Св. Стефан Пиперски, рођен од оца Радоја и Јаћиме из села Kути. По предању припадао је братству Kрулановића из Никшићке жупе. Замонашио се као младић у манастиру Морача, у којем је примјерни животом стекао углед међу монасима, да би ускоро постао и игуман манастира. Али Османлије су стално пљачкали манастирску имовину и злостављали калуђере, па је Стефан напустио манастир и отишао „пет сати далеко“ у Трмање у Ровцима, да у тишини и миру проводи монашке дане. Уредио је себи келију, а мјештани и дан-данас то мјесто зову Ћелиште.
Међутим ту као да тек почињу невоље и нови прогони овог понизног Божјег слуге, јер су колашински Турци, брзо открили његово ново станиште, па су поново кренули у потрагу. Стефан се од њих крио у планини, ту је и ноћивао, а пастири су га упозоравали на турске потјере и доносили му храну. Тако је проживео седам година, у сталном бјекству и скривањима, а снагу да издржи те многобојне невоље и искушења давала му је само вјера у Бога.
Kад су напади превршили сваку мјеру, Стефан је 1660. године отишао да живи међу Пиперима. Изнад села Горњи Црнци, на једном пустом мјесту поред извора, подигао је себи нову келију, а затим ту сазидао и цркву посвећену Рођењу Пресвете Богородице. Послије неког времена придружило му се неколико ђака, којима је постао учитељ и духовник. Уз цркву је саградио школу и монашку кухињу, и тај је манастир у народу познат као Ћелија Пиперска. Ту је поживео 37 година подвижничким животом. Умро је 1697. године. Kулт Стефана Пиперског брзо се проширио по не само у Пиперима него и у цијелој Црној Гори и Боки.
Ово бјежање пред Османлијама и изграђња келија, та тјескоба и прогон пред терором окупатора подсјетила ме на једну старозавјетну причу о патријарху Исаку. Та прича не само у симболичкој равни него још више у практичној учи нас једно веома важном духовном принципу. О чему је ријеч?
Наиме, када је завладала велика суша у Ханану, Исак није напустио своју земљу, као што је то његов отац Абраахам учинио у сличној ситуацији. Само се мало помјерио и почео да копа бунаре, на истом мјесту гђе их је његов отац био копао, а које су њихови непријатељи (Филистејци) били затрпали земљом. И онда, кад је ископао један бунар, кренуло му је, и док су сви у његовој околини трпјели због суше, Исак је напредовао, његова се стока брзо множила. Љубоморни краљ Филистеја, послао је своје слуге и они су дошли и поново затрпали бунар, и протјерали Исака. Он је отишао мало даље, до другог затрпаног бунара и поново почео да откопава. Опет су се појавили Филистејци, и почели да затрпавају и да га тјерају даље. Он је копао изнова, и копао, док су Филистејци узимали те студенце, око којих су се спорили и свађали њихови пастири. Тај мирни, кротки Исак, као наш
Стефан, би поново отишао даље до сљедећег затрпаног бунара и опет упорно копао на мјесту гђе је његов отац копао. Држао се оног што му је отац оставио у аманет, јер је знао да је Ханан од Господа за њих обећана земља. Знао је да је то њихова домовина, и није хтио да је напушта. Kао што се Стефан није одрекао своје свестеничке службе која му је доста невоља задавала. Остао је вјеран ономе сто му је Господ дао у срце да цини.
И онда, стоји записано, Исак ископа нови студенац, око кога више није било свађе и препирке и даде му име РЕХОВОТ јер рече „Сад нам даде Господ простора да растемо у овој земљи“. Онда дође краљ Филистејски и рече му: „Видимо да је Бог с тобом, да си постао моћнији и богатији од свих нас, можемо ли да склопимо савез и да живимо у миру, један поред другог“.
И Стефан је Господ дао да нађе мир на земљи, јер је показао упорност и није поклекао у искушењу, није одустајао од своје службе у прогону. Kао што Исак и Стефан није пружао оружани отпор. На исти начин и њихов Господ Исус Христос, уклањао би се од људи када си хтјели да га ухвате, заробе и каменују.
Стефан би ишао даље, налазио нове келије и ту служио Богу и људима, ту гђе јесте са оним сто има. На симболичан начин и он је копао бунаре као Исак, али зденце живе духовне воде. И као сто је Исаку дао Господ тај Реховот тако је и Стефану дао Ћелију Пиперску, да ту поцине од прогона и да нађе мир и слузи 37 година…
То је наук и охрабрење за сваког оног који данас трпи прогон и лактање у својој кући, послу, комшилуку, граду или земљи. Охрабрење да не очајава, да задржи курс, настави даље и да се не одупиру злу злим већ да се склоне у келије и копају свој “бунаре”. А Господ који види све у тајности, даће нама у јавности онај мали комад слободног неба, само за нас. Постоји тај бунар, та келија, тај комад земље око кога нас висе неће терорисати.
Постоји комад срца који је само наш, који нам се неће одузети, којем можемо вјеровати без страха. Постоји наша келија у којој можемо живјети као своји, у којем можемо градити своје храмове Господу.
Ово је охрабрење за многе данас вјерујуће Црногорце који осјећају овај прогон, као да су избачени из својих келија и домова, из својих црквица и манастира као Стефан из Мораче. Да не очајавају и да знају да је Исак у својој Обећаној земљи на почетку живио као туђинац, прогоњен и опљачкан. Али ако останемо у вјери даће Господ у Његово вријеме и на Његов чудесан и миран начин, многе “келије пиперске”, многе “бунаре живе воде” око којих се неће више свађати народ и пастири.
Даће нам нас Реховот, у којем ћемо уживати у миру, бити своји на своме, у свом послу и позиву и бити са оним до којих нам је стало. Јер оно сто Господ нам је припремио мјесто, то је наша Домовина у којој ћемо живјети за живота и у сву вјечност. Зар се за тако нешто не вриједи борити, не вриједи показати понизност и трпљење, упорност и пожртвовање. Зар не вриједи копати и копати, у духовне дубине и не питати колико ће та борба трајати већ са радошћу и вјером прихватити тај крст. Јер оно сто је наше и сто нам је од Господа одређено то нам нико не може узети , па ни сав пакао да устане.
Аутор: Архимадрит Владимир
Извор: Одломак из књиге Јектеније
