Његош не помиње расеће Христово у Лучи Микрокозми. Као да је то секундарно у односну на оваплоћење и учеништво. Он као да прескаче цијели онај концепт жртвовања за откуп гријеха у Старом завјету који се заснивао на томе да је човјека то коштало неког његовог имања. Постојала је цијена. Приносиле су се одређене животиње или дио рода од жетве, којих је тај неко морао да се одрекене да би их принио Богу за опроштење гријеха. Значи нијесу потребне жртве животиња, посебно не за гријехе, јер је Христос једина прихватљива жртва Богу.
Међутим, поставља се онда питање што се очекује од нас новозавјетних вјерника, како требамо приносити жртве, како то са Исусовом жртвом функционише? Тек ако се отворимо за поруку Луче Микрокозме, схватимо колико је дубоко неразумијевање откупљујуће жртве Исуса Христа, посебно за оне који мисле да то нас не кошта ничег.
Као да има икаквог значаја туђа жртва за оног који је индиферентан према њој и опуштено води јалове теолошке расправе како су сви спашени, јер ако је то већ све “плаћено” зашто би неко морао да се ичег одриче или ишта да ради или мијења кад му је Бог све већ опростио.
Вјерујемо да је Његош схватио да је Исусова жртва Исусова, а не твоја или моја жртва, односно није моја док не постане моја, вјером и послушањем. Валидност се остварује сама онда када “платимо цијену”, тада је то жртвовање.
Која је цијена? Шта каже православна догматика. Цијена је наше предање: “Остави све и крени за Мном”… кад предаш у вјери себе и свој живот на живу жртву Христу, за славу Његовог имена, тада је то твоје приношење Јагањца Божјег за откуп гријеха. Он у теби, и ти у Њему. Тиме Христова жртва постаје и твоја жртва, постаје валидна за тебе, откупљујућа. Тек дата примаш спасење, добијаш силу да живиш побједнички, смислени и сврсисходни живот.
Оно што се десило на Крсту Голготе прије 2000 година, нас ослобађа жртвовања животиња и плодова жетве, и не треба да умиремо за Бога, треба да живимо за Њега, Његов васкрсли живот.
Луча наслућује да је доста жртвовања људи у разним политичким борбама и смрти у вјерским ратовима
“од твога су хода свјештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,”
Господ Исус је већ побиједио на крсту. Он је извојевао побједу једном за свагда. Ми смо позвани на живот и просветљење, да учинимо народе ученицима Христовим. Господ је управо то тражио од нас.
“Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас његов? гле, послушност је боља од жртве и покорност од претилине овнујске. Јер је непослушност као гријех од чарања, и непокорност као сујевјерство и идолопоклонство. “ Прва Самуилова 15:21 и 22.а.
Тражио је послушност, а не жртве паљенице. Јер без послушности и жртве су бесмислене, такве су Му се огадиле и постале безвриједне, ако за посљедицу нијесу имале промјене у понашању, односно покајање. Таква врста религије је идолопоклонство. И то је разумио Његош. Да је Свјештени Ход Преблагог Учитеља, тај ход у понизности и послушности Небеском Оцу, она најузвишенија служба Богу и највећа побједа над идолопоклонством и смрћу. Јер земља је пуна лажних идола која траже крв и сукобе, траже да им се увијек неко жртвује и доказује. Траже да им се служи а не да служе другима.
То је Исус објашњавао народу, а објашњава и данас Његош свом невјерном народу који је лакше гинуо за вјеру, него што је желио живјети по њеним захтјевима. Христ је постао Јагањац Божји, жртва савршена, једном за свагда, али само онима који са својом послушношћу покажу вјеру у Христа, па та дјела вјере постају богоугодна жртва с којом се спашавамо.
Апостол Павле нас упозорава: “Заклињем вас, браћо, милосрђем Божјим: прикажите (принесите) своја тијела као живу, свету жртву Богу – као своје духовно богослужје. (Рим 12:1). Другим ријечима, ми смо сама жртва. Ми треба себе да приносимо Богу. Исусова жртва, као она жртва првосвестеничка на Дан помирења (3.Мојсијева 16.глава) која се приносила за народ нам је прибавила вјечне бенефите, ослободила нас од клетве законске, побједила смрт и дала нам могућност да одолимо сваком искушењу, али Бог је и тада од првосјештеника па и свих појединачно, тражио личну жртву.
Само жртвовање за гријехе, па макар то било Исусово, за нас остаје без значаја ако не испунимо одређени стандард послушања у вјери, о чему је још у Старом Завјету говорио народу пророк Исајиа, глава 1:11-16: “Шта ће ми мноштво ваших жртава?” говори Господ. Не желим ваше жртве овнова, претилине стоке, ни крв јунади, јањади или јаради. Када долазите пред мене, ко тражи од вас да газите мој свети простор?Немојте више приносити бескорисне жртве! Моје срце гади се томе. Не подносим ваше скупове, суботе и саборовања јер су испуњени неправдом и слављем. Мрзи ме на ваше празнике и светковине; досадио ми је њихов призор. Када пружате руке своје к мени, заклањам очи од вас; ваше молитве не слушам јер су вам руке пуне крви. Оперите се, очистите од својих злих дјела; престаните чинити зло. Учите се чинити добро, тражите правду, исправљајте неправде према потлаченима, дајте правицу сирочади, браните удовице. Тада дођите, говори Господ, и суђење ћемо имати: ако су ваши гријеси црвени као скерлет, постат ће бијели као снијег; ако су црвени као црв, постат ће бијели као вуна.”
Свето Слово не говори да су саме жртве биле лоше; можда су биле савршене и приношене по прописаном ритуалу, али свакодневни живот Израелаца није био у складу с Божјом вољом. Другим ријечима, њихова срца нису била исправна пред Богом и онда сама жртва нема значаја, изазива гађење пред Богом. Богу не треба ништа наше, никакво наше имање, није у томе поента жртвовања. Он хоће да нас освијести да гријех носи озбиљне посљедице, које пролијевају крв невиних и остављају трајне посљедице. Њему треба наше срце, раскајано, такво богоштовање Бог неће презрети.
Његошу је доста ратова и убијања, он жели живот. Схвата да нас Бог позива на посвећење, па чак и мучеништво, од нас тражи да му принесемо себе и да га слиједимо. Тада Исусова жртва за нас има учинка, и она је плата за све што смо урадили. Не само да се одрекнемо неког јела, пића или сличних тјелесних задовољстава, нити да приликом молитве заузимамо неки посебан положај тијела или да поштујемо ритуале и да бифламо напамет научене текстове, ако нам је срце пуно зависти, мржње и самољубља. Суштина Божјег захтјева је у ставу нашег срца и промијени свијести, оно позив да се одрекнемо егоизма и свега што није по Његовој вољи и да живимо за Њега (види 2. Кор 5:15).
