(Русији с љубављу Црној Гори с надом)
Октобар 1917 године у Русији и јануар 1918 године у Црној Гори били су тада посљедњи мјесеци саборне молитве и појања
” Тијело Христово, примите,Воду вјечног извора, узмите, Узмите и видите, Како благ је Господ, Алилуја, алилуја, алилуја…. Догађаји који су услиједили потврдили су ријечи Апостола Јована који је у својој првој Саборној посланици писао ” Од нас изиђоше, али не бише од нас: кад би били од нас онда би остали с нама; али да се јаве да нијесу сви од нас.* (поглавље 2, стих 19).
Русија и Црна Гора живјели су духовно и свјетовно ријечи Јеванђеља по Матеју (поглавље 10, стих 21)” А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца на родитеље и побиће их. ‘ и пророштво пророка Михеја (поглавље 7, стих 6)”Јер син грди оца, кћи устаје на матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човјеку домашњи његови. ‘.”Власт агресивног атеизма урушила је духовни живот руског народа креирајући два у то вријеме, међусобно различита црквена” житија’.
“Крварила’ је руска душа растрзана у том дугом историским раздобљу између концепта Руске Заграничне Цркве (која је настала издвајањем монаштва, свештенства и вјерног народа из до тада јединствене Руске православне цркве јер је” катакомбна’ Загранична црква одбила сарадњу са бољшевичким државним уређењем) и перцепције тадашњих околности које је имала Московска Патријаршија, која је прихватила сарадњу са комунистичком влашћу.. Историчари, сваки из сопствених извора пишу а само Бог зна у потпуности, колико је мученика за православну вјеру дао руски народ, монаштво и свештенство кроз светитеље руских катакомби (о којима је писао и јеромонах Руске Заграничне Цркве Серафим Роуз). Бог је видио и искушења кроз која је пролазила Московска патријаршија имајући сарадњу са тадашњим комунистичким властима у намјери да очува поредак, устројство и функционисање цркве. Чуо је Бог молитву руског народа из катакомби као и из цркава Московске патријаршије. Знао је и вјеровао руски народ као и црквени клир (и ако у том времену на супротним странама и често међусобно по слабости људској анатемисани) да ће искушења проћи. Молитве свих православних Хришћана Русије биле су за будућност црквене саборности и жеље да сви Руси у земљи и иностранству буду у Духу једно у “винограду Господњем’.
Услишене су молитве многих генерација православних руских Хришћана када је 2007 године на празник Вазнесења Господњег у Храму Христа Спаситеља потписан Акт о канонском општењу два дијела Руске православне цркве, (Руска православне заграничне цркве и Руске православне цркве Московске патријаршије) чиме је означен крај 80-годишњег раскола између двије цркве. Наведени Акт су потписали Митрополоит Лавр и Московски Патријарх Алексије II.
Овај догађај означио је почетак духовног васкрсења Русије.
Историске околности су према Црној Гори биле суровије. Престанком њене државности и независности 1918 године нестало је црквеног уређења које је својеручно потписао Књаз Никола, Уставом Светог Синода у Књажевини Црној Гори {1903) члан 1 и Уставом за Књажевину Црну Гору (1905) члан 40. Тадашње присталице краљевине Срба Хрвата и Словенаца, из Црне Горе биле су активни учесници институционалног разарања канонске аутокефалне православне цркве у Црној Гори.
Сада знамо (а тада су вјерници лојални аутокефалности имали чврсту вјеру ) да су се остварили стихови 14 и 15 Псалма 94 :” 14. Јер неће одбацити Господ народ свој, и достојање своје неће оставити. 15 Јер ће се суд вратити на правду, у њега ће наћи сви правог срца.’. Наиме, Црногорски збор је на Цетињу Лучиндана 1993 године обновио аутокефалност православне цркве у Црној Гори кроз (сада блаженопочившег) Митрополита Антонија Абрамовића. Било је то вријеме обнове духовне радости и наде тадашњих православних вјерника који су разумјели потребу за канонском аутокефалношћу православне цркве у Црној Гори.
Након упокојења Митрополита Антонија, почиње вријеме драстичног слабљења способности оних који од њега “изиђоше’ и” окупираше’ његово црквено наслеђе, да наставе путем који је започет Лучиндана 1993 године. Вјерујем да је ово вријеме страдања истовремено и рађање нових православних генерација које ће изњедрити монахе, свештенике, (попут Светог Стефана Пиперског и Светог Владимира Дукљанског) , који ће дочекати братски загрљај сада подијељене православне Црне Горе. Надам се да су такви и сада међу нама. Морамо схватити да смо ми православни Хришћани једни другима неопходни у Духу и Светој тајни Евхаристије (причешћа) како би смо могли у тијелу учининити Црну Гору државом вјере, молитве, наде и покајања. ! Заједно можемо научити много из раније у тексту описаног благословеног примјера који се десио у Русији 2007 године!
Свако ко својим чињењем нарушава помирење и саборност православних вјерника у Црној Гори руши духовно способност државе да, се одупре искушењима данашњег времена. Можемо, попут Руског народа, у Духу и пред Господом нашим Исусом Христом бити једно само ако искрено пружимо руку једни другима узимајући оно најбоље из историје Црне Горе и “зидајући’ Православну канонску аутокефалну цркву какву нам је оставио у аманет Књаз Никола. Само за Православну цркву на овим темељима обновљену можемо бити сигурни да по ријечима Јеванђеља по Матеју (поглавље 16, стих 18)” врата паклена неће је надвладати’.
” И више нијесам на свијету, а они су на свијету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми’ (Јован 17:11). Ово су ријечи молитве нашег Спаситеља прије него што је отишао на крст и дао свој живот за наше гријехе васкрснувши “трећи дан по Писму’ да би ми имали живот вјечни.
Браћо и сестре у Христу желим вам благословен наступајући Божићни пост који ћемо милошћу Божијом почети 28 новембра по новом (а 15 новембра по старом) календару 2022 године. Нека би вам наступајући пост био на духовну крепкост, тјелесно здравље и расуђивање о неопходности успјешне Црне Горе које ће бити само ако смо ми православни вјерници једно, сабрани Духом Светим у једној канонској аутокефалној православној цркви.
ДА ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА!
јеромонах Антоније
