Мој Владико,
Никад те нисам видио, никад те нисам срео, лично. Нисам чак ни обраћао пажњу на тебе у мојим млађим годинама. Проћи ће времена, схватићу, тада сам био далеко од” извора’ и “пио сам мутну воду’. Нијесам тада чуо “глас вапијућег у пустињи’ јер су (а исто раде и данас) твој” глас’ гушили хистеријом, мржњом, лажима и насиљем према теби. Ушао си у мој живот кроз питање које сам себи постављао “Зашто те прогоне и игноришу чак и кад у физичком смислу ниси међу нама’? Тражио сам одговор. Наслућивао сам да одговор знају они који су били (и остали) спиритус мовенс напада на тебе. Говорили су небитан си, духовна служба твоја је маргинална. Истовремено нијесу прекидали медијску и “шаптачку од ува до ува ‘ кампању покушавајући да омаловаже твоју црквену мисију. Нијесу хтјели рећи да, си, током другог свјетског рата био игуман православног манастира Високи Дечани, који си спасио да не буде разорен. Свједочим својим искуством неизрециву љепоту Високих Дечана у којима потребе “палог Адама’ нестају васкрсавајући у сваком православном хришћанину снагу вјере и покајања коју је показао разбојник на крсту са десне стране Господа Нашег Исуса Христа. Високи Дечани охрабрују наше душе и тијела да чујемо и живимо у складу са поукама Господа нашег Исуса Христа јер имамо обећање ” И рече му Исус: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају
( Јеванђеље по Луки, 23 поглавље, стих 43).
Владико,
Опоненти твоје црквене мисије су те прогонили. “Пасивном агресијом’ игноришу те они који ” од тебе изиђоше’ и својим досадашњим радом показаше да су недостојни твоје црквене и духовне заоставштине.
Ако ме, Владико питаш, да ли сам се двоумио након мог сазнања аутентичне историјске истине о аутокефалности православне цркве, исповиједам ти, нијесам ни једне секунде. Као што је Симон Зилот (Симон Кананит) родом из Кане Галилејске, виђевши чудо претварања воде у вино, пошао за Исусом Христом, тако “зилотски’ сам и ја Владико пошао твојим путем. . Хоће ли ће ми ко вјеровати, није одавно већ, питање које ми привлачи пажњу. Монашење је моје свједочанство. Прогонство у којем живим је мој крст пред Богом а истрајност је исказ смисла мог живота у љубави према ближњем свом и Црној Гори. Све међусобне разлике православних вјерника губе смисао када станемо пред лице Господа нашег Исуса Христа. Он је истина пут и живот.
Лажу себе православни вјерници ако мисле да могу без мене а ја знам да не могу без њих у Исусу Христу. Моје свједочење, моја исповијест, никога не обавезује. Свако нека суди по сопственој савјести или било којој емоцији коју има према мени. Може и да ме мрзи ако му то причињава задовољство или ће тиме у групи себи сличних бити “већи вјерник’ односно истакнути члан своје заједнице. На концу свега, ко је на правој страни” тога су у гробу кључеви’ по ријечима Владике аутокефалне Православне цркве у Црној Гори, Петра II Петровића Његоша. Мирне савјести чекам да узмем те “кључеве’ а до тада борићу се молитвом, покајањем, постом али и свјетовним грађанским демократским, људским правом. Нико ми никад неће моћи одузети жељу да видим мене и њих (оне који сада верују да мрзећи мене мирне душе приступају Светом Причешћу) измирене, у Христу загрљене братским загрљајем , како заједно говоримо молитву” Оче наш’ у Православној аутокефалној канонски признатој цркви Црне Горе
ДА ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА!
јеромонах Антоније
