Писма из катакомбе
Драги Владико,
морам ти признати да се све чешће питам ђе је посустала “луча’ која је водила генерације вјерника које видим са тобом на фотографијама. Попут Хришћана из паганског римског доба као и времена атеистичке комунистичке диктатуре, ишао си у сваку” катакомбу ‘ (најчешће у домовима вјерника).
Морао си да се кријеш али те то није ометало да храбро проповиједаш и призиваш православне Хришћане љубави, покајању, трпљењу али и храбрости у Господу нашем Исусу Христу. Нијеси био сам. Били су уз тебе вјерници, на моју радост, тада већином млади људи. Они су били спремни ризиковати апсолутно све.
Жељели су чути твоју живу ријеч и свједочити историској истини постојања (и жеље за обновом) аутокефалне канонски признате Православне цркве Црне Горе. Била је то тада храброст Библиских размјера. Њима, вјерницима који су били уз тебе у “катакомбама’ није био потребан фолклорни амбијент а најмање позиви свјетовних” главара’.
Тадашњи вјерници су имали ВЈЕРУ која је, Владико, уз твој благослов разбијала сваки кордон на путу. Ђe је данас та вјера? Или можда, боље да питам ко је након што си се Владико ти представио у Господу,, “катакомбе’ замијенио опструкцијом великих размјера?
Ђе је сада ЦПЦ и на што личи организационо и способношћу за реализацијом мисије о канонској аутокефалности?
Увијек је кроз историју” катакомбне цркве’ иницијатива за одржање слободе долазила од вјерног народа. Мученици Христа ради били су из редова монаштва и свештенства али највећи број је био из редова вјерног народа. Знам, осјећам вјером својом, Владико, ти би сада додао, тако мора бити и у садашњој Црној Гори.. Што је “жртва’ коју морамо дати?” Жртва је’ да љубећи ближње своје, непријатеље своје, ВЈЕРОМ градимо чврсту “мрежу’ међусобне повезаности у братској љубави и храбром јавном дjеловању.
Духовни рат који водимо за обновом канонске аутокефалности морамо сами водити и побиједити. Само апсолутна побједа је сигурност нашег опстанка! Наше” катакомбе’ ће васкрснути у цркве, манастире ако међусобно не будемо фарисеји и онда када попут сиромашне удовице из Библије дамо све што се тражи од нас (Јеванђеља по Марку (12:41-44) и Луки (21:1-4)).
Питам се Владико да ли ме ико чује од оних који институционално могу градити правни државни оквир за будућу аутокефалност? Можда сам сада и неважан “у ушима’ многих. Ипак од расуђивања нико никад побјегао није. Квалитет раасуђивања се мјери оним што наступа касније. Пропустили смо прилику да у Духу сабрани благовремрно и снажно ” изађемо на црту’ противницима канонске аутокефалности. Сада смо прогоњени.
Нека би дао Бог да и “главари’ и вјерни народ схвате неопходности безкомпромисног дjеловања сада и још интензивније кад се за то стекну системске околности. Неопходно је бити организованији него до сада. Водимо духовни рат за спасење наших душа и очување аутентичне Црне Горе. Лако је разумјети, Црна Гора ће у Духу и “тијелу’ бити ВЈЕЧНА само када православни Хришћани свих националности буду заједно у једној канонској аутокефалној православној цркви. Ово је аксиом. Ово се не доказује! Противника ће увијек бити али их вјером, љубављу у Христу и саборношћу већине морамо свести на” статистичку грешку’ остајући у срцу нашем отворени за њихово покајање! Гријех је лагати да Црна Гора није имала канонску аутокефалну Православну цркву. Нема ни једног разлога да се у садашњости и будућности толерише поменута лаж.
Дођу тако мој Владико историјска времена када се мора због очувања државе и одбране идеје о канонској аутокефалности цркве изговорити стих из Горског Вијенца:
(Игуман Стефан
“Ја не видим, него чујем доста.
Хајте, браћо, те се причешћујте
без приправе и без испов’јести,
а ја мичем све на моју душу.’)
Вјерујем Владико да ми сада живимо вријеме овога стиха који мора бити на уснама и под крстом упућен вјером народу од стране оних који носе мантије и страдају због говорења истине о канонској аутокефалности. Свако понашање мимо наведеног је исто што и срамно дезертирање са фронта. Господ наш Исус Христ нам у Еванђељу по Матеју, поглавље 10, стих 38, каже “И који не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан.’. Зато без оклијевања и страха од оних који нас мрзе, молећи се за њих, узмимо” крст Христов’ отворимо наша срца, врата наших домова да се видимо, духовно организујемо боље, јаче и побиједимо!
Историја Хришћанства нам је оставила свједочанство да су сви духовни “ратници’ из “катакомбе’ били побједници у” ратовима’ које су водили јер су следовали ријечи Господа нашег Исуса Христа” Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. ‘(Јеванђеље по Матеју, поглавље 10, стих, 37). Драга браћо и сестре у Христу, вријеме које је нам предстоји, није на нашој страни. Ипак нема очајања и страха јер је неопходно да се изградимо у „молитвене ратнике“ који ће снагом своје вјере добијати “битке’ које су пред нама!
Владико Антоније I Архиепископе Цетињски и Митрополите Црногорски, моли Господа нашег Исуса Христа да и ми данас успјешно “ратујемо’, побиједимо, испунимо аманет Књаза Николе – аутокефалну канонски признату Православну цркву Црне Горе!
ДА ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА!
јеромонах Антоније
