Постоји један детаљ из Црногорске Хронике, професора Новака Kилибарда, када су Требјешани (Никшић) пред најездом Турака кренули за Морачу. Kилибарда записује свједочанства како је ово племе било врло просвећено и побожно за оно вријеме и овај детаљ записа: “Требљешку цркву Светога Луке, нијеси смијо уљећи на свету литурђију ако је бијо поп у своју кјигу замрчијо да не одужујеш што си дужан и не задужујеш другога да ти се одужи! Писало је изнад црквеније врата: „Одужуј и задужуј!“ То је значило да поштујеш родитеље који су те задужили и да подижеш своју ђецу која ће ти се одужити. Зборило се да су Требљешани ватали наук од мрава и челе – да раде не фалећи се и да гину бранећи своју стечевину! “
Тај натпис “Одужуј и задужуј” тако сликовито говори о једном духовном принципу насег народа.То је свакако сликовит симбол црногорског традиционализма и конзервативизама, преносење наслијеђа са кољена на кољено. Принцип и стање духа, начин мишљења о човјеку и друштву који је усредоточен на чување постојећег моралног, друштвеног и државног поретка који су имали прије најезде освајача. У коме породица и васпитање игра кључну улогу.
То “одужуј и задужуј” је модел чувања те духовне и етичке вертикале, израз једног трајања и колективне свијести, које црпе свој смисао из оне једне од десет Божијих заповјести : “Поштуј оца и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.”. Kолико је ово специфична и важна заповјест, говори и то да је она једина заповјест са обећањем. Господ заповједа али и обећава награду – благостање и дуговјечност оном који их врши. Јер неспорно да за ђецу су њихови родитељи ауторитети, али такође однос према својој земљи и духовном наслијеђу се стице управо у куци.
Јер није никад било питање односа само у породици, већ је питање много сложеније. Ради се о низу друштвених и социјалних односа у којима се остварују одређени утицаји. Ради се о духовном ауторитету као нпр. учитељи сто су имали велики ауторитет над својим ученицима, љекари над својим пацијентима, судија над оптуженима и тд. Дијете се.учи да постује ауторитет и дефинише свој однос и према Оцу Небеском на сличан начин као према своме земаљском оцу.
То је и знак да свако, па и сиромах био, има чиме да задузи своју ђецу. Ту родитељску безусловну љубав, која је најблиза оној Божјој, нико не може усадити у срцима људи осим родитељи.. Kроз “задуживање” на које нас опомиње и овај натпис на црквеном зиду , ствара се утицај који старији имају на нову генерацију. Преносе им у аманет нужност и обавезу, а тиме завјет да се одупру неким лошим утицајима и властима које модерни живот доноси.
Па и сама Држава је настала као плод ових хијерархија и колективне свијести који се његовао , све више како је терор био јачи. Што је нација него овај дуг који имамо према нашим прецима, који су нас својим слободарством и родитељском бригом задузили, али и обавеза за генерације које долазе.
Борба за слободу је одувјек била борба против лажних ауторитета, њиховог система вриједности и зулума. И онда долазимо до једног парадокса, по коме овај духовни принцип “одужуј и задужуј” ствара дуг и одређену обавезу, ограничава “слободу понашања” подмлатку, све из разлога да би им се пренијело нешто вриједно које ће им обезбједити интегритет и стварну слободу од овог накарадног свијета и вијека. Не неку слободу од Бога, већ слободу у Богу. То је неки смисао ове поруке на цркви Св.Луке која је убрзо покрадена и спаљена од освајаца.
Али вара се свако ко мисли да данас нема бојазни јер нема освајача који би нам русили куце и храмове.. Данас Црном Гором хара много опаснији и невидљивији освајач који спаљује наше заједништво у Христу (сто је права слика цркве) сто затире наше друштвене вриједности и колективну свијест, много деструктивније него оборити један зид са натписом “раздужуј и задужуј”.. Савремени Црногорац се прилично осјећа ‘погубљено’ у (пост)модерном друштву, сматра да је нестао стари, традиционални модел поимања и ‘реализације’ живота а није успостављен квалитетан нови, алтернативни, вриједносни систем у којем би, сходно технолошком напретку, могао да се остварује и највиши степен слобода, индивидуалних и колективних моралних начела.
Нападнута је наша традиционална породица а нова “демократска” још није настала. Чини се да на нас масовна култура и уопште потрошачко друштво војују и побјеђују, доживљавамо пораз над нашим породичним вриједностима. Неповратно. Савремена породица се суочава с бројним економским проблемима, вриједносним и уопште социокултурним кризама друштва које, нужно, намећу промјене њених основних функција.
Ухваћени јесмо у раскораку али робујемо заблуди да се овако мора и да немам начина да се вратимо назад и изборимо против савремених изазова. Можда не можемо све одједном, и не можемо промјенити читав свијет, али можемо се данас окренути својим укућанима и почети да бригом према родителима раздужујемо оно што смо примили од њих, али и да својим давањем, пажњом и љубављу задужујемо своју ђецу за нека нова будућа покољења.
Пише: Архимандрит Владимир Лајовић
