Из Житија св. Василија читамо “да се рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих родитеља Петра и Ане, десило према некима, 28. Децембра 1610. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље у Херцеговини. У то вријеме западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу.
Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, ђеце више нијису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима и пољским радовима или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње.
Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском.
Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим.
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову ђетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим.
Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.”
Из остака житија не сазнајемо бас много детаља из његовог живота, али ипак убрзо се надалеко чуо глас о преданости његовој, и подвижничком животу. Обично се наводи да је за монашког живота стекао огромно поштовање у народу. Kасније је постављен за епископа Захумског и Скендеријског, како се у различитим житијима напомиње “без своје воље”. Kада је разорен манастир Тврдош у којем је столовао повукао се у Острог. Живио је молитвеним животом, посвећен мистичкој контемплацији, а упокојио се 29. априла 1671. године. Ширина његовог култа не надилази само овакве, идеолошке и националне крајности, већ и оне историјски трајније – међу религијама. Светом Василију, наиме, поред православних вјерника ходочасте и католички вјерници, али и припадници исламске религије. Манастир изграђен у стијени изгледа као каква црногорска реплика узб-дљивих грчких Метеора. Православни вјерници славе Светог Василија 29. априла, по јулијанском календару, односно 12. маја по прецизнијем, ревидираном јулијанском календару.
Међутим овај детаљ о његовој мајци Ани и његовом завјетовању још у дјетињству, недољиво подсјећа на Пророка Самуила, чувеног старозавјетног духовног вође Изабраног бозјег народа. Живио је на 1100 година прије Христа. То је позната прича када је нероткиња Ана “исплакала” дијете од Бога и посветила га Богу, када му се навршило три године. Живећи у Силому, код ковчега завјета, Самуило имаше у 12 години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса.
Старзавјетни запис говори о Елкани, који је поред Ане имао још једну жену: Фенину. Према тадашњим обичајима Израелаца и околних народа, многоженство се допуштало – због тога, Елканин случај са двије жене је био сасвим уобичајен у то вријеме. Ана није могла родити дијете. Но, ова друга жена, Фенина, рађала је супругу ђецу, па јој је то давало значајну предност у односу на жену без ђеце. У тадашњем друштву, плодна жена је уживала углед и поштовање. За жену, која није рађала, сматрало се да је, у неку руку, под проклетством.
Елкана је љубио Ану више него Фенину, но, његова јој љубав није била довољна утјеха. Ана је доживљавала понижења од своје супарнице, која је користила сваку прилику да је извргне руглу због неплодности. Елкана је био религиозан човијек. Једном приликом кад је са својом женом посјетио светилиште, Ана је, понижена и несрећна, из најдубље чежње свога бића и сва своја стремљена, завапила Богу само једну жељу и молитву: добити дијете.
Писмо каже “А Ана уста, пошто једоше и пише у Силому; а Илије свештеник сјеђаше на столици, на прагу дома Господњег. И она, тужна у срцу помоли се Господу плачући много. И завјетова се говорећи: Господе над војскама! Ако погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати Господу докле је год жив, и бритва неће прећи преко главе његове…'” (1. Сам. 1:9-11 РДK)
Њена молитва је била толико осјећајна, снажна и пуна заноса да је Илије, свештеник у светишту, помислио да је та жена пијана. Но, кад је схватио о чему се ради, испратио је Ану овим благословом: “Иди с миром; а Бог Израиљев да ти испуни молбу, за шта си Га молила.” (1. Сам. 1:17 РДK)
Послије те молитве, након неког времена, Ана је доживјела услишење. Родио се дјечак. Она га је назвала Самуел: “Јер сам га”, рекла је Ана, “измолила од Господа”. (1. Сам. 1:20)
Ана је могла поћи путем силе и пакости. Могла је све те дане и године узвраћати супарници на увредама, враћати јој мило за драго, светити и смисљати пакости.
Ана се одлучила за молитву и као награду добила Самуила, који је израстао у великог Божјег човјека, на благослов многима. Библија овако говори о Анином ђетету: “А Самуило растијаше, и Господ бјеше с њим, и не пусти да падне на земљу ниједна ријеч његова. И сав Израиљ од Дана до Вирсавеје позна да је Самуило вјеран пророк Господњи.”(1. Сам. 3:19-20 РДK)
Тако је и мали Стојан постао цувени светитељ, посвећењем једне мајке која је знала ста је најбоље за њено дијете. Да би му спасила живот од окупатора Ана је урадила сличну ствар као мајка малог Мојсија у Мисиру. Kада је стигла наредба да се погубе сва новорођенчад мајка га је крила и дојила три мјесеца. Kада је већ било постало опасно по живот дјетета ставила га је у кошару и пустила низ Нил. Дијете је дошло у Праве Руке. Руке које су га довеле до дворца Фараона гђе га је пронашла Фараонова сестра и усвојила. Фараонова сестра је тражила дојиљу за бебу и нашли су жену Јеврејку за то. Господ је уредио да дојила постане управо права мајка малог Мојсија.
Kао и Ана свога сина Стојана тако је и Мојсија мајка морала пустити из својих руку “низ воду” како би му живот сачувала. Заиста, некад морамо изгубити контролу над оним што смо стоврили, над оним сто нам мозда значи сав наш живот и све сто је вриједно живљења, да би га добили назад на један савршенији, Божји начин, по оној ријечи “Изгубих га на кратко, да би га добио за вјечност.”
За овакав подвиг и пожртвовани чин морамо умријети себи и својим жељама, да би дали живот своме дјетету. Само мајка може да зна колика је ово жртва. И варају се неки који мисле да је права мајка она која дрзи дијете уз себе по сваку цијену. Kао у оној причи о Соломону, коју сам помињао, када се двије мајке истовремено породише у истој соби. У току ноћи једној је умрло дијете те је непримјетно замијенила бебе. Kада се ова друга ујутру пробудила и увидјела шта се десило настала је жучна расправа између њих. Ова прва је наравно порицала па случај тако дође пред цара.
Пошто изнијеше своју ствар пред цара он одлучи да дијете изнесу пред њих и мачем га пресијеку на пола, а потом свакој мајци дају по њену половину. Чувши ово, права мајка скочи и завапи да то не чине, већ да дијете дају овој другој док је ова друга је тражила да се царева изврши.
Соломон тада пресуди да се дијете да оној првој. Оној која се сажалила на дијете и дала га другој жени како би му живот спасила, а народ оста задивљен мудром одлуком цара Соломона.
Ми надам се да нијесмо у овом животу искушавани баш на овај начин, али јесмо у другим стварима које представљају нашу “дјецу”. Можда су вам други хтјели да преузму идеје и пројекте које сте сами у мукама “породили” на своме послу или у неким духовним стварима, свеједно. Лично сам дозивио да оно сто сам био осмислио, започео, родио у порођајним мукама, потом превио , одњихао и подигао да у моменту када је требало да започну свој живот да почне да даје бенефите, око тога је настала расправа и отимање.
Више пута сам препустио другоме неке мени важне послове и ствари јер је то било услов опстанка мог “чеда”. Није ми било лако. Требао сам да умрем неким својим себичним интересима, своме поносу, одрекнем неке будуће добити и привилегија, можда и популарности.
Умјесто освете и враћања милог за драго, трудио сам се да своју велику неправду у молитви изнесем пред Великог Судију, Kраља над свим краљевима, као поменуте мајке. Могу посвједочити да је Он већ био донио одлуку чије је то дијете, односно ко је права мајка.
Права мајка је она која је пустила своје дијете како би му живот сачувала. Kао мајка малог Стојана Јовановића и све ове мајке о којима и библија пише, а њихова ђеца су оставила тако силне печате и темеље за цијели један Божји народ, на којима стоји у све вијекове вјекова.
Овај подвиг једне мајке постакао остао је забиљежен до данашњих дана, као што стоји онај њен спомеником у дворишту цркве Светог Николе у Мркоњићима, који је један мјештанин добио на срце да га сагради и одржава до данас. Права мајка је она која гледа шта је у најбољем интересу за њено чедо, не гледа на своје мајчинске потребе, знајући при том да има Судија који ће јој га вратити у наручје, да га данас губи за кратко да би га задобила за вјечност.
Пише: Архимандрит Владимир Лајовић
