Луча микрокозма је ингениозни поетски изражај, јединствен по свему. Његош покушава да докучи поријекло пада и сагријешења човјека, да одгонетне поријекло зла, каква је његова природa и начини борбе. Нажалост те одговоре Његош тражи ван Библије, и уводи нека нехришћанска догматска И филозофска увјерења, па у Лучи читамо да су људи некад били анђели (преегзистенција), да Адам није сагријешио само у рају него И на небу јер се борио на страни Сотоне. Па Адама не доводи до покајања преблаги тихи учитељ и вјера у Бога, него неко страшно сновиђење (хришћанство пак научава да човјека спасава вјера, а не страх од пакла).
Мишљења теолога се често разилазе око тога шта су заправо демони, али је сасвим јасно да се ради о палим анђелима који су на “привременој слободи”, наспрам оних који су заточени у Тартару (2. Пет. 2,4; Јуда 1,6). Постоје међутим, и многа не библијска схватања која као Његош у Лучи Микрокозми вјерују неки хришћани. Филон (за кога се вјерује да је инспирисао Његоша), Јосип и многи рани хришћански писци сматрали су да су то душе злих људи који су умрли.
Његош обрнутим редослиједом слова тако управо заступа тан став да су душе Наполеона, Цезара и Александра Македонског чланови легиона који се бори на страни Сотоне.
“Ево Адам, ево Ноелопан, ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи –
да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.
Ах, несретни роде славољубни,
скупо ли те та погрешка стаде!”
Међутим, Писмо говори да неспашени мртваци на мјесту мртвих чекају посљедњи суд (Лук. 16,23; Отк. 20,13), а не да слободно лутају унаоколо. Други мисле да су то бестјелесни духови предадамске расе. Ова учења су нашла плодно тло у спиритизму и неким Њу Ејџ правцима. Међутим, Библија не спомиње предадамску расу, појам који је настао да би се на неки начин учврстила тзв. “теорија јаза”.
Веома често међу таквим учњима се проблематизовала идеја да је Исус био жив прије свог зачећа, и покретан велики број питања о његовој природи. Да ли је могуће бити људско биће у било ком значајном смислу ако неко не потиче из утробе своје мајке? Па су Групе “водећих научника” рекли да то није могуће. “Можемо имати људскост (Христа) без преегзистенције, и можемо имати преегзистенцију без људскости. Апсолутно не постоји могућност да имамо оба. “Анђели спадају у категорију која је различита од људских бића управо због њиховог порекла ван система људског размножавања.
Поставка се питање какво је поријекло Исуса у Лучи, Да ли Га ставља у класу бића чије је поријекло ван људске врсте?
У Јовану 8:58 Исус је учврстио своју надмоћ у Божјем плану запрепашћујућом тврдњом, “Ја сам пре него се Аврам родио” Исус тврди да је супериорнији од Аврама. Он каже да је Авраму драго да “види дан мој” (Јован 8:56) – то јест, Аврам је путем вере унапријед видео Месијин долазак пре него што се то стварно догодило. Месијин дан је такорећи “постојао” у Аврамовом уму.
Јован 18:5: “Исус им рече: Ја сам (он)” Код горућег жбуна Бог је своје име изрекао као “Ја сам Онај што јесте” или “ја сам онај који сам постоји” (2. Књ. Мојсијева 3:14). Фраза у грчкој верзији Старог завјета гласи его еими хо хоwн, што је од фразе “ја сам он” коју користи Исус.
Христова преегзистенција се посебно манифесту у Божјој мудрости којим је све створено. У том смислу Преегзистенција је једна од суштинских особености Бога. И одваја се од створења (анђели, људи, материја). Оно што чуди код бављења питањем преегзистенције код Његоша, је то што Христа нема у небеској Борби, али зато постоји (преегзистентни) Адам!?
Милован Ђилас, пишући о Његошу и Лучи, на неки начин правда владику – по њему Његош није одлучио да руши православље, већ да га прилагоди својим увјерењима. Њему се у једном моменту писања чинило то могућим: створити бога по својој мјери. Мистика је свакако добродошла, као и основ који уздиже религију, али није свака мистика православљу препоручљива. Постоји званично допуштена мистика од стране православне вјере, и то не само православне; Свака вјероисповијест покушава да слободну и често бујну мистичку стихију потчини својим религиозним нормама, али чини се да наш владика није много марио за то.
Његош поставља то фундаментално теолошко и филозофске питање и нуди одговор- откуд зло у свијету. Његош својим дуализмом говори да само на први поглед може да изгледа да како је Бог створио све ствари, па мора да је створио и зло. Та његова свјетлосна филозофија показује да зло није “ствар” – као камен или струја да би било предметом стварања у Космосу. Не можете да имате посуду са злом! Зло је нешто нематеријално, бесплотно како пише у Лучи, што се догоди, као трка. Зло није створено и не постоји само по себи – оно је у ствари недостатак нечег другог. Оно је ништавило, небиће, јер мрак је одсуство свјетлости.
У томе је домашај Његошеве свјетлосне космогоније, у томе се она приближава хришћанској поимању поријекла зла у свијету. Рупе су стварне али постоје само у нечем другом. Рупом зовемо недостатак земље – али она не може бити одвојена од земље. Тако да када је Бог стварао, истина је да је све било добро, а једна од добрих ствари које је Бог створио су створења која су имала слободу да бирају добро. Да би они могли да имају прави избор, Бог је требало да дозволи нешто поред доброг за избор. Тако да је Бог дозволио овим слободним анђелима и људима да бирају добро или не-добро (зло). Када лош однос постоји између двије добре ствари, то зовемо злом, али то није “ствар” за коју је потребан Бог да је створи.
То је оно – питајте некога “да ли постоји хладноћа?” – њихов одговор ће вјероватно бити да, осјећам је на својим образима, на својим прстима. Међутим, то је неисправно. Хладноћа не постоји. Хладноћа је недостатак топлоте. Зло је недостатак доброг, или још боље, зло је недостатак Бога. Бог није требало да ствара зло, већ само да дозволи недостатак доброг.
Погледајмо примјер Јова у Јову поглавља 1-2. Сатана је желио да уништи Јова, и Бог је дозволио Сатани да уради све што жели осим да га убије. Бог је све ово дозволио да би доказао Сатани да је Јов био праведан зато што је волио Бога, а не зато што га је Бог богато благословио. Бог је суверен и на крају крајева је у контроли свега што се дешава. Сатана не може да уради ништа осим ако нема Божију “дозволу.” Бог није створио зло, али је дозволио зло. Да Бог није дозволио зло, и људски род и анђели би служили Богу из дужности, а не по избору. Он није пожелио “роботе” који би једноставно радили оно што Он жели, јер су тако “испрограмирани.” Бог је дозволио зло тако да би ми могли да имамо истинску слободну вољу и да би могли да бирамо да ли да му служимо или не.
Његош је хтио и рекло би се и успио да докучи карактер зла у његовом животу и народу, и откуд несрећа и немир човјеков. Свој еп почиње о МРАЧНОМ ЦАРСТВУ, о космичком систему, некој империји зла, која је извориште бруталности, лажи, глупости. Његош је резолутан. Постоји царство свјетлости и царство мрака. Његов дуализам на неки начин аболира Бога од постојања зла, које стоји ван њега и које је савјечно са њим. Са којим се он бори али којег на неки начин и не може уништити. Тај дуализам набоље се види кроз ту Његошеву свјетлосну филозофији (која је често теолошки контроверзна). Постоји мрак који је синоним моралног пада, изопачености, гнусобе и обмане. И Свјетло у чијем царству је све обрнуто од тога. Његошево царство мрака није у потпуности хеленистички Хаос, у оном смислу нереда који влада међу елементима, већ он некако иде даље па тамо посто]е зли дуси, синови таме који се супротстављају синовима свјетлости, у неком смислу библијског учења.
“Бјеше грдно једно МРАЧНО ЦАРСТВО/
свуда своју владу раширило/
и његови наказни ликови/
улажаху у поља небесна” (ЛМ, 60-64).
Ти мрачни духови су наказни облици, демонска бића, која истовремено продиру у свијет свијетлих или позитивних духова. Тамо они доносе видљиве поремећаје.
“Богубио ту беспутну силу. која пуни МРАКОМ и ужасом/
наш хоризонт и нашу судбину” (ЛМ, 1,27-30).
Међутим, постоје недослиједности у Лучи Микрокозми када је ова теодицеја (оправдање Бога) у питању. Милован Ђилас добро запажа “Његошев Бог, будући да му је докучив, није идентичан са врховним законом, већ по њему поступа. То потврђује и Његошева историја Космоса, свакако позајмљена из неког мита: била су многа неба са равноправним боговима као господарима, док их није игра слијепог случаја – стихија, раздробила и вргла у хаос, тако да је престало једино царство Бога јединога. Господство тог Бога је идентично са свјетлошћу, односно са борбом свјетлости против мрака и Хаоса. Тај Бог не обнавља стара небеса, већ шири своје свјетлосно царство.
У ту космичку драму уплела се људска, тачније – прва је позадина друге: у Космосу, у коме се боре свјетлост и тама – Бог и Хаос, побунио се арханђел Сатана, придобивши на своју страну и анђела Адама. Његош не каже да је Сатана представник или савезник Хаоса, него да је он рушилац оног реда који свемоћни властодржац Бог натура свијетовима отимајући их из мрака. У ствари, Сатана је заступник једног реда другачијег од Божијег. Он представља зло као активну силу – у Хаосу влада мртвило које је неред једино у односу на оно што Бог – свјетлост- добро успоставља из царства мрака. Будући арханђел, Сатана је бесмртан, вјечан, а тако и анђео-човјек Адам, односно душа његова.
Космос – свјетлост у борби са мраком, Бог са Сатаном и добро са зло. То је Његошев Космос. Тим борбама ће доћи крај – добро и свјетлост ће, најзад, побиједити. Али људи су тој борби подређени догод имају тјелесну природу своју – док су људи.”
Према Његошевом поимању поријекла космоса, зла и слободе у Лучи као својеврсној свјетлосној верзија религиозног откровења, не произилази да се у бићу на самом почетку остварило царство свјетлост и смисла, да је Логос у почетку побиједио сваку таму. Већ прије да је Божански живот својеврсна трагедија. Јер Господ није планирао отпад, није смислио сву ову трагедију неба али ни човјека. Јер би то била космичка комедија, по којем се Бог поиграо са човјеком. У томе се и Његошева космогонија слаже са овим што смо изнијели као теодицеју, међутим када говори о обликовања свијета, она слободу и зло које проистиче из ње не види као ирационални бездан, који није и не може бити биће, неко Мрачно царство које баца своје зраке, које постоји упоредо с бићем Бога, с Логосом, са Смислом. Зло није посебно биће упоредо с божанским бићем, већ је ријеч о слободи, оно без чега биће свеколиког свијета нема смисла за Бога, кроза шта се једино и оправдава Божија замисао о свијету.
Сва динамика Луче, којим Бог као хеленистички Демијург ствара Космосом од неке праматерије и отима га из хаоса, једино се кроз ову ирационалну слободу може појмити. Тај ирационални бездан, слобода, мора бити просветљена од Логоса. Међутим Бог је створио свијет ни из чега, еx нихило. Ту је православна теологија недвосмислена. Проблем лежи не само у толеранцији данашњих вјерника, за Владичина “застрањивања”, него у покушају да се он прогласи за свеца, па ово дјело тиме постане релевантно за наше вјероисповједање.
Господу није била потребна нека материја/творевина или биће да би из њега стварао ред. Логос се једино у слободи могао остварити. У томе се приближавамо овој филозофији средњег пута, монистичко дуалистичком поимању Космоса. Да је Бог створио свијет Ријечју (Исус) И Духом Светим, а не из неке ирационалне слободе, бездана, која на неки начин стоји “ван бога”.
Зато је једино логично поријекло зла тражити у слободи, а не у савјечном Мрачном царству које егзистира мимо или супротно вољи Божјој. Бог је свемогућ у односу на створење, јер „У почетку бјеше Логос“. Наравно, све има смисла, без таме нема свјетлости. Кроз искушење зла открива се и тријумфује добро, Берђајев зато у наставку каже: “Слобода чини могућим и зло и добро. Зло, које је изашло из утробе слободе без које нема смисла свијета, није самостално биће. Зло као зло је небиће, које је потребно разликовати од исконског ништавила. Али небиће постоји, и оно може имати велику снагу, снагу лази. Зло је лаз бића, карикатура бића, изопачење и болест бића.” Зло које је дошло из небића представља нарушавање божанске хијерархије бића, премјештање хијерархијског центра, обарање вишег и уздизање нижег, одвајање од оног праизвора и центра из кога се свему одређује његово мјесто у универзуму.
Зло је свега лаж и не може се борити за правду. Оно се увијек издаје за оно сто заправо није, увијек заводи помоћу обмане. Као што се ђаво издаје за Андјела свјетла, за неког равном Богу, али ђаво је лажац, он лаже од почетка и нема свог бића, он све краде од Бога и карикира и ружи. Ђаволова снага је лажљива, привидна, обмана не садржи у себи никакво позитивну силу, већ њену негацију мржња, завист, освета разврат, егоизам, користољубље, љубомора, сумњичавост, шкртост, таштина, похлепа уништавају и поткопавају животну снагу човјека. Свака зла страст прождире саму себе, носи у себи нешто самопрождируће.
У Јеврејима 2.глава каже се да су људи “за кратко вријеме” учињени нижим од анђела, што значи да је према Божјем плану човјекова судбина да након прослављења влада над њима. У 1. Кор. 6,3 стоји да ћемо “судити” анђелима, што вјероватно значи да ћемо владати над њима. Сада они служе онима који ће наслиједити спасење (васкрсење – нова тијела) тј. хришћанима.
Људске душе нијесу Андјели, постоје само два могућа библијска објашњења како настају људске душе. Традуцијанизам је теорија по којој душа потиче од физичких родитеља, баш као и физичко тијело. Традуцијанизам има оправдање у сљедећим стиховима: (А) У 1. Мојсијевој 2:7 – гдје је Бог Адаму удахнуо дах живота и Адам је постао „жива душа“. Писмо не помиње овако нешто ни на једном другом мјесту. (Б) Адам је имао сина по свом лику (1. Мојсијева 5:3). Адамови наследници су били „живе душе“ без Бога да им удахне живот. (Ц) 1. Мојсијева 2:2-3 као да говори да је Бог прекинуо са стварањем. (Д) Адамов гријех утиче на све људе и физички и духовно, што има смисла ако тијело и душа потичу од родитеља. Слабост традуцијанизма је у томе да је нејасно како нематеријална душа може да потекне из крајње физичког процеса. Традуцијанизам може да буде истинит само ако су тијело и душа нераздвојиво повезани.
Креационизам је виђење да Бог ствара нове душе када се зачне људско биће. Подржавали су га многи црквени оци а има и подлогу у Светом писму. Прво, Писмо разликује поријекло душе од порекла тела (Проповједник 12:7; Исаија 42:5; Захарије 12:1; Јеврејима 12:9). Друго, ако Бог ствара сваку особу у тренутку када је то потребно, одвајање душе и тела је чврста чињеница. Слабост креационизма је у томе да то значи да Бог стално ствара нове душе, док 1. Мојсијева 2:2-3 говори да је Бог престао са стварањем. Такође, пошто је цјелокупна људска егзистенција – тијело, душа и дух –под утицајем гријеха а Бог ствара нове душе за свако људско биће, како је онда та душа заражена гријехом?
Виђење Његоша да су Адам и његов легион створени истовремено, тј. да све људске душе су створене у исто вријеме и да Бог је „повезао“ душу “ланцима” са људским бићем у вријеме зачећа нема потпору у Библији је идеја да је Бог. Ово виђење сматра да на небу постоји „складиште душа“ гдје Бог чува душе које чекају људско тијело да се за њега закачи. Поново, ово није библијско виђење, и обично га имају поборници Њуејџа или реаинкарнације.
Без обзира да ли је исправно виђење традуцијанизма или креационизма, оба се слажу са тим да душа не преегзистира а да није прво створен човјек. Ово је јасно библијско учење. Без обзира да ли се ради о новој људској души у тренутку стварања или о томе да је Бог створио људски репродуктивни систем на такав начин да у том процесу може да се створи и душа, Он је у потпуности одговоран за стварање сваке људске душе.
Живимо у вријеме када дјеловање “палих анђела” непрестано расте. Довољно је само погледати медије и дешавања у свијету. Са свих страна нас запљускује поплава окултизма, мистике, неморала, изопачености, мржње, убистава, пропаганда секти и култова. Стиче се утисак као да се цијело човјечанство одлучило да крене у рат против Бога па служе сотони у свакодневном животу и то првенствено кроз сљедеће:
а. Окултизам: Руководе “окултизмом”, тј. мистичним и тајанственим праксама, које је Бог забранио и које су назване “гадостима”, јер су повезане са идолопоклонством. Овакве праксе људе заводе, заробљавају и воде у робовање сотони, тј. “постварују његово наличје и његов ум” који су искривљени и изопачени – сасвим противни Божјем уму и наумима.
Сотона воли да изврће све што је Бог створио или заповиједио. Кукасти крстови, имена срицана уназад и најразличитије сексуалне изопачености, типични су производи сотониних накарадних мисли. Под називом окултно спадају још страшнија полна изопачења, те оно што познајемо под именом “спиритизам” (општење са злим духовним светом, често називано као општење са мртвима – покојницима). Људи који се свјесно и несвесно упуштају у такве ствари, отварају се могућности демонског утицаја, ометањима, узнемиравањима и прогањањима, а у крајњим случајевима и опсједнутости демоном (што значи: бити под потпуном влашћу демонске силе). Што се човјек дуже тиме бави, све је горе, а шансе за ослобођење све се више смањују.
У ово подручје спадају прорицање будућности, астрологија тј. хороскопи (Иса. 47,13; Дела 16,16), којих је сврха да човјек не тражи вољу Божју, него вири у будућност као у нешто што и не зависи од њега, све то човјека доводи у нестрпљење и сотонине канџе. Већ поменут спиритизам, општење живих са мртвима, укључујући и савјетовање са медијима и присуствовање сеансама. На таквој сеанси демони опонашају глас умрле особе. Крајњи облик окултизма укључује врачање (обављање сотонских ритуала и обреда) и стварно поштовање сотоне. Бог оштро забрањује све такве праксе. (2. Мој. 7,11-12; 3. Мој. 19,26-31; 3. Мој. 20,6-27; 5. Мој. 18,10-14;1. Сам. 28; 2. Цар. 17,17-18; 2. Цар. 21,1-6; 2. Цар. 23,24-25; 1. Дн. 10,13-14;Иса. 2,6; Иса. 8,19-20; Иса. 47,9-15; Јер. 27,9-10; Јер. 29,8-14; Јер. 29,21-23;Језек. 13,17-23; Зах. 10,2; Мал. 3,5). Овде треба споменути и “култ мртвих” или “смрти” који је веома снажан на простору Балкана.
Мора се нагласити да су у свим овим случајевима темељни принципи превара, обмана и заваравање. Божји против лијек је вјера (ослањање на Божју Ријеч и дјеловање у складу с њом), и признање пропраћено опроштењем (дјела таме свјетлост разоткрива и лишава их силе). То пак мора бити пропраћено досљедним животом с Богом и непрестаним покајањем (сталан живот послушности Богу), иначе би човјек поновно могао да се врати старом начину живота. За нехришћанима који се бавио таквим стварима, једино је рјешење да се обрати Христу и живи горе описаним животом.
б. Идолопоклонство: У позадини сваког идолопоклонства се налазе демони, а она није ништа друго него поштовање демона (1. Кор. 10,20; 5. Мој. 32,17; Пс. 106,37). Чини се да ће се у вријеме невоља појачати демонско дјеловање, што ће довести до отвореног поштовања сотоне прерушеног у “Змаја” (Отк. 16,13-14;Отк. 13,4). Сотона увијек тежи да одврати човјека од истинског поштовања Бога, и усмјери га према себи, тј. идолима.
ц. Превара, обмана: Демони се називају и преварним духовима и ширитељима лажних наука (1. Цар. 22,21-23; 2. Сол. 2,2; 1. Тим. 4,1). Због тога, они стоје иза сваковрстног либерализма и неистините мисли и идеје о Богу.
д. Управљање световним системом: Њихова је улога да шире сотонин начин размишљања и његов поглед на свијет, који се првенствено и највише очитује у окултним обредима установљеним током раздобља невоља (1. Јн. 2,16; 2. Кор. 4,4; Отк. 13,14).
е. Узрокују болести и опседнућа: Они могу проузроковати болести и душевне поремећаје или заробити људе моралном нечистотом. То се већином догађа зато што су се ти људи већ раније и сами упустили у нешто што је Бог јасно и гласно забранио. Не можемо, међутим, рећи да су све болести или душевни поремећаји посљедица демонског дјеловања. Библија јасно разликује то двоје; то се нарочито очитује за време Исусове службе (Мт. 4,24; Мт. 8,16; Мт. 9,20-35; Мт. 10,1; Мт. 14,35; Мк. 1,23-34; Мк. 3,15; Лк. 4,40; Лк. 6,17-18; Лк. 9,1). У случају душевног поремећења приликом читања Божје Ријечи или молитве над оболелим, обично долази до побољшања или смиривања, али ако је болест демонског поријекла, реакција може бити прилично жестока (Мк. 5,4-5; Лк. 8,35).
ф. Чине отпор – противљење: Супротстављају се Божијој дјеци у њиховом духовном расту (Еф. 6,12). Зли духови не могу наудити Богу и зато су ријешени да униште све оно што је Богу блиско и драго.
Иако је Његошев еп доминантно слободарски, нека врста позива на једнакост и правду, ипак дјелује мало теолошки збуњујуће (свакако драматуршки виртуозно) да тај “праведни и слободарски” поклич долази од Сатане, па читалац у једном моменту чак стаје на страну (као и Адам сто је у овој причи) Сатане који тражи да се испита његова ствар!
Истина је са једне стране да све јереси и отпади су одувијек били оправдани неким узвишеним вриједностима, као сто је правда и слобода, али ипак Његош са друге стране у Лучи не иде консеквентно до краја у “тајну ослобођења”, већ упада у замку у коју су и упали гностици. Гностици нијесу схватили тајну ослобођења, тајну слободе у Христу, као сто нијесу схватили ни тајну љубави Божје за човјека у свом његовом гријеху и слабостима. Та слобода се не задобија у некој људској или андјеоској борби добра и зла, па нити у неком човјековим војевању духа над тјелесним, иако то веома сличи хришћанству, али није. То је један симплификовани контраст када се у Лучи, то „Духовно” у нама одваја од остатка свијета, лети ка врху, кроз Космос ка Богу, а оно тјелесно, „плотско” пак пада надоље, на земљу које је по Његошу заправо предграђе пакла. Али тако се ништа не постиже, зато сто „духовно” и иначе припада вишем свијету, а „тјелесно” нижем, демонском.
То је тај безнадежни дуализам, некакве сталне раздијељености унутар човјека, душе и тијела, који нарушава стварну органску хијерархију и цјеловитост бића. Гностици нису схватали истински богочовјечански хијерархизам остварен у Христу, на коме почива хришћанска васељена, у којем највиши хијерархијски ниво је органски повезан с најнижим хијерархијским степеном (То је тајна Јединственог, васељенског карактера Тијела Христовог, Цркве Божје, Живог богочовјечанског организма) који као такав управо служи дјелу свеопштог спасења и преображаја.
По тој накарадној хијерархији виши гносис „духовних” људи је нужан ради спасења и преображаја “Плотских” људи. Али Христ на пасхалној вечери, откива апостолима једну другачију хијерархију, клекнувши да им свима опере ноге, окренуће ту пирамиду на којој почивају и нека масонска учења (који неки историчари књижевности препознају код Његоша) и саопштава да онај који хоће да буде највећи међу њима мора да служи свима.
Исус заповједа својој Цркви да „духовни” људи не смију гордо да пребивају на врху у неким ложама, одвајајући се од „плотског” свијета, него треба да се као Он жртвено ставе у службу просвјећења и одухотворења „плотског” свијета, и његовом уздизању на виши ниво.
Црква је исправно осудила гордост гностика, њихов безнадежни дуализам, њихов небратски и нељубавни однос према свијету и људима, јер виши захтјеви духа, жудња за продубљеним сазнањем божанских и космичких тајни, нијесу само привилегија одабраних, већ се Христ Јеванђељем, тим једноставним објавама Царства Небеског показује свима, на врло једноставан начин обичном свијету, рибарима, пастирима и слугама.
Међутим, мора се врло пазити, јер ни монизам (да је Бог извор и добра и зла) као и овај дуализам (гдје постоје два царства која се боре од искона) једнако у суштини негирају поменуту слободу коју је Господ дао човјеку. Зато обије школе нијесу у стању да схвате стварну појаву зла. Јер разумијевање тајне зла, надилази свјетлосну филозофију о тами као одсуству свјетла, управо кроз тајну слободе која надилази свако наше разумијевање Николај Берђајев отвара ово питање до крајњих граница и каже: “Извор зла није у Богу и није у позитивном бићу које би постојало упоредо с Богом, већ у безданој ирационалној слободи, у чистој могућности, у потенцији заложеној у тамном бездану који претходи сваком позитивном одређењу бића, који лези дубље од сваког бића. Зато је зло без основе, оно се не одређује никаквим позитивним бићем, оно се не рађа из онтолошког извора. Могућност зла је скривена у оној тамној основи бића у којој су скривене све могућности.” Он у својој Филозофији слободног духа разрађује појам Бемеовог Бездана, и проналази један средњи пут између монизма и дуализма, као крајностима: “Унгрунд (Бездан) није зло, у њему је латентна и могућност зла и могућност добра. Та исконска ирационална тајна бездана лези у основи свјетског живота. Никакав логизам не може у потпуности да покрије ову ирационалну тајну живота.”
Црква Његоша није објавила јеретиком, већ је покушала да га разумије. Ипак Адам није преегзистирао раније свог стварања. Неки бркају “Новог Адама”, који је оваплоћен Логос, који је по Предвјечном Савјету “преегзистирао” Адамовом стварању, а то су сасвим два различита појма, јер се ради о Богу и Човјеку у једном Исусу Христу. Свезнајућа Мудрост је знала за Новог Адама прије нашег пада у Адаму, али то је друго богословско питање.
Аница Савић-Ребац, која је у прошлом стољећу дала значајан допринос тумачењу Луче Микрокозма, са правом каже: „Његош је био образован теолог, мада није био узоран калуђер и владика, ни ортодоксан мислилац. Али то није нико од њега тражио, нити му је ико озбиљно замјерио што је обрадио у Лучи Микрокозма, једну хетеродоксну концепцију и изнио једно нецрквено схватање божанства. јер је српска публика знала да је његов свештенички чин чисто политички.“
Међутим, зашто не рећи једноставно да нема оправдања владика Раде као првосвјештеник Црногорске православне цркве за свој софизам у Лучи, а још мање да се да се због тог пјесничког дјела проглашава свецем, односно “Ловћенским тајновидцем”.
Његош је и те како држао до своје функције духовног вође и управо је Лучом микрокозма желио да покаже своју духовност и доуми духовну тајну Божију, тајну свога створења. Ако је читаво дјело само израз пјесниковог унутрашњег свијета, зашто се није задржао на некој слици борбе добра и зла на Небу, него је ушао у конфузну анализу стварања Космоса, унио у дјело химну о Христу, науку о логосу, о елементе о сагрјешењу Еве у Рају, али и о Каиновом братоубиству? Зашто, ако није хтио да ово дјело има вјерски значај?
Но проблем је други, што многи који виде ову неспорну Његошеву амбицију да напише спјев са религиозним значењем – иду корак даље. Матија Бећковић, као и многи слични српски историчари књижевности који деценијама од Његоша стварају оно што он никако није, желе управо православном живљу препоручити Његоша као свеца, а Лучу као дјело од изузетног духовног значаја које га за то квалификује; наводе како није случајно писана баш у вријеме Васкршњег поста и молитве „јер је пост одрицање, а причешће завјет и спремност на жртву и поистовјећење с Христом“, и што се и пост и Луча завршавају васкрсењем. Читаву слику Бећковић појачава изјавом поменутог Његошевог биографа и секретара Медаковића: „јер дјело Луча микрокозма бјеше владици најмилије“.
Апостол Павле јасно наглашава да рат једног верујућег човјека није против других људи од крви и тијела, него против духовних поглавара, владара и управитеља чији врховни командир јесте сâм Сотона. Павле у Посланици говори о демонима који имају страховито лош утицај на људе. Он подсјећа вернике да су позвани у рат. Тај рат се, међутим, не води против људи, него против сила таме – против демона.
Ко су у ствари демони? Божија Ријеч учи да је херувим заклањач направио побуну у небу зато што је желио да се изједначи са Вишњим Богом (Јез.28:14,15). Он је успео да одвуче са собом трећину небеских становника. Тако су они заједно били одстрањени из Божије присутности (Откр.12:4,9). Данас сва та духовна створења дјелују на земљи као демонске силе зла. Демони су духовна створења. То су духови пакости и сваке врсте зла. Пошто немају тијело, демони чезну да пронађу свој “дом” код људи чија тела ће моћи да користе за практично извршавање својих злих пожуда. Демони су духовна бића која познају Бога и вјерују у Његово постојање (Јаков 2:19). Међутим, то су бића која су добровољно изабрала да постану Божији супарници и да кваре и изопачују оно што је Бог створио.
Нажалост, много пута немамо јасан увид у стварност и реалност духовног свијета. Много пута не видимо јасно те демоне који раде “иза сцене”. Из тог разлога стичемо негативне ставове у срцу против других људи који чине зло. Међутим, ти људи су само јадне жртве демона који их користе за своје циљеве. У суштини, свако човечије срце је резиденција нечистих духова (демона), осим оних чија тела су постала храм Божијег светог Духа, посредством вере у Исуса Христа (1.Кор.6:19). Људима је, дакле, јако потребно ослобођење од сила таме. Потребна им је порука Еванђеља и васкрсла сила Господа Исуса Христа који је побједник над Сотоном и свим његовим анђелима!
Оно што је посебно упечатљиво за службу и рад Господа Исуса Христа јесте Његов изванредан ауторитет над силама таме. Иако је Ђаво цијелим својим бићем желио да сруши Христа и да Га наведе на гријех (Матеј 4:1-10) било је очигледно да Господ Исус у сваком моменту има побједу над свим искушењима. Демони су се страшно плашили Исуса. Они су видјели своју немоћ приликом сваког суочавања са Њим. Када је Исус дошао у околину Гадаринску срео се са човјеком у коме је било мноштво демона. Тај човјек је био неустрашив. Нико није могао да га укроти. Људи су се бојали да пролазе тим путем. Али, када је угледао Исуса издалека, потрчао је и поклонио Му се (Марко 5:6). Демони који су опсјели тог јадног човјека, користили су његов глас да би повикао: “Шта хоћеш са мном, Исусе сине Бога вишњег? Заклињем те Богом, не мучи ме!” Исусу је одмах било јасно да је то утицај демона, те је рекао: “Изађи душе нечисти из човјека.”
У овом случају из Марка 5 видимо да демони имају велику чежњу да пребивају у човјеку. Ако не могу имати пребивалиште у човјеку, онда желе да пребивају макар у животињи. Божија Ријеч објављује да је тај човјек био опсједнут мноштвом демона и они су молили Исуса да их не шаље из тих крајева и да их пошаље макар у свиње. Демони су знали да Исус има потпуну власт над њима и бојали су Га се.
Оно што такође можемо видјети у Еванђељима јесте да су управо демони стојали иза многих физичких болести људи. У Матеју 9:32-33 спомиње се човјек који је био нијем и бијесан. Стиче се утисак да је био нијем управо зато што је био опсједнут демоном. Када је Исус истјерао демона, човјек је проговорио.
У другом случају, у Матеју 12:22, спомиње се човјек који је био нијем и слијеп, такође пошто је био опсједнут демоном. Када га је Исус исцијелио, човјек је проговорио и прогледао. Људима је једноставно било познато да су многе болести биле резултат дјеловања демона. То видимо и у случају жене Хананејке која је знала да њену ћерку мучи демон (Матеј 15:22). Случај из Луке 4:33-36 доказује да демони имају силу и над религиозним људима. Овај човјек је вјероватно редовно посјећивао јеврејску синагогу и није правио проблема све док се тамо није појавио Исус. Тада је тек присутност демона у њему испливала на површину.
Јако је битно да разумијемо да нијесу све физичке болести резултат пребивања демона у човјеку, али неке дефинитивно јесу. Интересантно је примјетити да се у Еванђељу које је биљежио Лука спомиње више случајева гдје је узрок болести био управо демон. Лука је био љекар и знао је да за многе болести он није имао рјешење, већ је требала интервенција Љекара над љекарима. Требала је натприродна сила!
Зато се земаљска служба Господа Исуса Христа у великој мијери сводила на исцјеливање људи и истјеривање демона (Марко 1:34,39, Марко 16:9, Лука 13:11-16, Лука 13:32, Дјела 10:38). Ту исту службу Исус је повјерио својим ученицима када их је послао рекавши: “Болесне исцјељујте. Ђаволе изгоните..” (Матеј 10:8). Он жели ту службу да повјери онима који вјерују у име Његово. Исус је рекао: “Знаци онима који вјерују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе. На болеснике метаће руке и оздрављаће” (Марко 16:17).
Вјероватно већина нас није ово искусила, али ова служба дефинитивно није резервисана само за неке недодирљиве људе. Божија воља јесте да многи имају удела у тој служби, јер је Исус рекао да ће такви знаци бити на онима који вјерују!
Многи вјерници дуго живе у страху да ће бити преварени од Сотоне. Истина је да Сотона има огромну преварну силу. Човјек у својој сили никако не може одољети Сотониној мудрости и лукавству, али ако се предамо Богу у молитви, устанемо у вери и ухватимо се чврсто за Божију Ријеч и силу Светог Духа, постаћемо неустрашиви борци од којих ће Сотона и сви његови демони дрхтати! То је Божија воља за сваког Његовог ученика.
О међусобним односима анђела или о њиховој хијерархији Библија не говори много, тако да све што знамо су пука нагађања. Међутим, из Луче Микрокозме може се закључити да међу анђелима постоји одређени ред и подјеле. Средњевековни црквени сколастици су их сврставали у три групе:
а) серафини, херувини, пријестоља,
б) господства, силе, власти,
ц) поглаварства, арханђели, анђели.
Без обзира да ли су сврстани тачно овим редосљедом, остаје чињеница да се ти изрази у Светом писму односе на анђеле или духовна бића.
а. Серафими: (хебр. Серафим – досл. “сјајни”) се само једном спомињу именом, и то у Иса. 6,2-6. Њихов је главни задатак поштовање и брига око Божије светости. Они одражавају Божју славу и уздижу Његову светост.
б. Херувими: (хебр. Керувим) се спомињу на неколико места (1. Мој. 3,24; 2. Цар. 19,15; Језек. 10,1-20; Језек. 28,14-16; Отк. 5,6-8). То су вјероватно “жива бића” или “духова бића” која се спомињу у Књизи Откривења. Чини се да је сотона пре свог пада највероватније био један од њих (Језек. 28,14-16).
ц. Престоља: (грчки: тронои) означавају анђеоска бића која се налазе у непосредној Божјој присутности. Они су вјероватно 24 члана небеског Сабора (24 Старца у Отк. 5,8).
д. Поглаварства: (грчки: архаи), чини се, означавају анђеоске владаре који владају одређеним људима или народима. Тако се каже да је Михајло израелски кнез (Дан. 10,21; Дан. 12,1), а читамо и о кнезу Персије и Грчке (Дан. 10,20).
е. Власти: (грчки: еxоусиаи) су можда нижи органи власти. Израз “арханђео” означава анђела који под собом има друге анђеле (Отк. 12,7). Неки кажу да је и Гаврило један од арханђела, јер је лично повезан са важном објавом Божијом. Међутим, Писмо ништа не говори о томе.
На све ово, као и на неке друге филозофске недослиједности, Исидора Секулић, опчињена владичиним пјесништвом, каже: „Нити учен, нити много начитан, Владика је ишао интуицијом изузетно даровитог примитивца. Генијалан примитивац може да буде максималан стваралац: има спој ватре и непогрешиве мудрости.“ По неким другим критичарима, мистичка филозофија и антички херојски мит у Лучи јесте у вези са мотивима црногорске ослободилачке борбе; то су, наводи се, били главни елементи образовања које је Његош примио од свог учитеља, Симе Милутиновића, коме и посвјећује ово дјело.
Многи правдају Његоша: да он заправо посматра себе, своју унутарњу пустињу и безнађе због којих подиже поглед према небеским беспућима, с надом да ће у том огромном, бесконачном простору наћи одговоре важне за драму властитог микрокосмоса. Пјесник гледа звијезде – загледан је у самоћу и тишину свемира. Ту почиње његова имагинарна поставка велике небеске битке која ће му објаснити ону његову, унутрашњу. Међутим, наш владика не хрли у своју вјеру православну, у библијске одговоре, већ се окреће античкој филозофији и одлази у Косовску митологију, мистику и епику, а борбу против зла доживљава, што у предговору посвјећеном своме учитељу Сими Милутиновићу, кроз ослободилачки покрет против Турске окупације.
Одломак из магистарског рада владике Владмира Лајовића
