“Тајна чојку човјек је највиша“
Сотириологија је наука о спасењу човјека од гријеха, смрти и ђавола, коју је остварио Господ Исус Христос као Богочовјек. Православна догматика о спасењу се заснива на увјерењу да је Он узео на себе нашу људску природу и у њој проживио све што је потребно за наше ослобођење, исцијељење и обожење, страдао на крсту, васкрсао и вазнио на небесима и сједи с десне страна Оца на трону. У томе се садржане све тајне Богочовјековог дјела које су кључне за наше спасење: тајна Богооваплоћења, тајна Спаситељевог крштења, тајна Спаситељевог преображења, тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и силаска у ад, тајна Спаситељевог васкрсења, тајна Спаситељевог вазнесења, тајна Спаситељевог учења и тајна Спаситељевог дјелања. Све ове тајне показују како је Богочовјек постао све што смо ми по природи, да би нас учинио свиме што је он по благодати. Оне такође откривају како је Богочовјек побиједио наше непријатеље и како нам је отворио пут ка Царству небеском.
Луча Микрокозма, ремек-дјело Петра II Петровића Његоша, неисцрпно је врело филозофских и теолошких промишљања. У овом есеју ћемо се усредсредити на тему сотириологије Луче Микрокозме која предоминатно и пророчки спасење од страшне судбине и тјане човјековог пада види у отјелотворењу Исуса Христа као Бога Слова, са посебним освртом на кључни дио химне “О Преблаги, Тихи Учитељу”, са којом се завршава Његошев свој ингениозни спјев.
Иако сам и сам прошао фазу неразумијевања неких Његошевих теолошких застрањивања, ипак ћемо видјети да је Еп Владике Рада дубоко прожет хришћанским духом и православном вјером.
Његова визија космоса, свијета и човјека је била у складу са богословским учењем о стварању, паду и спасењу. То Његово шесто пјевање, које говори о судбини Адамовој и о Христу као новом Адаму, и да није био никакав компромис са црквеном влашћу или страх од руске осуде, како су тврдили неки критичари попут Исидоре Секулић и Вука Павићевића, који су сматрали да је Његош у овом пјевању покушао да се оправда пред Руском православном црквом, која је наводно имала примедбе на његов ранији приказ Адамовог пада, који је био другачији од библијског. Такође, они су мислили да је Његош овом Химоном о Преблагом Учитељу изгубио своју пјесничку снагу и оригиналност коју је показао у свим претходним пјевањима у Лучи, те да је подлегао конвенционалним и догматским схватањима јер је био епископ.
Међутим, када прођемо кроз цијели овај Лучин домострој, схватићемо да су то потпуно погрешна тумачења Његошеве поезије, која је увијек била слободна и надахнута, али ипак хришћанска. Иако је Луча Микрокозма коју је пјесник писао у налету своје инспирације током Васкршњег поста, био израз његовог слободног и надахнутог пјесничког генија, ипак је успио да преточи библијску причу у својеврсну патристичку химну. Његош није жртвовао своју оригиналност ни своју оданост истини, већ је показао да је био аутентични хришћанин и православни пјесник, који Христа жели овом свијету показати на свој начин.
То се може лако и видјети мало дубљом анализом три христолошка мјеста у његовом дјелу, која свједоче о његовом познавању и поштовању хришћанске традиције. У овом тексту ћу покушати да то укратко објасним, и да заједно покушамо да схватимо зашто је Његош завршио своје дјелом баш овим:
О Преблаги, Тихи Учитељу,
Слатка ли је света бистра вода
С Источника Твога бесмртнога!
Од Твога су св’јетлога погледа
Уплашене мраке ишчезнуле,
Од Твога су хода свештенога
Богохулни срушени олтари.
Васкрсењем смрт си поразио,
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља.
Његова интерпретација Христа прожима цијелу поему која својим стиховима споја антропологију и Христологију. Његош тиме, иако тему Христа Спаса износи при крају дјела, додјељује му значајно мјесто, која даје смисао свему претходно спјеваном. Јер Његош у свом Епу Луча Микрокозма не бави се толико тајном Бога, колико тајном човјека: “Тајна чојку човјек је највиша”, изражава своју забринутост за судбину човјека, коју он сматра космичком и судбинском. Он се пита зашто је чојвек пао и изгубио своје божанско поријекло, и како може да се врати свом правом завичају. Он истражује однос између човјека и Бога, и тврди да је човјек највећа тајна стварања. Зато он описује човјекову небеску преегзистенцију, његову моралну кривицу и пад, и његову потрагу за спасењем. Не ради успостављања своје теологије, него ради сликовитости оног што покушава да објасни и себи и нама у овом спјеву у којем је његова пјесничка душа вођена искром божанства иде до Божјег трона по истину.
Његош као владар једног напаћеног народа, који више и не зна колико генерација трпи и страда у сталним борбама, и зашто му се све то дешава и зашто мора да се бори, види човјека као биће које се суочава са бројним недаћама и искушењима у природи, а цио овај материјални свијет као непријатељско окружење, на којем је вјероватно само по казни.
Његош попут Мојсија који страда заједно са онима које учи а који због своје неспремности и невјере не улазе у Обећану земљу, односно своју духовну слободу и пробуђење, говори о милости, о љубави Божјој, о Преблагом Учитељу и спасењу, а не о свему што вјера забрањује или дозвољава. Како можеш говорити о црквеном посту људима који су гладни? Нема поста у пустињи, сама пустиња је пост. Зато Његош није догмата, него је мистик, јер кад стварност постане неподношљива, човјек се окреће оностраном и митским, да не би полудио. Његош покушава да спозна разлог свега што им се дешава, јер кад човјек схвати сврху невоље кроз коју пролази, он ју је побједио, он ће је поднијети. Његошева једина догма је сам Христос, Преблаги Учитељ, све остало и прије и послије Њега је секундарно, односно произилази из Христа.
Аитор у Лучи показује како је човјечја пала природа пуна промјена, краткотрајности и сукоба, и како је човјек у сталној борби за опстанак и смисао. Он не идеализује човјека, већ га види као ограниченог својим немоћима, злобом, завидљивошћу и другим пороцима. Он истиче да је човјек изложен двострукој борби: са спољашњим свијетом и са својом унутарњом природом, која се састоји од тијела и душе.
Међутим, он причом о преегзистенцији жели рећи да Човек није само земаљско биће, већ више биће које припада небу и које жели да се врати своме Створитељу, али које сада трпи због своје урођене грјешности, због неког празлочина и проклетства. Чак се повезује с ранохришћанском патристиком, називајући антрополошко питање незамисливим без Христологије. Зато се Пјесник враћа на Христа више пута, показујући да је средишња тема његове визије човјека заправо Христологија, односно његов домострој спасења. У најкраћем, Лучина теантропологија, сједињење Бога и човјека у Христу, је Његошево виђење судбине човјека. И он то показује на више мјеста у Лучи, Хајде да прођемо кроз њих.
Три мјеста у Лучи (пјевања I, стих 125; ИИИ, 254 и 309) иако помало уопштена, повезана су с антиком и ранохришћанском патристиком, усредоточујући се на Христа као логос-Слово Божје мудрости.
Четврто мјесто (пјевање III, 337-8), гдје Његош каже “ланац миротворни је свемогуће Слово Створитеља”, јасно означава Христа као творачког Логоса и сабираоца свемира.
Анализом шестог пјевања, у којем се спомиње „Син достојни Оца превјечнога, / обука се у человјечество“ (пјевање VI, 265-6), јасно се очитује Христ као Спаситељ људи. Ова појава Христа, која зауставља Адамов род од одласка у ад, наглашава Његошеву перцепцију Христа као кључног фактора у судбини човјека, уопше. Која своје дјеловање не протеже само од Распећа до у вјечност, него је од Искона. Још прије него је свијет и човјек створен, Христ је имао свој спасоносни план.
О томе нарочито говоре сљедећи стихови:
„Свето Слово премилосна Оца Нас (људе)
с границе вјечне погибије
Свемогућом вољом заустави/’
Христос као Слово Божје, односно Логос, представља велику тајну Ријечи. То је сликовита објава Јовановог Еванђеља у којем се Господ Христос назива “Ријеч” или “Логос”, што означава извор апсолутне Истине, Вечности и Правде. Свака Ријеч Божја, која проистиче из Логоса, пуна је Божје Истине и када уђе у душу, освјетљује је , односно освјећује је на вјечност. То је жива, спасоносна и благодатна сила која чини чуда у човјеку, само ако је послуша са вјером и прима је. Она је оштрија од мача, продирући до растављања душе и духа, судећи мислима и помислима срца.
И наравно ту је и Шесто пјевање, којем ћемо посветити највише пажње у овом есеју, које говори о сажаљењу Бога над човјеком, додатно појачава теолошку димензију Луче, кроз сказивање одлуке Бога да пошаље Ријеч свијету како би избавила људе из њихове судбине приказује завршну појаву Христа као неопходног Спаситеља, коме припада сва слава и хвала.
Ова химна Христу, као “Васкрслом Богочовјеку”, приказује Његошеву вјеру у темељне атрибуте Христа, од вјечног Сина до Спаситеља човјечанства. Његош је тиме у Лучи испреплео антропологију и Христологију, стварајући теантрополошку слику која је незамислива без повезивања човјекове судбине с појавом и “судбином” Ријечи.
Ово дјело, иако прожето елементима антике и ранохришћанске патристике, доноси оригинално виђење Христа као кључног елемента у судбини човјека, истовремено одражавајући Његошеву филозофску и теолошку дубину.
