Мој Владико,
просто је и једноставно ово што ти пишем. Ја се молим и желим да православна Црна Гора опет буде православна на начин који ју је дефинисао до 1918 године. Желим да се деси и у Црној Гори тај ” 17. мај 2007′ када је дошло до историјског помирења и канонског уједињења између Руске заграничне цркве и Московске Патријаршије. Писао сам ти раније Владико о овом важном датуму за православне Хришћане. Сада, Владико, долазимо до теме за коју смо знали да је не можемо избјећи. Мислим на концепт црквеног уређења, плана дjеловања и на концу синергије окупљања православних вјерника у Црној Гори. Дакле, мислим на концепт Црногорске Православне Цркве и концепт Православне Цркве Црне Горе. Ово што ти пишем Владико је моје лично расуђивање и не обавезује никога..
Владико, вријеме је да изговорим (напишем) истину. Истину коју сви виде. Истину којој се непријатељи обнове аутокефалности радују. Истину због које су у Духу посвећеним молитвеницима за обновом аутокефалности “везане руке и ноге’. Црногорска Православна Црква у садашњем облику функционисања и дјеловања се може описати стихом 19 :Свако дакле дрво које не рађа рода добра, сијеку и у огањ бацају.’ Еванђеља по Матеју, Поглавље 7. А како ово знам? Ово знам јер јер је досадашњи њихов рад садржан у стиху 16 :”По родовима њиховијем познаћете их. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве?’ наведеног поглавља, предметног Еванђеља.
И заиста Владико” видиш’ ти а виде и сви, какви су њихови” родови’. Да ли ја осуђујем? Не, недај Боже да то чиним. Ја “плачем’ над себичношћу, гордошћу, браће у Христу који из њима знаних разлога истрајавају на путу који не доноси “род’ достојан Православне аутокефалне цркве у Црној Гори.” Плачем’ созрцавајући стихове “плача пророка Јеремије ‘” Милост је Господња што не изгибосмо сасвијем, јер милосрђа његова није нестало.’ (поглавље 3, стих 22) као охрабрење свима који истини гледају у очи и описују дешавања истинитим ријечима. Садашњи концепт постојања Црногорске Православне Цркве је основни и највећи проблем обнове канонске аутокефалности православне цркве у Црној Гори. Ову истину, Владико, МОРАМО ПРИХВАТИТИ СВИ који молитвено и свјетовно радимо у” винограду Господњем’ на обнови аутокефалности православне цркве. Све осим наведеног је лаж. Сваки напад на наведено је скретање пажње са истине. Молитвено осјећам Владико да је твој благослов над концептом Православне Цркве Црне Горе. Али моје молитвено осјећање у Духу ће дати благословен “род’ када добије синергију сабрања православних вјерника и дјеловања доносиоца одлука.
Доносиоци одлука у којој год парламентарној околности били морају напустити конформизам ако желе обновити и довршити поступак канонског признања аутокефалне Православне Цркве Црне Горе. Ово је процес. Ипак као што спасење наших душа почиње сада овога тренутка (не јуче или сјутра) тако се и дјеловање доносиоца одлука мора десити данас, без одлагања. Владико мој, само концепт Православне Цркве Црне Горе може очувати цјеловитим православље у Црној Гори, као што си ти, по твом свједочењу, очувао манастир Високе Дечане за вријеме другог свјетског рата. Свако дјеловање супротно наведеном је духовно дијељење православне Црне Горе од којег интерес имају сви који не желе добро Црној Гори. Јасно свједочим, мој Владико, ономе што сви виде, да православна Црна Гора мора духовно учити од православне Русије како се реализује историјско помирење, саборност и јединство у садашњости и будућности, православних вјерника. Свако опонирање наведеном је духовна деструкција Црне Горе.
Стиховима “Плача Јеремијиног , ‘ 24 и 25 :, поглавља 3, “Господ је дио мој, говори душа моја; зато ћу се у њега уздати. Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи’, као молитвом, молим се Владико да сада себи признамо ИСТИНУ јер ћемо само након поменутог признања истовремено” спалити дрво које род не рађа ‘ и на чврстој “земљи’ почети са изградњом Православне Цркве Црне Горе која ће духовно, свјетовно учинити јаком нашу државу и створити услове да се подвизавамо са вјером у васкрсење и живот вјечни!
ДА ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА!
јеромонах Антоније
