Луча микрокозма је ингениозни поетски изражај, јединствен по свему. Његош покушава да докучи поријекло пада и сагрјешења човјека, да одгонетне поријекло зла, каква је његова природу и начини борбе. Нажалост те одговоре Његош тражи ван Библије, и уводи нека нехришћанска догматска И филозофска увјерења. Исидора Секулић, опчињена владичиним пјесништвом, каже: „Нити учен, нити много начитан, Владика је ишао интуицијом изузетно даровитог примитивца. Генијалан примитивац може да буде максималан стваралац: има спој ватре и непогрешиве мудрости.“
Многи правдају Његоша: да он заправо посматра себе, своју унутарњу пустињу и безнађе због којих подиже поглед према небеским беспућима, с надом да ће у том огромном, бесконачном простору наћи одговоре важне за драму властитог микрокосмоса. Међутим, чини се да је другачије објашњење. Пјесник гледа звијезде – загледан је у самоћу и тишину свемира, не мари за догме, већ ствара позорницу за оно што има да каже. У томе је његова имагинарна поставка велике небеске битке која ће му објаснити ону нашу земљаску, па и личну.
У ту сврху Његош се окреће античкој филозофији и одлази у митологију, мистику и епику, а борбу добра и зла доживљава, што у предговору посвјећеном своме учитељу Сими Милутиновићу, кроз ослободилачки покрет против Турске окупације.
Милован Ђилас, пишући о Његошу и Лучи, Његош није одлучио да руши православље, већ да га прилагоди својим увјерењима. Њему се у једном моменту писања чинило то могућим: створити бога по својој мјери. Мистика је свакако добродошла, као и основ који уздиже религију, зато овај антички херојски мит у Лучи јесте у вези са мотивима црногорске ослободилачке борбе. То су, били главни елементи образовања које је Његош примио од свог учитеља, Симе Милутиновића, коме и посвјећује ово дјело.
Аница Савић-Ребац, која је у прошлом стољећу дала значајан допринос тумачењу Луче Микрокозма, са правом каже: „Његош је био образован теолог, мада није био узоран калуђер и владика, ни ортодоксан мислилац. Али то није нико од њега тражио, нити му је ико озбиљно замјерио што је обрадио у Лучи Микрокозма, једну хетеродоксну концепцију и изнио једно нецрквено схватање божанства. јер је српска публика знала да је његов свештенички чин чисто политички.“
Међутим, једно је сигурно Његош је успио да докучи карактер зла у његовом животу и народу, и откуд несрећа и немир човјеков. Свој еп почиње о МРАЧНОМ ЦАРСТВУ, о космичком систему, некој империји зла, која је извориште бруталности, лажи, глупости. Његош је резолутан. Постоји царство свјетлости и царство мрака. Његов дуализам на неки начин аболира Бога од постојања зла, које стоји ван њега и које је савјечно са њим. Са којим се он бори али којег на неки начин и не може уништити. Тај дуализам најбоље се види кроз ту Његошеву свјетлосну филозофији (која је често теолошки контроверзна). Постоји мрак који је синоним моралног пада, изопачености, гнусобе и обмане. И Свјетло у чијем царству је све обрнуто од тога. Његошево царство мрака није у потпуности хеленистички Хаос, у оном смислу нереда који влада међу елементима, већ он некако иде даље па тамо посто]е зли дуси, синови таме који се супротстављају синовима свјетлости, у неком смислу библијског учења.
“Бјеше грдно једно МРАЧНО ЦАРСТВО/ свуда своју владу раширило/ и његови наказни ликови/ улажаху у поља небесна” ( ЛМ, 60-64).
Ти мрачни духови су наказни облици, демонска бића, која истовремено продиру у свијет свијетлих или позитивних духова. Тамо они доносе видљиве поремећаје. “Богубио ту беспутну силу. која пуни МРАКОМ и ужасом/ наш хоризонт и нашу судбину” (ЛМ, 1,27-30).
Његош поставља то фундаментално теолошко и филозофске питање и нуди одговор- откуд зло у свијету. Његош својим дуализмом говори да само на први поглед може да изгледа да како је Бог створио све ствари, па мора да је створио и зло. Та његова свјетлосна филозофија показује да зло није “ствар” – као камен или струја да би било предметом стварања у Космосу. Не можете да имате посуду са злом! Зло је нешто нематеријално, бесплотно како пише у Лучи, што се догоди, као трка. Зло није створено и не постоји само по себи – оно је у ствари недостатак нечег другог. Оно је ништавило, небиће, јер мрак је одсуство свјетлости.
У томе је домашај Његошеве свјетлосне космогоније, у томе се она приближава хришћанској поимању поријекла зла у свијету. Рупе су стварне али постоје само у нечем другом. Рупом зовемо недостатак земље – али она не може бити одвојена од земље. Тако да када је Бог стварао, истина је да је све било добро, а једна од добрих ствари које је Бог створио су створења која су имала слободу да бирају добро. Да би они могли да имају прави избор, Бог је требало да дозволи нешто поред доброг за избор. Тако да је Бог дозволио овим слободним анђелима и људима да бирају добро или не-добро (зло). Када лош однос постоји између двије добре ствари, то зовемо злом, али то није “ствар” за коју је потребан Бог да је створи. То је оно – питајте некога “да ли постоји хладноћа?” – њихов одговор ће вјероватно бити да, осјећам је на својим образима, на својим прстима. Међутим, то је неисправно. Хладноћа не постоји. Хладноћа је недостатак топлоте. Зло је недостатак доброг, или још боље, зло је недостатак Бога. Бог није требало да ствара зло, већ само да дозволи недостатак доброг.
Погледајмо примјер Јова у Јову поглавља 1-2. Сатана је желио да уништи Јова, и Бог је дозволио Сатани да уради све што жели осим да га убије. Бог је све ово дозволио да би доказао Сатани да је Јов био праведан зато што је волио Бога, а не зато што га је Бог богато благословио. Бог је суверен и на крају крајева је у контроли свега што се дешава. Сатана не може да уради ништа осим ако нема Божју “дозволу.” Бог није створио зло, али је дозволио зло. Да Бог није дозволио зло, и људски род и анђели би служили Богу из дужности, а не по избору. Он није пожелио “роботе” који би једноставно радили оно што Он жели, јер су тако “испрограмирани.” Бог је дозволио зло тако да би ми могли да имамо истинску слободну вољу и да би могли да бирамо да ли да му служимо или не.
Међутим, постоје недослиједности у Лучи Микрокозми када је ова теодицеја (оправдање Бога) у питању. Милован Ђилас добро запажа “Његошев Бог, будући да му је докучив, није идентичан са врховним законом, већ по њему поступа. То потврђује и Његошева историја Космоса, свакако позајмљена из неког мита: била су многа неба са равноправним боговима као господарима, док их није игра слијепог случаја – стихија, раздробила и вргла у хаос, тако да је престало једино царство Бога јединога. Господство тог Бога је идентично са свјетлошћу, односно са борбом свјетлости против мрака и Хаоса. Тај Бог не обнавља стара небеса, већ шири своје свјетлосно царство.
У ту космичку драму уплела се људска, тачније – прва је позадина друге: у Космосу, у коме се боре свјетлост и тама – Бог и Хаос, побунио се арханђел Сатана, придобивши на своју страну и анђела Адама. Његош не каже да је Сатана представник или савезник Хаоса, него да је он рушилац оног реда који свемоћни властодржац Бог натура свјетовима отимајући их из мрака. У ствари, Сатана је заступник једног реда другачијег од Божијег. Он представља зло као активну силу – у Хаосу влада мртвило које је неред једино у односу на оно што Бог – свјетлост- добро успоставља из царства мрака. Будући арханђел, Сатана је бесмртан, вјечан, а тако и анђео-човјек Адам, односно душа његова. Космос – свјетлост у борби са мраком, Бог са Сатаном и добро са зло.
То је Његошев Космос. Тим борбама ће доћи крај – добро и свјетлост ће, најзад, побиједити. Али људи су тој борби подређени догод имају тјелесну природу своју – док су људи.” Иако је Његошев еп доминантно слободарски, нека врста позива на једнакост и правду, ипак дјелује мало теолошки збуњујуће (свакако драматуршки виртуозно) да тај “праведни и слободарски” поклич долази од Сатане, па читалац у једном моменту чак стаје на страну (као и Адам сто је у овој причи) Сатане који тражи да се испита његова ствар! Истина је са једне стране да све јереси и отпади су одувијек били оправдани неким узвишеним вриједностима, као сто је правда и слобода, али ипак Његош са друге стране у Лучи не иде консеквентно до краја у “тајну ослобођења”, већ упада у замку у коју су и упали гностици.
Гностици нијесу схватили тајну ослобођења, тајну слободе у Христу, као сто нијесу схватили ни тајну љубави Божје за човјека у свом његовом гријеху и слабостима. Та слобода се не задобија у некој људској или андјеоској борби добра и зла, па нити у неком човјековим војевању духа над тјелесним, иако то веома сличи хришћанству, али није. То је један симплификовани контраст када се у Лучи, то „Духовно” у нама одваја од остатка свијета, лети ка врху, кроз Космос ка Богу, а оно тјелесно, „плотско” пак пада надоље, на земљу које је по Његошу заправо предграђе пакла. Али тако се ништа не постиже, зато сто „духовно” и иначе припада вишем свијету, а „тјелесно” нижем, демонском.
Но оно што гностици нису разумјели је да човјек није подијељен на душу и тијело, већ да је јединствена богочовјечанска личност која се остварује у заједници са Христом и његовом Црквом. Христос је успоставио нови поредак стварања, у коме се највиши и најнижи нивои бића међусобно повезују и прожимају у љубави. Црква је зато мјесто гдје се сви људи, без обзира на њихову спознају или положај, могу сусрести са живим Богом и његовим Царством. Гностици су били охоли и презирали су свијет и људе, мислећи да су само они позвани на дубље познање божанских тајни. Али Христос је дошао да објави Оца свима, на једноставан и приступачан начин, кроз своје Јеванђеље.
Ни монизам ни дуализам нису задовољавајући одговори на проблем зла. Монизам тврди да је Бог извор и добра и зла, што је противно хришћанском учењу о Божјој доброти. Дуализам тврди да постоје два супротстављена принципа, добра и зла, који се боре од вјечности, што је противно хришћанском учењу о Божјој свемоћи. Зато ни једна ни друга школа не могу објаснити како је зло настало. Јер зло није нешто што постоји самостално, већ је недостатак добра, недостатак бића. Зло је могуће само зато што Бог даје човјеку слободу да бира између добра и зла, између бића и небића.
Слобода је тајна која превазилази наш разум. Луча то назива тамним безданом могућности, у коме се крије извор зла. Зло нема основу у Богу ни у било којем другом бићу, већ у чистој потенцији која претходи сваком бићу. Зато је зло бездана тама која се може превладати само Божјом свјетлошћу. Његош нам жели рећи да је по његовом схватању настанка свемира, зла и слободе у Лучи, која је нека врста свјетлосног откривења, погрешно мислити да је на почетку све било добро, да је Логос побиједио сваку таму и да је постојало царство свјетлости и смисла. Напротив, он сматра да је Божански живот заправо својеврсна трагедија, јер Бог није хтио ни предвидио пад, није намјерно створио ову небеску и људску драму. То би било као да се Бог играо са својим створењима.
У том погледу, Његошева космогонија се слаже са теодицејом коју смо изложили, али кад говори о стварању свијета, он не схваћа слободу и зло које из ње произлази као ирационалну провалију, која није и не може бити биће, него као Мрачно царство које зрачи својом тамом, које постоји паралелно са Божјим бићем, са Логосом, са Смислом. Зло није засебно биће које се супротставља Богу, већ је ријеч о слободи, без које биће цјелокупног свијета нема смисла за Бога, кроз коју се једино оправдава Божја идеја о свијету.
Сва динамика Луче, којом Бог као хеленски Демијург обликује Космос од неке првобитне твари и извлачи га из хаоса, може се схватити само кроз ову ирационалну слободу. Та ирационална провалија, слобода, мора бити обасјана Логосом. Међутим, Бог је створио свијет ни из чега, еx нихило. То је јасно став православне теологије. Богу није требала никаква материја/створење или биће од којег би стварао ред. Логос се могао остварити само у слободи. Тиме се приближавамо овој филозофији средњег пута, монистичко-дуалистичком схваћању Космоса. Да је Бог створио свијет Ријечју (Исус) и Духом Светим, а не из неке ирационалне слободе, понора, који на неки начин стоји “изван Бога”. Зато је једино логично тражити подријетло зла у слободи.
Бог је свемоћан у односу на створење, јер „У почетку бијаше Логос“. Богу Ријечи Његош даје кључну улогу у цијелој космогонији. Свијет има смисао само ако постоји супротност између таме и свјетлости. Зло је изазов који омогућава да се открије и слави добро. Слобода је дар који носи ризик да се изабере зло или добро. Зло није нешто што постоји самостално, већ је одсуство бића. Зло је различито од првобитног ништавила које је Бог претворио у стварност. Али зло има своје постојање, иако је лажно и привидно.
Zlo je iskrivljenje i oboljenje bića, lažna slika bića. Njegoš shvata da je zlo poremećaj u božanskom redu bića, pokušaj da se promijeni mjesto i uloga bića u svemiru. Zlo je lažno predstavljanje sebe i drugih, zavodljiva obmana koja nema istinsku vrijednost. Kao što đavo glumi anđela svjetla, tako i zlo glumi dobro. Ali đavo je lažov, on nema svoje biće, on sve oponaša od Boga i izobličuje i oskrnavljuje. Đavolova moć je varljiva, iluzorna, obmanjivačka. On ne posjeduje nikakvu pozitivnu silu, već samo njenu suprotnost: mržnju, zavist, osvetu, razvrat, egoizam, koristoljublje, ljubomoru, sumnjičavost, škrtost, taštinu, pohlepu. Sve te zle strasti uništavaju životnu snagu čovjeka i same sebe. Svaka zla strast ima u sebi nešto što je samouništava.
