Историја свједочи да је Његош Божић као празник Рођења Христовог посебно волио, што се може и из Луче Микрокозме закључити. Каже „рођење Свијета истинога”, тј. Христа, како је речено и у химнографији Божићне службе.
За Његоша Тајна Божјег утјеловљења и тајна спасења нераскидиво повезане, и да су кључнивелементи у животу и сотириолошком дјелу Богочовјека, Господа Исуса Христа. Овавдва аспекта за њега чине темељ хришћанске вјере, нудећи дубоко разумијевањ Божје љубави и плана за спасење човјечанства.
Утјеловљене, односно Божје постајање човјеком, представља преломни тренутак у историји људског спасења. Кроз утеловљење, Бог Логос прешао је границу између неба и земље, постао дио људске стварности како би изразио своју љубав и суосјећање према људима. Овај чин није само апстрактни филозофски концепт, већ стварни догађај у којем се бескрајна Божанска присутност спустила међу нас, преобликујући људску судбину.
Божанство Христово у тијелу није ограничено на теолошке спекулације; напротив, оно носи са собом суштинске посљедице за спасење човјечанства. Кроз живот Богочовјека, отвара се пут спасења. Његов живот, смрт и васкрсење чине темеље овог процеса. Он је Спаситељ који преображава људску стварност, нудећи излаз из робовања гријеху, смрти и злу.
Кроз сва пјевања у Лучи видимо савршенство Божанске Љубави, у контексту отјелотворења:
„Божествену моју душу њежну
забољеће судба човјеческа:
ја ћу слово моје возљубљено
у плот људску посље облачити,
послати га да избави људе
и законом свете моје правде
помрачене осв’јетли умове“
Бог постаје дио људске судбине како би је преобликовао. Он постаје човјек како би помогао човјеку у његовом духовном путовању, пружајући му пут ка истини, добру и љубави. Тајна спасења, стога, има свој коријен у самом срцу Божјег утјеловљења.
Оваплоћени Бог Логос доноси потпуно откровење Божје истине, доброте и љубави. Кроз Њега, сва Божанска савршенства постају доступна људима, она освјетљује умове помрачене и тиме их спашава. Слово возљубљено је извор свјетлости која просвјетљава душе, а тиме и извор живота који побјеђује смрт, извор истине која ослобађа од заблуда.
И заправо, спасење постаје стварност кроз сједињење људске природе са Божанском у Личности Господа Христа, Бога Слова. У том процесу спасења, људска природа постиже своју пуноћу у сједињењу с Божанском. Само кроз заједништво с Богом, путем благодати и вјере у Христа Исуса, људи постају учесници у Божјој природи. Спасење је, стога, процес обожења људске природе, а кроз оваплоћење Бог Логоса, човечанство добија прилику за вјечни живот у царству Господа Исуса Христа.
Богочовјек, својим дјелима и учењем, јасно показује да је Он Спаситељ свијета. Његова љубав и жртва постају пут ка истинском животу, а Његов долазак у свијет означава дан спасења који се протеже од рођења до Страшног суда. Он је пут, истина и живот, како јасно изражава свети апостол Павле у посланици Римљанима 5:10: “Доиста, ако се с Богом помирисмо по смрти Сина његова док још бијасмо непријатељи, много ћемо се више, помирени, СПАСИТИ ЖИВОТОМ његовим.”
Тако се Тајна спасења у Божјем утјеловљењу открива неизрециве дубине Божанске љубави према човјечанству, не само кроз страдање, него и кроз живот Његов који је има овдје на земљи. Кроз овај дивни чин, тај домострој Спаситеља нашег, Бог Син постаје човјек како би нас подигао, освијетлио пут ка спасењи и пружио нам наду у потпуној заједници са Оцем Небеским, по Духу Светом. Ово је највеће чудо које трансцендетира све границе и води нас у бескрајну стварност Божје присутности.
Утјеловљење Бог Логоса обнавља везу која је изгубљена због Адамовог гријеха, која су у Лучи приказана на један специфичан, Његошев приступ. Кроз ово оживљавање небеске космогоније и свјетлосне филозофске мистике, савременицима и саплеменицима Његошевима, а и нама данас, се отвара нова перспектива, извлачећи и њих и нас из трагедије смртности и релативности, враћајући нас на пут ка небеској вјечности и бескрајним истинама божанске љубави.
Његошева анализа о Христовој улози као Оваплоћеног Бога указује на дубља и оригинална филозофске размишљања о природи човјека и Божанственог. Он наглашава да савршенство Божанског Учитељства може бити најефикасније пренесено људима уколико је очитовано у људском облику. Тек кроз његово страдање као човјека, ми заиста имамо могућност да повјерујемо да Бог нас воли, разумије и саосјећа. Да није тамо неки одсутни Бог, који са свог небеског трона на седмом небу, са дистанце гледа на ову нашу страшну судбину.
Према Његошу, човјек као биће ограничено смрћу и материјалношћу „у царству гњилости“ не може потпуно схватити и применити божанске вриједности само путем духовних поука. Оваплоћење, односно долазак Божанског у људско тијело, омогућује директну интеракцију између божанске истине и човјечанства, ствара повјерење и нераскидиву повезаност.
Тако се у свом промишљању Његош ослања на мисли светог Лактанција како би подржао концепт Оваплоћења. Лактанције тврди да би човјек, ограничен својим смртним тијелом, био неспособан да прихвати највише врлине без присуства Бога у људском облику.
Оваплоћење чини Христа јединственим Учитељем, способним да пренесе савршенство Божанске Мудрости директно људима. У том контексту, Његош наглашава да Христос, као Божански Учитељ, мора претрпјети смртност, препознајући да људи не би могли поднијети славу Његове божанске величине у његовом првобитном облику. Ово разматрање је кључно за схватање Његошеве сотериологије, јер показује његово поимање потребе за Оваплоћењем у свијетлу ограничења људске перцепције.
Кроз ове филозофске и теолошке аспекте, Његошева сотириологија изражава дубоко укорењено разумијевање човјекове потребе за Божанском Мудрошћу, која долази у облику Оваплоћеног Христа. Ова слика Христа као Јединственог Учитеља, која се надмашује у Савршенству и Милосрђу, поставља темеље Његошевог размишљања о спасењу и унутарњој просветљености човјечанства.
