У Његошевој Лучи Микрокозма, кључна тема је судбина човјека, чиме пјесник истражује универзално људско искуство и суочава се са питањем “судбе човјека”.
Његошева космологија и христологија у Лучи покушавају разумјети узрок трагичне судбине човјека и његовог пада. Пјесник тиме истражује разлоге трагичне вјерске и националне судбине црногорског народа и властите немоћи као владара над несрећним народом који деценијама и вјековима не успијева да промијени своју судбину.
У почетној посвјети Лучи, упоређује”Природу ц ‘земалске мудраце”, али остаје без одговора јер је “Тајна чојку човјек је највиша”.
Тиме се Његош храбро суочава с питањима теодицеје, односно оправдања Божије праведности с обзиром на постојање зла и патње у свијету. Његош готово очајнички указује да без Божје благости (доброте) нема ничег. Ако Бог није добар, онда је све у вези човјека бесмислено, онда је немогуће се човјеку промијенити на боље “Или не мариш за богатство његове доброте и кротости и трпљења, не знајући да те доброта Божја на покајање води?” (Рим. 2:4)
Доброта нас поправља, доброта нам постаје учитељица, а не природа или било какав закон, правила и казне. У овом контексту, вијест о Божјој доброти постаје извор наде и охрабрења за цијели његов народ. Зато Његош, суочава све нас читаоце са мистеријом људске судбине, води нас кроз “мирове” и небеса, и налази свјетлост само у Божјој доброти, а не у позиву на неке васпитне захтјеве или црквене ритуале.
Проучавањем Божје доброте, пјесник као свештеник проналази “Слово Божје вазљубљено”, односно љубав Христову као основ за своју вјеру, и нуди наду за сваког вјерника али и грјешника, јер је Он “кротак и од срца смјеран”, Његово је “бреме слатко и лако, да нађемо мир душама својим.”
Никакви ратови, ни на небу ни на земљи, нијесу донијела добро људима, Његош зато једино Божју доброту види као неопходну за исцељење и исправљање људске судбине, да човјеку “буде добро, као што је његовој души добро.” 3.Јов.1:2
Приказ Христа као “свето Слово премилосна Оца” и Његошева интерпретација одлуке Христа да заустави човјекову пропаст у небеској Космогонији у којој се бори на страни Сотоне, говоре о дубоком доживљају улоге и мјеста Христа у судбини човјечанства, кроз сву вјечност. Његош наглашава Христову улогу као Спаситеља, чија интервенција није само теолошки чин, већ и израз љубави према слабашном и ништавном људском роду.
У химни на крају “Луче Микрокозма”, Његош користи израз “Преблаги Учитељу”, чиме имплицитно алудира на Исуса Христа. Ова формулација сугерише на дубље хришћанско значење, посебно кроз поређење са библијским стихом из Еванђеља по Матеју 19:17. У том стиху, Исус одговара богатом младићу који га назива добрим речима: “Зашто ме зовеш добрим? Нико није добар осим једнога Бога!”
Његошев избор ријечи наговјештава да је Исус Христ, као Преблаги Учитељ, заправо Бог. Ова интерпретација подржава тезу да Његош није сузио своју христологију на Исуса као само учитеља вјере, као што неупућени би могли помислити, већ да је нагласио божански аспект Христа.
Кроз употребу термина “Преблаги”, Његош не само да истиче Исусову доброту тј. благост, већ указује на божанску природу, јер је доброта суштински дио Божјег карактера, “С њим нас је ускрснуо и с њим нас посадио на небесима у Христу Исусу. То је учинио да у вековима који долазе покаже изванредно богатство своје милости — добротом коју за нас има у Христу Исусу.” Еф 2:6-7
Али то није урадио на обичан начин, већ чудесан, светописамски. Јер литургијски паралеле између завршне химне “Тијело Христово” и Његошеве химне о Преблагом Учитељу су невјероватне, скоро да је иста структура и ритмика, која завршава са слављењем Исуса Христа.
“Тијело Христово примите, Источника бессмертнаго вкусите. Вкусите и видите, Јако благ Господ. Алилуја, алилуја, алилуја.”
Израз “Тијело Христово примите, Источника бессмертнаго вкусите” односи се на причешће хљебом и вином који симболизује Христово отјелотворење, о којем смо причали. Управо ова литургијска фраза је за све нас синоним оног врхунца богослужења кад вјерници прилазе и духовно причешћују присуство Христа.
И долазимо до тога, кад кроз отјелотворење Боźје сви можемо разумјети да је “Јако благ Господ”. Јер само је Бог добар, и то је тај моменат који доживљава и Његош, тај тренутак препознавање благости, доброте и љубави Божје присутне у еухаристијским даровима, односно у отјелотвореном Слову Боźјем.
Кроз Његошеву употребу ових речи, наглашава се не само литургијски аспект, већ и дубље теолошко значење Химне о Преблагом Учитељу.
Јер и сам завршни дио, “Алилуја, алилуја, алилуја”, који представља литургијски узвик радости и славља који се често користи током богослужења, посебно током великих хришћанских празника, звучи као
“небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!”
У контексту хришћанске теологије, истраживање Божје доброте постаје кључно, да је једино Бог заиста добар, да је тај Његов карактер непромјењив и да милости која прати људе у свакодневном животу, је она која ће нас спасити.
Доброта Божја како се изражава у псалмима (а шесто пјевање Луче и јесте псалм), постаје основ за захвалност и славље. Његошева химна о Преблагом Учитељу се може посматрати као одраз те дубоке захвалности према Исусу Христу као Богу који је извор све Божје доброте.
Његош као да Химном прави отклон, односно антитезу човјековој доброти, јер људска доброта често је преварна и условљена, док је Божја доброта чиста и несебична.
Зато Његошева употреба израза “Преблаги Учитељу” указује на дубље хришћанско учење о Исусу Христу као Богу. Кроз ову интерпретацију, Његош преноси поруку о Божјој доброти, истичући да је једино Божја доброта суштинска и непромјењива.
Зато је још једном потребно нагласити ту литургијску димензију Његошеве химне о Преблагом Учитељу у контексту хришћанског богослужења. Његош је мајсторски инкорпорирао елементе литургијске химне у своје дјело, да би додатно продубио духовно значење своје химне, него и цијеле поеме, повезујући умјетнички израз са живом вјером и богослужењем. Кроз ове речи, Његош подсећа читаоца на значај сакрамената у хришћанском искуству и на трансценденталну благост Божју која се очитује кроз свету тајну еухаристије.
Луча Микрокозма тако постаје поезија која одише тежњом за универзалном истином и проналажењем свјетлости у духовним димензијама, у којој је Божја доброта кључни елемент који постаје извор наде и охрабрења у суочавању са мистеријом и мизеријом људске судбине.
