и Варнава “поставише старјешине у појединим црквама, [и] помолише се уз пост”. У наставку Дјела апостолских може се видјети да су они исту ствар практиковали у сваком граду.
Важно је да препознамо да по Писму само апостоли имају власт да бирају старјешине. У Првој Тимотеју 3:17 читамо како апостол Павле даје упутства апостолу Тимотеју да изабере старјешине које би надгледале цркву у Ефесу. Слично томе је наложио апостолу Титу да “постави старјешине у сваком граду…” дуж острва Крита (Тит 1:5). Старјешине значи нијесу изабране, изгласане нити постављене од неке друге власти, организације или којим случајем од народа (демократски). Они су искључиво изабрани и постављени „одозго“, од апостола.
Терминологија презвитера не смије да нас збуни. Ријеч презвитер или старјешина се у Светом писму користи на два начина. Као прво, означава зрелу особу или старца. У контексту црквеног уређења, овај израз се односи на оне зреле особе које су изабране и постављене да воде и да помажу у надгледању цркве. Тако у 1. Тим. 3:2-7 стоји записано “Надгледник, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж, трезвен, разборит, пристојан, гостољубив, кадар поучити, не пијанац, не убојица, него благ не наклоњен свађи, не среброљубац, који добро управља својим домом и има послушну децу са сваком честитошћу; јер ко не зна да управља својим домом како ће се старати за Цркву Божију? – Не новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду. А треба да има и добро свједочанство од оних који су ван Цркве, да не би пао у погрду и замку ђавољу.”
Као група, старјешине су чиниле презвитеријум (тј. старјешинство). Основне одговорности старјешина цркве биле су да заштите стадо од лажних наука и да заједницу поучавају шта је истина (Дјела 20:28-30; 1. Тим. 5:17). Тај исправни хришћански принцип видимо у овом кратком извјештају у Љетопису. У новозавјетној цркви апостол је послан од Бога да оснује и положи темеље одређеног Божјег дјела. Пошто би дјело заживјело и постало стабилно, апостол би изабрао групу старјешина да надгледају заједницу.
Да би све ово разумјели исправно са ове временске дистанце ми морамо се ослободити својих традиционалних представа о томе како је црква одувијек била строго хијерархијски организована. То тако на самом почетку уопште није било. Доказали смо да нам Љетопис даје један потпуно исправан светописамски приступ установљавања цркве, и то на једноставан и свјеж начин, без предрасуда и каснијих наслага које су донијели вијекови, канони или „државне цркве”.
***
Посебно драгоцјен извјештај Љетописа је у глави IX “… начинивши писмо за словенски језик, превео је Христово Јеванђеље и Псалтир и све свете књиге Старог и Новог завјета са грчког на словенско писмо, уредио им је и литургију по грчком начину и учврстио их је у Христовој вјери, опростивши се са свима које је превео у Христову вјеру, према апостолској наредби пожури да отпутује у Рим.”, зато што приморским крајевима Црне Горе номинација славенски језик је постојала и у свјетовној употреби, све до XIX вијека.
Све до појаве словенских апостола Ћирила и Методија, словенски народи су хришћанство доживљавали формално без нутарњег освједочења и искреног пријањања више као неки вид подаништва у односу на Цариград и Рим као политичке центре. Појава Ћирила и Методија, као и других словенских мисионара била је од пресудног значаја по опстанак Словена, па самим тим и Дукљанских Словена на овим просторима. Овај период је био прекретница за јужнословенске народе с обзиром да су поједини варварски народи који су дошли на европско тло, попут Авара и Хуна, и поред војне надмоћи, нестали када су дошли у додир са грчком или римском културом.
Као што смо рекли, дјелатношћу првих словенских апостола створен је словенски књижевни језик на који је преведена црквена служба и литургијске књиге, чиме је словенским народима било омогућено очување народне свијести, односно стварање првих држава, као и изградња засебне књижевности и умјетности. Управо је на тај начин у држави Дукљанских Словена, тј. при Дукљанској митрополији настао је најзначајнији средњовјековни јужнословенски писани историјски споменик – Љетопис попа Дукљанина, на словенском језику. Сам Дукљанин на почетку дјела “Краљевство Словена” каже да га је превео са словенског на латински језик, а из његовог списа се он се позива на Методис, и кроз низ извјештаја показује да је веома добро био упућен у живот и дјело словенских просвјетитеља св. Ћирила и Методија.
Наравно, ни у Риму, ни у Цариграду нијесу благонаклоно гледали на процес културне еманципације јужнословенских народа, нарочито на постојање “словенске цркве” у којима се служило на народном језику. Тако папа Иван X 925. године у писму кори далматинско свјештенство и словенске владаре, хрватског краља Томислава и захумског кнеза Михаила Вишевића, због употребе словенског језика у литургији.
Odluke Splitskog sabora nanijele su težak udarac slovenskom bogoslužju, pobjedom “popova latinaša” nad “glagoljašima” Kanonom X je propisano “da nijedan biskup naše oblasti ne smije da rukopoloži ni u kakav duhovni čin nikoga ko govori slovenski jezik, no da taj služi Bogu (samo) kao klerik ili monah. I da mu se ne dozvoli da u svojoj crkvi drži misu. Samo ako je nužda od svještenika, da mu se, tek po dozvoli pape, dopusti da vrši službu božju”. Moćno sredstvo za suzbijanje narodne (slovenske) liturgije, tj. sveštenstva bili su duhovni sudovi (reformama pape Grgura VII morali su bili ustanovljeni u svim katoličkim zemljama), koji su autonomno djelovali u svakoj državi. Ustanovljenjem ovih sudova popovi glagoljaši bili su lišeni zaštite svjetovne vlasti (slovenskih kneževa), jer su crkveni sudovi nalazili pod kontrolom latinskog klera. Međutim, zbog niza objektivnih okolnosti, na području Duklje nije bilo moguće implementirati odluke, tj. kanone kojima bi se otvoreno proganjalo slovensko bogoslužje, pa je ova pojava unutar Dukljansko-barske nadbiskupije imala marginalni karakter.
Старији историчари сматрају да постоје индиције да је Дукљанска свјетовна и црквена властела учествовала на Сплитском сабору 925. године, мада проблем словенског богослужења у Дукљи није био толико наглашен од стране Рима. Разлог за овакво „толерантније“ држање треба тражити у прагматизму Свете Столице, јер започињање процеса одстрањивања словенске литургије у Дукљи, у том тренутку, онако како је то урађено у то вријеме у Хрватској, произвело би политичку штету, с обзиром да су урбани центри на Црногорском приморју били под византијском влашћу, па би даља конфронтација око употребе сакралног језика у цркви довела дукљански клер и свјетовну власт у окриље византијског цара, чиме би значајно био ослабљен утицај римске цркве на овом дијелу Јадрана. Зато Иван Јововић у свој књизи каже “у приморским латинским бискупијама испод Неретве нема трага прогону словенске литургије”.
Литература на глагољици долазила је у Дукљу из Охрида од ученика Ћирила и Методија, познатије школе коју су основали св. Наум и Климент охридски. Са друге стране дјела религиозне догматике су долазила из Рима. Према већини историчара у Дукљанско-барској митрополији током средњег вијека владала је диглосија: латински језик је био главни литургијски и службени језик, а мјесни језик Дукљанских Словена помоћни. На основу буле Климента III из 1089. године упућеном дукљанско-барском митрополиту запажамо да се под његовом јурисдикцијом налазе словенске цркве и манастири, попут цркве свете Марије у Крајини. Још почетком X стољећа у басену Скадарског језера постојале су словенске цркве у којима се обављала књижевна и преписивачка дјелатност под утицајем Охрида и Рима.
Да је процес христијанизације дијела Дукљана започет у вријеме Ћирила довршен већ непун вијек касније можемо закључити на основу једног материјалног налаза, тј. печата архонта Петра, архонтије Дукље, за којег Дукљанин каже у свом спису да је отац блаженог кнеза Владимира Дукљанског. На овом оловном печату утиснут је натпис на грчком језику, који гласи: “PЕТАР ARHONT DUKLJE AMEN”. Текст је писан грчком ћирилицом који садржи два латинична слова. Са друге стране је отиснут лик Богородице са дјететом. Данас, у историјској науци постоји став, да је архонт Петар /Петрислав/ подигао цркву Св. Марије у Крајини средином X вијека као породичну задужбину. На основу нађеног печата и казивања попа Дукљанина се са великом сигурношћу може тврдити да је архонт Петар ктитор те цркве, с обзиром да се на његовом печату налази лик Богородице с дјететом, што без сумње упућује на Петрову побожност према Богородици.
Можемо закључити да је Константин (Ћирило) у свим елементима које нам даје Љетопис, извршавао апостолску мисију вршећи службу Великог Христовог послања – „Идите до краја земље и учините све народе ученицима мојим“!. Ишао је од народа до народа, чинећи људе ученицима Христовима, али на посебан начин. Питаће неко, шта је ту тако посебно? Шта је то што га чини посебним и издваја га од многих мисионара које је видјело човјечанство. Па управо је посебно то што је он служио људима на разумљив и “народски” начин, иако је био невјероватно образован за оно вријеме. Грцима је био Грк, Словенима је био Словен. Знао је све “свете језике” али је учинио корак више него и један мисионар оног времена, а можда чак да устврдим и више него и један послије њега до данас на овим нашим просторима. Превео је Свето писмо на народни језик!
И још је научио свештенике да на народном свакодневном језику воде литургију! Не знамо колико то ко разумије данас, али то учинити у IX вијеку – па то је револуција!
Колико је народа вјековима послије овог што читамо као нормално код Дукљанина, сањало да прочита Свето писмо на свом језику или да оде у цркву и да разумије шта говоре свештеници док литургија траје. Познато је како су почетком 16. вијека у Њемачкој од стране Ватикана у крви гушени покушаји реформатора да преведу Библију на њемачки језик.
Нажалост, православна црква је узела тај старословенски језик, па опет од њега направила “свети језик” и кроз вјекове који су долазили круто су се држали тог истог изговора иако се народни језик мијењао. Тако да су опет однародили литургију служећи по црквама на тзв. “црквенословенском” којег опет људи не разумију. Тако да имамо исту ситуацију, против које се некад својим радом борили Ћирило и Методије, да опет у црквама свештеници се моле на неком неразумљивом језику, па неупућеним људима који први пут дођу у цркву литургија изгледа као немушто брбљање у браду неких архаичних израза, свакако неразумљивих. Можда мисле као да тако то треба и да изгледа “светије”, не знам.
Нема исправнијег светописамског и јеванђеоског модела служења, него “чинодејствовати” као што је то Исус радио, рибарима је на обичном народном језику говорио “рибарским језиком”, кроз неке рибарске приче и примјере и симболе, само да би разумјели. А оним “високошколованим” и охолим фарисејима, је говорио у неким загонетним причама, да га не би разумјели. Да би се испунило, некад и сад Писмо које каже:
Слушаћете, слушати – и нећете разумјети; гледаћете, гледати – и нећете видјети! Јер, отврднуло је срце овог народа, ушима једва чују и очи су затворили. Иначе би очима видјели, ушима чули, срцем разумјели и обратили се, и ја их излијечио.
Исус обара мудрост мудрих, и проглашава их лудошћу пред Богом. Али оним обичним сељацима и простом народу је чини све не би ли их “ухватио за срце” и проговорио њиховим душама. А колико више важи тај принцип да се Свето писмо треба превести на обичан свакодневни језик, литургија да се Црногорцима служи на црногорском, само да би људи чули Ријеч Божију и разумјели. Јер Бог жели молитве светих његових да чује онако спонтане из дубине срца, а не неке ритуалне мантре на неком заборављеном језику којег наводно могу знати само “свештеници који су учили богословске школе”.
***
Глава IX…„Краљ заповиједи да се у тој истој равници Далме сакупи сав народ земље и његовог краљевства. Међутим, док се народ сакупљао, стигоше племенити и мудри изасланици Лав и Јован, које је послао цар Михаило и други мудри људи …“
Ја нијесам историчар и ова моја књига има сасвим другачији фокус и један теолошки поглед на Љетопис као дјело хришћанске духовности. Међутим, ипак сам се потрудио да оно што је досадашња историографија несумњиво утврдила предочим читаоцима кроз историјски контекст све са циљем да се исправно разумију библијске рефлексије које сам уочио у Љетопису.
Пратећи досљедан хроничарски и светописамски приступ презвитера из Дукље, који другачије сагледава токове историје свога народа и цркве, сасвим ми је вјероватан став да је Светопелек крштено име неког краља који је владао на овим нашим просторима Хрватске, Босне, Црне Горе, Албаније и Рашке (у Хрватској хроници је то Будимир) и сл. Занимљиво тумачење IX главе.
Љетопис даје познати хрватски историчар Лујо Маргетић који каже:
„Посебно чуди зашто је уопће састављачу Љетописа пало на памет да мијења имена папе Николе и Хадријана кад их је без тешкоће могао преузети било из житија било из грчке Вита Цлементис Булгарици било из Италске легенде. Да је ријеч о свјесном мијењању имена види се и по томе што се име папе Стјепана појављује чак четири пута. Већ се у литератури одавно запазило како се основна мисао Љетописа састоји у жељи да се докаже прастаро право Бара на надбискупију. Али, то је само један од чимбеника поруке. Љетопис је састављен, уз остало, с наглашено провизантским стајалиштем. Главни разлог томе лежи у околности да је у доба писања Љетописа Дукља с Далмацијом и Хрватском била повезана у један византски дукат, који је постојао од 1165. до 1180. године. То је још 1978. успјешно доказао Ферлуга и притом упозорио на важну биљешку из Пар. гр. 1564, ф. 18, која је додуше била објављена већ 1708. али чију је важност валоризовао тек Сцхреинер 1971. У тој се биљешци о византском управитељу Далмације, Константину Дуки, уз остало, каже:
„(..) након што је био именован дуксом и намјесником цијеле Дукље, Далмације, Хрватске, Арбаније и Сплита (итд)“. Уосталом, у изворно сачуваној исправи из 1166. тадашњи управитељ Изанације назван је дуx Далмацие атqуе Диоцлие. Када се, дакле, у исправи из 1171. говори да Константин Дука влада ин тото регно Далмацие ет Цроацие, онда се тиме мисли и на Дукљу и Албанију. Притом нагласак на тотум (!) очито упућује на византске претензије и на онај дио Далмације који је био у млетачкој власти (и у првом реду на Задар)“.
Све се то добро поклапа са описом Светопукове државе у Љетопису. Та држава обухвата Бијелу (Приморје од Винодола према југу) и Црвену (Дукљу) Хрватску. Околност да Љетопис (не само у деветој глави) упорно игнорише Млетке одраз је антимлетачке политике Маноила Комнена након 1171. која је дошла до изражаја и у Љетопису. Доминанто је мишљење историчара да све то упућује на намјеру састављача Љетописа да докаже историјски темељ византијске власти у Далмацији, који би уједно и оправдао постојање барске (а не дубровачке) надбискупије. А је ли састављач Љетописа могао пронаћи неко раније раздобље у којем су Далмација, Хрватска и Дукља биле на неки начин повезане? Подаци из тога раздобља могли су онда лако послужити маштовитом састављачу да њиховим комбинирањем с прерађеним и сажетим подацима из извора о словенској браћи изискује причу о некадашњем великом краљевству у Далмацији, Хрватској и Дукљи које је признавало византску власт.
Може се закључити да је поменути Дувањски сабор имао не само политички, државотворни и демократски значај, већ рекао бих прије свега црквено – канонски карактер с обзиром да су му присуствовали и папини и краљевски посланици и да се о вјерским питањима расправљало дупло више него о свјетовним питањима. По мом дубоком увјерењу, овакав сабор је слика истинске цркве, која представља укупност духовних односа и живота. Јер све оно што је црква далеко превазилази зидове цркве или капија неког манастира. Још више укупност дјеловања цркве превазилази активности свештеника и црквених службеника. Црква је укупност живота и дјеловања њених вјерника, све њихове друштвене улоге, занимања и позива. А прије свих људи који обављају државну службу, за које Писмо каже да су то Божији службеници који успостављајући владавину права врше узвишену Божију службу. Тако и овај Сабор на коме видимо продуховљеног краља, с његовим у хришћанство обраћеним службеницима, и многобројним свијетом, хришћанима који су дошли да прославе избављење визије, предвођени архиепископима и бискупима и осталим свештенством је слика истинске цркве. Управо кроз ову слику видимо она 4 најважнија својства цркве Божје, која извиру из саме њене природе и њеног циља: јединство, светост, саборност и апостолност.
- Јединство цркве. – Црква је једна, јер је једно духовно тијело, које има једног оснивача и једну главу, Господа Христа, и које оживљава један Дух Божји, и које има једну вјеру, једну истину, једну благодат, једне свете тајне, једну јерархију. То се веома добро види кроз присуство и цариградских епископа и римских бискупа и то на највишем нивоу. Зар не каже Писмо: „ Као што је тијело једно, иако има многе удове, тако је и црква, као тијело Христово, једна, иако има многе чланове, јер се у њој једним Духом сви крштавају у једно тијело и једним Духом сви напајају. То чини да су сви њени чланови једно“. Стога апостол Павле и пише хришћанима: „Ви сте тијело Христово, и уди међу собом; ви сте сви једно у Христу Исусу“. Ово јединство цркве простире се не само на свештенике већ и на све људе, хришћане и чланове цркве, и они су позвани да узајамном љубављу чувају „јединство духа у свези мира“. Сви имају једну заједничку главу, Господа Христа, и живе једном благодаћу Светога Духа. Ово јединство се не остварује само у оквиру видљиве цркве, већ и оне небеске, ванвременске, коју чине сви свети од васкрсења Христа до данашњих дана. Не можемо ни предочити колико све оно што се остварило на Дувањском сабору и данас живи у колективном несвјесном данашњим хришћанима.
Јединство цркве не нарушава се ни тиме што постоје засебне, такозване помјесне цркве, сви су они дјелови једне Саборне васељенске цркве Христове. Подјела цркве на разне области, народе и државе јесте спољашња административна подјела. Али у духовном погледу оне су саставни дјелови једног и недјељивог тијела Саборне васељенске цркве. Њихово се јединство у Христу и Духу Светом изражава једнаким исповиједањем вјере, истине и заједничким општењем у молитвама и тајнама.
Из учења о унутрашњем, органском јединству цркве природно и логично истиче и учење о јединствености праве цркве. Црква је, дакле, не само једна него и једина. Као што у Христа не може бити неколико тијела, тако је немогућно да постоје многе цркве.
По својој богочовјечанској природи Црква је једна и једина, као што је Богочовјек Христос – један и једини. Црква је увијек била и остала једна и једина, само су се у разна времена одвајале одређене деноминације у нашем појавном свијету, па се ствара привид неке подјеле унутар Царства Небеског, сто је немогуће.
- Светост цркве. – Црква је света, јер је свет Спаситељ, глава њена, јер у њој стално борави Дух Свети; јер је свето све њено: и учење, и благодат, и тајне, и богослужења. Сви нановорођени хришћани су свети, јер је свет онај који нас је посветио својом жртвом на Голготи и крвљу коју је пролио за наше гријехе.
Својом светошћу црква освећује вјерне, чини их домом Божјим, храмом Божјим. Њени чланови сачињавају народ свети; они су дјеца свјетлости; они су свети; они су сажитељи светима и домаћи Богу. Својим гријесима хришћани не сметају цркви да буде света, не нарушавају и не уништавају њену светост. Црква је савршена упркос несавршености њених чланова, она је дуготрпељива према грешницима, поучава их, побуђује на покајање и јеванђеоски живот и они се у цркви увијек могу очистити од својих гријехова светом тајном покајања. На Дувањском сабору видимо ту слику сабора свих светих. Они су посвећени Ријечју Божијом, коју су примили и водом којом су крштени краљ и читав његов народ, свет, царско свештенство, изабрани род…
- Саборност цркве. – На пољу у околини Далме ово својство је дошло до изражаја. Црква је саборна, католичанска, васељенска, јер садржи у себи све Божје дарове за спасење и окупља сва Божја створења, те се не ограничава ни мјестом, ни временом, ни народом, него обухвата све хришћане свих времена, мјеста и народа. На ову саборност цркве указују Спаситељеве ријечи упућене апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. И ап. Павле указује на то када каже да у Цркви Христовој: „Нема Грка не Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос“.
Црква је саборна с обзиром и на вријеме, јер важи за сва времена. А важи за сва времена, јер је саборна и васељенска по своме учењу о свим предметима који су неопходни за освећење и спасење свих људи свију времена. Цркви је Спаситељ обећао да ће бити са њом у све дане до свршетка вијека и да јој ни врата паклена неће одољети (Мт.28,20; 16,18).
- Апостолност цркве – Црква је апостолска; зато што су је раширили и утврдили апостоли и што непрекидно и неизмјенљиво чува учење и предање светих апостола. Апостоли су раширили цркву по свијету и утврдили је послије силаска Светога Духа. Они су свима који вјерују у Христа предавали божанско учење Спаситељево, а пастирима цркве – дарове Светога Духа кроз свештено рукоположење за епископе, свештенике и ђаконе.
Својим радом на ширењу цркве свети апостоли су постали темељ цркве. Зато апостол Павле и вели хришћанима да су: „Назидани на темељу Апостола и Пророка, гдје је камен од угла сам Исус Христос“.
Живот у цркви је живот по апостолском учењу и предању. Апостолска служба у Христовој Цркви код Словена започела је радом Константина и Методија, продужава се непрекидно кроз апостолске насљеднике: епископе и свештенике као пастире и учитеље цркве, тј. кроз црквену јерархију. Свакако, Сабор је слика и идеалне Божије државе, али о томе у наредним главама.
***
Љетопис Попа Дукљанина у IX Глави пише „Дванаестог дана, пошто је завршен сабор, руком викара Хонорија и кардинала и епископа краљ је крунисан, и то је крунисан по обреду римских краљева, и начињено је велико весеље у народу и у цијелом његовом краљевству.
А остала четири дана било је говора о краљевој моћи, о војводама, о кнежевима и сатницима и о положају краља…Увео је многе законе и добре обичаје, а ко жели да их упозна нека чита књигу о Словенима која се зове „Методијус“, тамо ће открити каква је све добра увео овај веома добри краљ
„Краљ је одредио, такође, да нико не омета ни у чему ниједну цркву, или да има неку моћ под чијом је јурисдикцијом та црква, ако би пак друкчије чинио, повриједио би краљевску круну“.
Црква је држави потчињена правно, а држава цркви морално. Још су у старозавјетној цркви цареви, након свечаног ступања на пријесто, помазивани од првосвјештеника и по Светом писму, били називани помазаницима Божијим. Цар се завјетовао Богу да ће владати по Његовим законима, а народ цару – да ће бити вјеран и послушан Богу и цару. По ријечима епископа жичког Саве Дечанца (1831–1913), ту свештено-царско-краљевску власт „особито је осветио и на највиши степен узвисио Господ наш Исус Христос, Цар неба и земље“, који у самој својој „царској служби „открива монархију као ваистину Богом установљену. Само име Исус Христос јесте Спаситељ Помазаник и мада су ондашњим јеврејским народом један дужи период управљале судије, Месија није узео ту форму владања (што не треба мијешати са судијом као Богом), већ царску.
Оба Завјета указују на Христову аристократску крвну везу са царом Давидом, а Његову царску службу потврђује и Његов „царски“ улазак у Јерусалим, који је пророк Захарија у далекој прошлости предсказао, а који ми литургички прослављамо седам дана пред Пасху Господњу. Хришћанска црква је од старозавјетне наслиједила мистичко значење монархије и мистички смисао миропомазања и крунисања владара. У Византији се, послије првог хришћанског цара Константина Великог, чин ступања на царски пријесто вршио свечано и побожно. На овој традицији је у Византији настала теорија о симфонији (сагласју) државе и цркве, која је била озакоњена Шестом новелом цара Јустинијана, а затим потврђивана више пута, па и на ВИИ Васељенском сабору. У њој се каже: „Највећи дарови Божији међу људима, дати Човјекољубљем одозго, јесу: свештенство и ћесарство; прво да служи и ономе што је Божанско, а друго, да управља и да се стара о ономе што је народно. А оба, исходећи из једног истог начела, украшавају људски живот; јер царевима не може бити ништа тако важно као част свештеника који се и за њих сами увијек моле Богу. Ако су, дакле, први у свему непорочни, и ако пред Богом буду имали смјелост, а други правилно и како доликује почну украшавати предате им градове и оне који су под њима, постаће некакав пријатан склад све оно што људском животу дарује добро“.
Управо у овом месијанском карактеру и свијести о настанку Краљевства Словена огледа се хришћанско сагледавање историје, које се разликује од цјелокупне грчке филозофије која не разумије смисао историје. Месијански динамички мит о ишчекивању другог доласка Христа и његовог царства на земљу. Платон и Аристотел и остали грчки и пагански филозофи истока гледају на историју као циклично понављање, они су тражили мир, хармонију и радост без промјене свијета, не захтијевајући историјско кретање у њему, не марећи за будућност. Хришћански месијанизам код Дукљанина има ту исправну хришћанску свијест да Краљевство Словена има историјски смисао и да његова историја захтијева кретање, промјене, али и да представља наду и есхатолошки бригу за човјечанство у будућности, којој се окреће и обраћа. Зато је ова књига и профетска. Јер историја може бити само профетска, а не научна, јер се кроз обични збир неких чињеница не да сагледати. Историја има смисла само у случају ако се завршава, ако није бесконачна, утопљена у неки космички безлични ток.
Цјелокупна религиозна свијест паганства је окренута прошлости и уроњена у неки космос, па је и цјелокупна њихова митологија натуралистичка, окренута уназад и супротставља се месијанском профетском сагледавању тока историје. Хришћанство у својој појавности у Љетопису је профетско, окренуто будућности и Царству Божијем, јер свијет није само иманентан и не долази само из прошлости, већ ова стварност коју љетописац сагледава долази и из будућности и има трансцендентан смисао. Христос је управо то проповиједао „приближи се Царство Небеско“, навјештавао је долазак савршеног свијета и новог живота. Први хришћани су живјели у есхатолошкој атмосфери и непрестано очекивали други долазак Христа. Дио те атмосфере видимо и на Дувањском сабору. Међутим, како је вријеме пролазило појављује се јака организација цркве, она „замјењује“ то Царство Небеско. Историја хришћанства све више губи овај профетски и есхатолошки карактер, а поприма анализу сакраментално-свештеничког духа и дјеловања. Зато толико неразумијевање и неповјерење према Љетопису.
На овом мјесту у Љетопису помиње се Методијус, који по некима представља житије Методија и његове свете књиге које је превео са старогрчког (Нови завјет, Псалтир и остали). Већина пак сматра да је Методијус први словенски номоканон који је саставио Методије (око 868. године). То би био Либер Сцлаворум qуи дицитур Метходиус, поменут у Краљевству Словена. Своје име законик је носио по словенском просвјетитељу Методију, који је био његов састављач. Састојао се од Методијевог превода Номоканона Јована Схоластика око 550. и из Закона судњи људем (словенска прерада Еклоге). Еклога је зборник закона из византијског зборника из 740. године, донијет за вријеме царева Лава ИИИ и Константина В. То је скраћена верзија Јустинијановог зборника. Методијев номоканон (како је био назван овај законик) је вјероватно израђен пред Методијев полазак у Доњу Панонију, код кнеза Коцеља и његових Словенаца (869—870. и 873—874) и био је намијењен свим Словенима.
Пракса миропомазања владара, као саставни дио церемоније крунисања или као самостални чин обављања свете тајне, релативно је позна појава у историји формалних ритуала иницијације којом поданик/лаик прима вишњу харизму и трансформише се у легитимног суверена. По својој суштини, миропомазање је неупоредиво значајније од чина крунисања, јер представља циљно понављање једне свете тајне која је по дефиницији јединствена и непоновљива. Миропомазаник путем ове свете тајне прима благодат Светог Духа, па отуда и формула коју изговара јереј који обавља православно миропомазање: „Печат дара Духа Светога“. Отуда и потреба за поновљеним миропомазањем, јер владар који се крунише мијења своју људску природу и преузима благодат као нова личност у већ крштеном тијелу. Св. Кирило Јерусалимски тумачио је светињу светог мира на овај начин: „Не треба да сматраш оно уље као обично миро; јер као што хљеб еухаристије после призивања Св. Духа није више обичан хљеб но тијело Христово, тако и ово Св. миро послије епиклезе није више једноставно или као што би се могло казати обично, но је благодат Христова и даје присуством божанства Христова Св. Духа“. Међутим, миропомазање царева и краљева на дан крунисања које је описано у Љетопису је други виши степен давања дарова Св. Духа потребних за овај висок положај и службу. Не понавља се ни тајна свештенства, но има степене узвишења и поновно рукоположење свештенослужитеља оспособљава за више служење; исто тако и свештено помазивање царева је виши степен тајне, помазање духа који силази на главу народа.
Све владарска помазања код хришћана заснивају се на старозавјетним примјерима, прије свега на миропомазању Сауловом и Давидовом, описану у2. Самуиловој (2. Књ. о царевима), 2:4 и у 1. Самуило (1. Књ. о царевима), 10:1. Посебно је сликовито помазање Соломоновом од стране пророка Натана и првосвјештеника Садока, као и на стиховима из Псалма 23: 5-6: „Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим, намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна. Да! Доброта и милост твоја пратиће ме у све дане живота мога, и ја ћу пребивати у дому Господњем задуго и стиховима из Псалам 133: 2,: Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Аронову, које се стаче на скут од хаљине његове, као роса на Ермону, која силази на горе Сионске. Јер ондје даје Господ благослов и живот до вијека“.
Новозавјетни контекст се у великој мјери ослања на 2. посланицу Коринћанима св. Апостола Павла: „А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза. / Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша“ (1:21,22).
Зашто је Светопелек добар краљ и зашто су његови закони означени као добри? Као прво, зато што су по вољи Божијој, а друго зато што су добри за народ, за хришћане. Личност и достојанство човјека мора да постане смисао свих закона који се доносе, центар нашег друштвеног „сазвијежђа“. Држава и црква немају смисао ван ове мисије – изградити слободну и креативну личност грађанина. Хришћани са другима треба да изграђују државу за човјека и у служби човјека, да стално свједоче како је власт моћ служења другима, а не моћ владања над другима. Бити хришћанин не значи бити бранитељ одређених догми и постојећег поретка, већ бити у могућности играња активне и кључне улоге у трансформацији слободног друштва.
А питање воље за напредак и реформу друштва не станује у неким „правним лицима“ као што је држава и црква, која се наводно региструје по закона, већ искључиво у (не)обичним и промијењеним људима као што су то Светопелек и многи његови чиновници и краљевски службеници. Мотивација за реформе у законодавству не произилази само из неких краткорочних државних интереса и популизма, већ произилази из дубоке есхатолошке наде за нашу земљу. Тренутни друштвено-политички контекст не смијемо одвајати од његове есхатолошке димензије, зато је и написан Љетопис свештеника Дукљанског. Мада, наравно, та димензија државе и цркве која трансформише људе и свијет не смије бити лишена наде и у боље данас, па ће нас самим тим она подстакнути на акцију, како бисмо постојећи свијет учинили бољим.
Заиста фасцинира једноставност и прецизност у изражавању нашег љетописца, који је у једној реченици тако јасно дефинирао оно што данас покушавају многи закони и декларације о људским правима и вјерским слободама. Цркви се даје аутономија у њеном дјеловању у „пословима“ спашавања свијета у име Христово. Овом изреком краљ обзнањује у оно вријеме, али и за сва времена да према Христовој цркви и њеним члановима нико не смије бити подвргнут принуди која би могла угрозити његову слободу вјероисповијести. Нико не може бити узнемираван, дискриминисан или привилегован због својих вјерских увјерења, припадања или неприпадања вјерској заједници, учествовања или неучествовања у богослужењу и вјерским обредима и коришћења или некоришћења тих вјерских слобода и права, чији је јемац сам краљ лично. Држава и црква имају различито самоодређење, различиту сврху и смисао. Оне јесу и треба да буду одвојене јер, по старој максими, циљ државе је правда, тј. брига да живот у друштву не постане пакао, а циљ цркве је спасење људи. Међутим, одвојеност компетенција не треба да буде препрека функционисању друштва и остваривању јавног интереса, већ подстицај на кооперацију.
Оно што је такође импресивно је и израз „ниједна црква“, што имплицира да црква у овом смислу који употребљава љетописац није само једна, већ да их има више. Кад се каже црква (а то је једини исправан библијски приступ) мисли се на локалну цркву у њеном појавном и организационим смислу. Црква Христова је једна (уна санцта), али локалних цркава има у сваком граду и сваком мјесту. Љетописац каже да гдје год она дјеловала, под било чијом јурисдикцијом, њој се мора јемчити слобода. И то значи да не постоји државна религија или народна црква, како воли то светосавље да тумачи, већ само црква народа Божијег. Зато су цркве независне од државе и једнаке пред законом. А надасве, оне су слободне и аутономне у одређивању свог устројства и вјерског идентитета. Цркве (локалне) имају право да самостално уређују и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње и јавне послове. А оно што Светопелек додатно потврђује својим прогласом јесте да нити једна јурисдикција или држава не може ометати ову аутономију и слободу.
Морамо мало детаљније објаснити шта се мисли под термином локална црква (еклесија) и какав је њен смисао у односу на универзалну Христову цркву. Овај проглас, како видимо, односи са на цркве у множини, црквама тј. еклесијама, зато што термин еклесија у новозавјетном смислу ријечи значи збор изабраних особа (као што је градско вијеће) и увијек је имала локално ограничење. Није постојала еклесија која се ширила ван одређеног локалитета нити генерација. Еклесија је увијек везана и ограничена локално. Као нпр. црква у Коринту, Ефезу, Риму итд. И да се не говори о цркви у Галацији, Ахаји или Азији већ о црквама (! множина). Што значи да Нови завјет не познаје транслокалне, неке мистичне универзалне цркве, већ цркву сагледава и препознаје локално, по свом називу и карактеру, али и по свом дејству.
Посебно бих истакао, иако можда дјелује неком не сувишно, али сматрам врло упутним да кажем да се под појмом црква у Библији не мисли никад на неку грађевину посебних и „светих“ својстава коју треба љубити и обожавати. То није библијско разумијевање цркве, јер ријеч црква као што смо рекли долази од појма који се дефинише као „заједница људи“ или „они који су позвани“. Иронија је у томе да ако данас питаш људе у коју цркву иду, они ће ти рећи Српску, Црногорску, Православну, Католичку, Протестантску итд. У много случајева под тим они подразумијевају зграду или деноминацију. А видимо што пише апостол Павле Римљанима 16:5: „..исто поздравите цркву која је у њиховом дому.“ Павле мисли на цркву која је у њиховој кући, не на цркву као грађевину, већ на тијело вјерујућих.
Међутим, да бисмо разумјели разлику између локалне и универзалне цркве, морамо да дамо дефиницију обје. Локална црква (еклесија)је, како смо виђели група вјерујућих у Исуса Христа који се сријећу на одређеном мјесту на редовној основи. Универзална црква је име које је дато цркви широм свијета. У овом случају идеја цркве није много у самом скупу већ у онима који га сачињавају. Универзална црква је састављена од вјерника Исуса Христа широм свијета. Ова ријеч се односи на Божије дјело спасења и посвећивања вјерника као „позваних“. Када се ријеч црква (у универзалном смислу) користи у Библији, односи се на припадање и дословно значи „припада Господу“. Таква ријеч се само двапут користила у Новом завјету и никад се не користи директно када се именује црква.
Универзална црква се никад не описује у Писму као невидљива и сигурно да не треба да буде невидљива. Али што бих нагласио у питању локалне цркве, а која има реалне импликације на тренутно стање у Црној Гори, да НЕ постоји једна посебна локална црква у било којој области. Постоје многе локалне цркве у тим областима и великим градовима.
Наравно, здрава црквеност не искључује трезвено одређење народности као и осјећај припадности неком народу. Само та припадност у смислу поријекла по рођењу не смије да буде нешто што ограничава и сужава. Ради се о јасном знању о себи, што подразумијева уважавање другога, који такође има јасно знање о себи. Ту је неминовна разлика у многим стварима, што подразумијева уважавање другачијег и искључује сваку оптерећеност собом и својим потребама. Мјера свега треба да буде несебично саможртвено себедавање, а не себични интерес затворене групе и изолованог појединца.
Овај проблем је црква имала кроз све вјекове, некад са мањим некад са већим интензитетом, али је увијек постојала велика опасност свођења црквеног живота у оквире само једне нације. Рјешење овог питања или проблема, заправо лошег стања и нецрквеног схватања народности, одавно постоји у јеванђеоској стварности и литургијском искуству цркве, са јасном есхатолошком трезвеношћу да „нема Грка ни Јеврејина (дакле ни Србина, Хрвата, Мађара, Албанца…), него је све у свему Христос“. Треба знати да овако заговарани христоцентризам не искључује никога, не брише никоме идентитет, него све афирмише на један нови, квалитетнији начин, тако да ово напријед речено „нема“ значи да постоји битније и животније одређење за сваког човјека од само националног, које не може до краја одредити, а још мање обухватити безмјерје богочовјечанске стварности гдје смо сви призвани да постанемо један човјек у Христу. Овдје је потребан велики стваралачки напор и одговорна слобода код свих, гдје без потирања припадности једном народу и без насилне глобализације као омасовљења и беспоговорног прихватања нечег нејасног, имамо другачији начин, а то је лично и слободно улажење у сабор светих, гдје су сабрани сви народи као „изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ“( 1. Петр. 2, 9).
Христос је јасно и недвосмислено говорио да је наше затварање у себе и своје (породицу, нацију, религију, државу) нешто чиме се удаљавамо од Њега и Његове савршене љубави. То је смисао ријечи: „Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе. Ко више воли оца или мајку, или брата или сестру, или сина или кћерку него мене, није мене достојан“ ( уп. Мт. 16,24; Лк. 14, 26). Када бисмо ове ријечи исправно разумјели, сви наши односи би били квалитетнији, будући неоптерећени себичношћу и интересом. Овим ријечима нас Христос не уцјењује него позива на стално усавршавање у љубави, која не смије бити обустављена било чиме и гдје појам ближњи није оптерећујући и не угрожава наше спасоносно стваралаштво. Када овоме додамо Христове ријечи: „Који изврши вољу Божију, тај је брат мој. “ (Мк. 3, 35) онда нам бива јасно да наша браћа нијесу само људи са којима смо у крвном сродству и припадамо истој фамилији или племену. Већ да су најприје нам браћа они са којима дијелимо исту вјеру.
***
И на крају, оно што је најпријемчивије и најљепше у Љетопису јесте сам појам хришћанин којег Поп Дукљанин употребљава: „Али хришћани видјевши да им предстоји велика невоља и прогањање, почеше да се окупљају по планинским врховима и да подижу чвршћа насеља, утврђења и зграде, како су ђе могли, да би тако измакли из његових руку, док их Бог не посјети и спасе их.“
Нама је потребно, као што Кјеркегор једном рече, да данас редефинишемо изнова тај појам хришћанин, да га очистимо од каснијих наслага које са собом носи “светосавска” или нека слична догматика. Ми тај појам најјасније можемо разумјети на самом изворишту, када је хришћанство тек дошло на ове просторе. Љетопис управо говори о времену прије Велике шизме (1054. година), када је Црква Христова била једно, а назив хришћанин имао универзално значење, без икаквих етничких и деноминацијских прерогатива.
Све је од почетка до краја у овој посланици једна помирљива и христоцентрична порука ратоборним младим људима „који уживају не само у слушању или читању о ратовима, већ и у самом ратовању, како је то већ обичај код младих“. Причом о Дувањском сабору (била она истинита или не), на којем су, на своме језику, Словени прихватили хришћанство од Константина (Ћирила), на сабору свега народа, сва ондашња земља подијељена на четири дијела – на Дукљу, Хрватску, Босну и Рашку, и то братски, сасвим мирним путем. Зар није то она иста библијска слика о подјели Свете земље међу дванаест израелских племена непосредно по уласку у Обећану земљу?
То је прави наук „ратоборној господи и омладини“ тадашњој, а данашњој још више. Да је сва земља Господња, да има мјеста за сваког, да живимо у слози као браћа, а не да се међусобно дијелимо, истребљујемо и то, наводно, све због вјере прађедовске. Наравно, Поп Дукљанин не мисли искључиво на Словене (ни само на Краљевство Словена), већ на хришћане тог времена и простора уопште, а они нијесу само Словени, већ и Илири, Грци и Романи, касни рестлови Пелазга; дакле, више народа апсорбовано у кодекс преосталог староримског устројства, са све јачом папском јурисдикцијом, тада у Дукљи јачом од константинопољског васељенства, све до раскола на Источно и Западно римско царство.
Нема мјеста за мржњу и подјеле у Љетопису, већ преовладава један дух, за мене узвишено лијепе мјешавине православно-католичког, са раним екуменизмом у времену кад се није још ни препознавао кодекс хришћанске јединствености, али се њиме спонтано живјело. Па и када се аутор залаже за архиепископство тадашње Дукљанске цркве тј. надбискупије у Бару у односу на Дубровачку надбискупију, то се чини у једном исправном духу, без острашћености и расколништва. Зар Свето писмо не каже: „..ако ко владичанства жели, добру ствар жели“? Амбициозност у духовним стварима је исправан став о чини и овај презвитер из Дукље када несумњиво тражи надбискупство за Дукљу. Међутим, он Љетописом (који преводи на латински како би га затим послао у Рим и у дијаспору) показује да Дукљанска црква има зрелост и да њена краљевска лоза има помазање којим би могла задобити, тачније – повратити своју аутокефалност, а да тиме не уруши јединство и саборност Христове цркве.
Одломици из магистарског рада „Библијске рефлексије Љетописа попа Дукљанина“, владике Владимира Лајовића
