Бог сваки дан чини чуда у мом животу. А ево је опет учинио једно које моје срце мора подијелити са вама. И заиста Он та чуда чини када урадимо нешто не тражећи своју вољу него Његову, када чинимо кораке у складу са Његовом ријечју и ходамо по вјери да ће се она испунити. Да, са стрепњом и дрхтајима срца, али када и поред тога и даље тим малим корацима идемо напријед и не одустајемо.
И као што је моју породицу пратио проблем са недостатком воде, о чему сам писао, тако је пратио и проблем са прилазним путем до нашег имања. Имање које је припало мом ђеду није имало прилазни пут већ се морало ићи или преко имања породице ђедовог брата или околним непроходним путем па у његовом наставку потоком који тече поред нашег имања. Овим прилазом се могло ићи искључиво пјешице и само у љетњим мјесецима а осталим мјесецима, због падавина, ни тако. Како је очева стрина често знала да му пребацује што прелазимо преко њиховог имања, то је мој отац, ради нормалнијег приласка пјешице нашем имању, понудио рођаку чије имање се граничи са нашим и имало излаз на пут, да купи дио његовог имања у дужини од 100 м (укупно око 300 м2). Рођак је изјавио да прихвата само уколико би отац купио рало (1800 м2), па је мој отац био принуђен да то и учини. Но и поред тога што су се куповином овог имања створили услови за прилазак имању пјешице, због великог нагиба терена и плавног терена нијесу створени услови за прилазак било каквим возилом (путничким, теретним или пољопривредним), па смо и даље принуђени да када рецимо беремо грожђе, косимо ливаде, преносимо сијено, итд, молимо рођаке да нам дозволе пролазак кроз њихова имања. А након смрти оца нашао сам се у великом проблему.
Наиме, на расправи заоставшине иза смрти мога оца, и ја и брат одрекли смо се дијела свих непокретности у мајкину корист. Но свега пар година након тога, жеља моје мајке је била да за њеног живота ја и брат подијелимо имање које се налази у дољанском пољу недалеко од наше породичне куће.
И како се тај дан приближавао тако је у мени расла нека нелагода и тежина. Мучио сам се са својим мислима и пресабирао што ћу и како ћу. Преда мном су избијала многа питања. Како да подијелимо имање? Шта је праведно? Како да оба имамо воду и прилаз имањима? Који је то дио који желим да ми припане? Хоћу ли се због тога посвађати са братом? Ноћима сам шетао и размишљао што ми је чинити.
А онда ми је дошла ријеч Господња: „А и Лот који иђаше са Аврамом имаше оваца и говеда и шатора. И земља не могаше их носити заједно, јер благо њихово бјеше велико да не могаше живјети заједно. И бјеше свађа међу пастирима Аврамове стоке и пастирима Лотове стоке. Па Аврам рече Лоту: Немој да се свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири, јер смо браћа. Није ли ти отворена цијела земља? Одијели се од мене. Ако ћеш ти на лијево, ја ћу на десно; ако ли ћеш ти на десно, ја ћу на лијево. Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи……………И Лот изабра себи сву равницу јорданску……..А Господ рече Авраму, пошто се Лот одијели од њега: Подигни сада очи своје, па погледај с мјеста гдје си на сјевер и на југ и на исток и на запад. Јер сву земљу што видиш теби ћу дати и сјемену твом до вијека. И учинићу да сјемена твог буде као праха на земљи, ако ко може избројати прах на земљи, моћи ће избројати и сјеме твоје. Устани, и пролази ту земљу у дужину и у ширину; јер ћу је теби дати. И Аврам диже шаторе и дође и насели се у равници мамријској, која је код Хеврона, и онде начини жртвеник Господу.“ (Постанак, глава 13: 5-18)
Тргох се од ових ријечи као ошамарен из неког полусна и запитах себе – Што је теби Борисе до овог имања? Зар би због њега са братом у незбору био? Вриједи ли оно тога? Не Господе, ако ли немам брата, ни брат мене, све ово је ништавно и огавно ми је – прозборих Богу свом.
Обичај у црногорској традицији је да када у некој породици умре глава куће (отац) да се након њега у неким заједничким породичним одлукама прво поштује ријеч најстаријег сина. Тако и ја тог дана казах старијем брату: Бирај брате! И он изабра имање које је отац купио од рођака на којем се налази шахт за воду и за које постоји какав-такав прилазни пут и дио од старог имања, а ја прихватих дио старог имања који ће поново, као и за вријеме ђедовог живота, постати енклава без прилазног пута.
Но, да зло буде веће, сада се ни потоком као раније више не може прилазити, чак ни пјешице, јер је прије десетак година један досељеник, купио имање мојих комшија које се налази преко пута задњег дијела мог имања, којем су и они прилазили потоком, и ради нормалног приласка њему, насуо постојећи прилазни јавни пут, на дијелу потока поставио бетонске пропусне цијеви направивши мостић и у наставку купио дио имања породице Ивановић, које се такође налази преко пута почетног дијела мог имања.
У таквој новонасталој ситуацији, а да бих прилазио свом имању, једина солуција која ми је остала је да користим наведени дио имања породице Ивановић који је купио поменути досељеник и да у наставку на другом дијелу потока и ја изградим мостић. Увидом у катастар непокретности сазнајем да је парцела досељеника, због које је и купљен наведени дио имања породице Ивановић, у међувремену прешла у власништво Подгоричке банке. Како је овај пут купљен у корист катастарске парцеле сада у власништву назначене банке, то сам од надлежних лица из банке тражио сагласност да користим наведени пут, што ми није спорено. Као добар комшија, разговарао сам и са продавцем имања, који ми је потврдио да је досељенику, за пут до његовог имања, продао дио имања за износ од 1850 €, те да ми ни он не спори коришћење пута.
Али авај, чим сам започео изградњу мостића који спаја моје имање и имање породице Ивановић долазе проблеми који ће прерасти у судску парницу, а који поступак ми није гарантовао па, да тако кажем, скоро ни минимум успјешности. Претходне тврдње адвоката биле су да ћу готово сигурно изгубити спор, јер је Закон о својинско-правним односима, обратите овдје пажњу, прописао: „ако је до стварања енклаве дошло диобом, нужни пролаз може се дозволити САМО преко оног земљишта које је до диобе чинило цјелину са енклавом“, замислите у мом случају је то САМО преко земљишта у власништву мог брата. Но ово ме није поколебало. Покренуо сам парницу искључиво ради обећања и поуздања у Ријеч Господњу, нити бих ово сада писао, јер ми је изгледало немогуће, да нијесам знао да Господ мој није лажац и да је вјеран. Није ли записано у Јеванђељу по Марку (10, 27) „Људима је немогуће, али не и Богу. Богу је све могуће“?
Наиме, купац имања породице Ивановић, пријетећи физичким обрачуном, није ми дозволио пролазак тим дијелом нити изградњу мостића преко потока иако више није власник имања које је купио, већ банка, тражећи да му САМО ЈА надокнадим трошкове, не 1850 €, које је дао за дио имања Ивановића, него чак 30.000 € коју суму је наводно уложио за насипање јавног пута, насипање купљеног дијела имања Ивановића и изградњу мостића преко потока, иако наведени јавни пут и купљено имање користи чак 11 домаћинстава.
Поновним увидом у катастар непокретности утврдио сам да купопродаја пута између досељеника и продавца није уписана, као и то да су четири лица, а не само продавац, власници продатог дијела, те да продавац, што се касније испоставило, за продају дијела имања није питао остале власнике, нити им дао дио од добијеног новца, коју чињеницу је у разговору са мном прикрио. Тако сам био принуђен да покренем парницу, не против купца, јер није био власник спорног дијела, него против четири његових власника.
Парница пред судом је трајала пуних шест година. За то вријеме и даље сам, уз његово допуштење, користио имање рођака за долазак пољопривредних машина и теретних возила на моје имање. И у тим тренуцима знао бих говорити Богу свом: „И ако парница не буде у моју корист нећу Те се одрећи Господе мој. Јер вјерујем да је то Твоја воља, да је тако најбоље за мене и да си припремио нешто боље за мене.“
Не могу ни описати како је парница текла, у каквим сам се све правним ситуацијама налазио, доживљавао вербалне увреде супротне стране, односно првотуженог (продавца имања) и чланова његове породице, као и купца имања (свједока на страни првотуженог), који је, а што је и суштина спора, преко продавца (првотуженог), обмањујући суд, покушао да на овакав преваран начин прибави себи материјалну корист. До те мјере је ишао у свом подлом науму да је првотуженом плаћао адвоката, иначе свог рођака. А онда сам гледао заокрете у парници. Гледао сам Господа свога на дјелу, осјећао мишицу Његову како ме све вријеме, све чвршће и чвршће, држи у наручју, осјећао Његово вођство и све већи мир у срцу. Посматрао сам како пораз претвара у побједу, од тога да сви тужени, осим нормално првотуженог, признају мој тужбени захтјев, до тога да, пазите, на тражење адвоката супротне стране, вјештак геодетске струке даје налаз и мишљење у моју корист, односно да је ДУП-ом предвиђен јавни пут, ни мање ни више, него управо трасом коју сам тужбом тражио. Посматрао сам како се суткињи „разданило“, постала јој јасна намјера купца, и све више, мени се бар тако чињело, била наклоњена мени.
Али Сотона не би био Сотона да бар још једном очајнички не покуша да пољуља моју вјеру. А Сотона чини то да рођак чије сам имање користио за прилаз имању, пар дана прије закључења расправе, ограђује своје имање остављајући ме тако без иједне могућности за прилаз имању.
Но знао сам за тај Сотонин трик, знао да он тако ради. Као кад трчите 1600 метара а на циљу се диже табла да морате истрчати још 100 метара. Јер у тим тренуцима многи одустају, јер су исцрпљени и немају воље за то мало.
Нијесам одустао, а Бог је моје стрпљење, понизност и поуздање у Његову Ријеч, наградио сљедећим исходом парнице: „УСВАЈА СЕ тужбени захтјев тужиоца па се установљава стална службеност пута преко катастарских парцела тужених….…….“
Слава Теби Христе Боже, надо наша, слава Теби!!
Како на имању узгајам винову лозу завршићу ово свједочанство хвалом Господу Богу моме: „Од свих својих дијела која си створио створио си свети плод винове лозе, нека је благословен Он. Благословљен да си Господе Боже мој, који си створио плод винове лозе, који је Света Твоја крв Господе Исусе Христе, којом сам опран, којом сам оправдан пред Оцем и са којом причешћујући се примам Тебе. Хвала ти што си благоволио испунити сваку моју молбу и жељу. И што моје срце није отврднуло него си ме утврдио у љубави Твојој. Зато Теби приличи хвала, Теби приличи слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!!!
ђакон Борис Поповић
