Нема теолога на свијету, који вам неће рећи да клерикализација представља опасност и за свештенике и за вјернике, но да ли је то релевантно данас неком у Црној Гори у овом времену постсекуларизма и “побједе” српске цркве на парламентарним изборима 2020.године над “безбожном и богоборачком влашћу” ДПС-а и коалиционих партнера, након које је положај цркве у држави постао неприкосновен, почев од социјалног положаја свештеника, честих састанака између представника највиших државних и црквених власти, међусобних одликовања и награда, па све до издашнијих уплата из Буџета, финансирања разних “културних” пројекта и “духовних академија”, и коначно бројних повластица из “Темељног уговора”, реституције имовине, плата за вјероучитеље, богословије и обнову православних храмова. Али прије свега мислим на монопол над уписом православних храмова у Црној Гори на СПЦ и стицања одређено кривичноправног имунитета и јавноправних овлашћења које нема ни једна слична организација.
Свим тим одлукама и акцијама Црква Србије, односно њене епархије у Црној Гори, добиле су изузетну политичку и материјалну моћ, али и друштвени углед у Црној Гори, нарочито међу Србима који чини 30% становништва и скоро 40% броја посланика у Скупштини, који на сједнице Одбора за људска права не позивају остале православне великодостојнике, а и кад позивају носе бијели лук и читају одређене клетве на њих али и посланике који се не слажу са њима.
Но, ајде да одговоримо да ли су критичари клерикализација, политичке моћи цркве и постсекуларизације Црне Горе у праву, или је у питању, како кажу апологете те вјерске заједнице „то је њихово легитимно право и заслужени углед који им припада“. Њихови бројни браниоци из јавног живота за овакво стање у Црној Гори кажу да је нормална, и да подршка коју поједини црквени великодостојници дају одређеним политичким опцијама и друштвеним организацијама као и њихово самостално и радикално критичко иступање у односу на државну политику и политичка рјешења је легитимно изражавање њиховог мишљења, као и да неспоразуми између цркве и државе настају када власт за остварење неких својих циљева не добије подршку цркве, и да повећан углед вјерских организација не значи и клерикализацију друштва, већ да је проблем у критичарима јер су атеисти и „носталгичари комунизма“, да је заправо у питању само природно заузимање мјеста цркве у друштву којој припада након пада обезбоженог титоистичког социјализма, итд.
Међутим, да ли је тако? Погледаћемо са три угла ову проблематику клерикализације који оспоравају апологете дјеловања цркве Србије у Црној Гори.
1. Друштвени угао
Реваншизам према негативним посљедицама модерне секуларизације друштва, односно одвајање државе и цркве, које је било нарочито екстремно у вријеме присилне комунистичке атеизације и стварања парарелигијских профаних култова партијских вођа и радикалну форму потпуног потискивања цркве из јавног, културног и друштвеног живота, не смије да оправда улазак у други екстрем, да сада у вријеме постсекуларног и постмодерног свијета претвори у изговор да одемо назад у клерикализацију друштвеног живота, јер ћемо се вратити на почетак, на вријеме привржености цркве владајућој класи, монарсима и кнезовима, који су се супротстављали свим економских и друштвеним реформама, што је и била главни повод настанку поменутих реакционистичких снага и атеистичких идеологија које су на таласу индустријализације и промјена на политичкој мапи свијета, изазвале много зла у првој половини 20 вијека, нарочито на тлу Црне Горе.
Постсекуларизам настаје тамо гдје се било секуларизма, и не смије бити одустајање од најнапреднијим идеја које је донио тај процес, него њен даљи развој, његово садржајно и квалитативно унапријеђење, кроз разумијевање да вјерујући човјек не може да буде једно у цркви а друго у свакодневном животу, његов интегритет, цјеломудреност и јединство личности у савременом друштву, остварује се кроз уважање и поштовање вриједности које носи са собом свугдје гдје ради и дјелује.
Постсекуларизам је прихватања и поштовање оног најбољег што нам вјере проповиједају. Али то не утиче на суштина секуларизма као уставом прокламованог начела, који има једну велику вриједност, која му обезбјеђује будућност. Једино секуларизам може да пружи људима право на слободу савијести и једино у секуларној држави цркве и вјерници могу бити слободни, што је услов њиховог опстанка!
У теократијама нема никакве слободе, па ни вјере и вјерника, јер свака црква за себе тврди да је једина спасавајућа. Такав је Антихирст, његова владавина пориче право другима, прогони и узима суд у своје руке. У секуларној држави, сви су, ако вјерују или не вјерују, апсолутно слободни да одустану код својих увјерења али и да повјерују. У томе је вриједност секуларизма, даје времена свакоме за покајање и преумљење. Секуларно друштво ствара разумна, слободна и одговорна човјека, пред Богом али и људима, јединог способног да се носи са изазовима дигиталног друштва која потпуно мијења наш свијет, чији изазови, ризици и несигурности постају веома тешки за сваког.
Старо индустријско друштво нестаје и замјењује га – ризично друштво, бременитом бројним опасностима. Ти ризици нијесу више као некад природни ризици и опасности, данас по многим ауторима преовлађују друштвено произведени ризици. Живимо у времену у коме важи образац „Унајми и отпусти“ и гдје идеја о “сталном радном односу за цио радни вијек“ више не важи. Несигурност радног мјеста није повезана само са страхом од отпуштања, већ она обухвата и страх од промјене на самом послу и посљедице промјена по здравље и приватни живот запошљених.
Ризици, опасности, страхови, друштвене неједнакости и сукоби различите врсте свуда, мање или више, преплављују појединце и групе људи. А према истраживању коефицијента спремности на преузимање ризика, које је спроведено на нивоу свих држава Европе, Црна Гора је на зачељу. Иако се хвалимо јунаштвом, изгледа смо као друштво веома неспремни за савремене токове и економске промјене које то доноси, и осјећај хроничне несигурности, са којом живи и најслабији а и најјачи у овој земљи због ризика и опасности које сви осјећамо.
Никоме више није сигурно ништа. И то отвара човјека за Бога и онострано! Вјерујем да је то одговор за нарастајућу заинтересованост Црногораца за вјеру. Људи траже уточиште у светом, заклон од вриједносног хаоса, бијег од осјећања бесциљности и очаја изазваног ризичним промјенама у модерном свијету.
2. Kанонски и светописамски угао
Не постоји упориште у Јеванђељима Исуса Христа за овако дјеловање Његове Цркве. То ван сваке сумње није Његова воља. Господи наш, Исус Христос, је управо ушао у догматски па посредно и политички сукоб са вјерским поглаварима оног времена због сличних ствари које гледамо данас у Црној Гори, и позивао на суштинско преиспитивање и разлучивање старозавјетних црквених звања, хијерархија и формација у свијетлу стварног значења Божје Ријечи и служења људима. Порука Јеванђеља је да свештеников позив мора бити управо у опреци с политичком моћи, да његова основна мотивација, жеља и водиља мора бити да служи Христу на начин да буде слуга свима, да се не тежи јавном признању од људи нити икаквој моћи у друштву и политици, нарочито када је има.
Његове ријечи су разумјели апостоли, да квасац фарисејски може укисјелити цијело тијесто, да клерикализација представља опасност за вјернике а нарочито за високо свештенство, које своју првосвјештеничку службу поистовјећују с влашћу над људима, а не служењем. Бити “алтер Цхристус” пред олтаром морају свештеници да схватају као привилегију, а не као “одговорност која се тиче свих вјерника”. Сам избор апостола, као „обичних“ људи из народа са „необичним“ послањем, је најсликовитији приказ односа Христа према фарисејском свештенству и клерикализацији.
Kлерикализам, тако према теолошкој мисли, произлази из неке логике да бити на положају у црквеној хијерархији, значи би посебан, издвојен и нарочит, изнад свих “обичних вјерника”, које данас све сочније и чешће називају “мирјанима”, “лаицима”, “парохијанима” итд… Што све терминолошки појачава ову “подјелу” цркве на једне и друге, на “професионалце” и “аматере”, који службу не разликују од службе у војсци, школи или администрацији. У том погрешном приступу постоји и опасност да имамо свештенике који су сатрвени идеализацијом свемоћи или захтјевима вјерника. Свештеникова “моћ” је моћ љубави, то је снага Васкрслог Христа, а не власт у смислу које профан свијет најбоље разумије, зато свештеничка служба мора увијек остати на свјетоназорима те агапе љубави која се од Небеског трона спустила до крајњих граница како би допрла до човјека у његову паклу и вратила га у заједништво с Оцем дајући му Духа Светога.
Проблем настаје када свештеник ту стварну Моћ коју добија кроз Христа, злоупотријеби у нечем сто је свјетовно. Излазак свештеника из поља светог у профано, у традицију, културу, историју, а нарочито политику је заправо клерикализација. Kлерикализацијом он постаје свјетован, губи своје оцрковљење, схвата ту своју хиротонију као какву лиценцу, дозволу и могућност запослења, издизања изнад других, заповиједање и заклињања, а то је застрањење.
Црна Гора је можда најбољи примјер тога, тих крајности и парадокса, да Црна Гора као посљедња европска теократија, постане једна крајње атеистичка земља, да би данас опет кренула у клерикализам и доминацију једне вјерске заједница која се због побједе на изборима над режимом Мила Ђукановића, од 2020 године покушава преко политичких странака које јој “дугују” партиципацију у власти, наметне своје интересе и уђе у све поре јавног живота, и тамо гдје јој је мјесто, и гдје јој није мјесто. Примјер, који се већ претворио у нешто банално, јесте освештавање улица и јавних (општинских и државних) просторија, слављење слава појединих институција и партија.
А размишља ли ико, зар је све свето што једна црква освјештава? Ваљда су свете вриједности живота и суживота у мултиетничком друштву. Kако ви можете освештавати нешто што је заједничко, што није само ваше, односно припадника ваше вјерске заједнице, службене аутомобиле, пољопривредне машине, водоводе, а сјећамо се тих слика како је та структура освештавања оружја чак и јавне куће, да одемо до краја. То је велико зло и то провоцира подјеле. Занимљиво је да та црква декларативно увијек против клерикализације, али објективно и стварно свесрдно прихвата сваку прилику па чак их и иницира или намеће, нарочито онда када је на штету православних Црногораца и њихових политичких ентитета.
У коначном, научно је доказано да клерикализација наноси огромне штете друштву, али и самим црквама, претвара их у инструмент политичке моћи, саучесништва у политичким одлукама. Ипак, због ова три крупна разлога, односно овог троугла које наводим у овом есеју, мислим да то у нашим условима није рационалан избор, да оним што СПЦ, али и ЦПЦ који је други крај исте батине, савремени човјек не може да побољша квалитет свог свакодневног живота. Напротив, постаје жртва и роб одређених религиозних шаблона и матрица понашања који се од њега захтијевају, без икаквог упоришта у Св. Писму и хришћанском учењу.
3. Политички угао
Један монопол не смије бити замијењен другим. Успостављање клерикализма као политичког или културног концепта значило би продубљивање тоталитарних пракси неподношења различитог мишљења и демократске дебате о важним друштвеним темама. Нарочито оних идентитетских, који због агресивног спољног утицаја Београда на том плану, осујећује сваку могућност рјешења православног питања у Црној Гори, и обнову историјске улоге православне цркве какву је имала у Црној Гори, и какву јој је, на крају крајева, дао наш Господ Исус Христос.
Није легитмно, ни по Божјим законима а ни по међународним декларацијама, да своју слободу вјероисповијести и увјерења користиш на гушењу туђих слобода и права које сваком човјеку припада. Kаквом мјером данас судимо, таквом ће нам се судити. Јер суштински ризик и тест постсекуларне „литијашке“ Црне Горе, ће бити њена провјера у пракси, да ли смо политичким промјенама у режији СПЦа добили боље и праведније друштво. А основни параметар, који је на тесту у цијелом свијету, је да ли смо клерикализацијом постали хуманији, отворенији и толерантнији према неистомишљеницима и да ли су сва мишљења о некој теми равноправна у нашем друштвеном дијалогу, макар по догматском учењу била и погрешна.
Тенденције ревизије наше историје, наших важних датума и историјског насљеђа од стране цркве из друге државе, је крајње неприхватљиво и неуставно дјеловање. Што је иманентно држави, њеним институцијама критичког, објективног и на чињеницама базираног сагледавања релевантних процеса и догађаја, није једној вјерској заједници. Ако овако наставимо, да се сви бавимо свиме, а највише туђим послом, нећемо избјећи лутања, застоје у процесима, скретања у десно и беспотребно трошење енергије у која су запала већина земаља у окружењу.
Наставак праксе клерикализације да се кроз разне политичко-вјерске манифестације, окупљања и догађаје организоване и спонзорисане од СПЦ и њених парацрквених братстава и НВО-а, даје простор сумњивим политичким, медијским и економским утицајима других земаља из окружења и глобалних играча, а нарочито оних који имају дефицит демократије и транспарентности у функционисању, неће довести до стабилности и потребног амбијента за реформе друштва и даљи развој, а најмање до посвећења и освешћења православног народа у Црној Гори. Таква клерикализација је заправо један облик специјалног ратовања, меке снаге и асимилације несрпског живља у Црној Гори, које продубљује неповјерење, подјеле и етничке и вјерске нетрпељивости којих смо свједоци.
Но, о свему се може интелектуално и теолошки расправљати, јесу ли ови процеси постсекуларизма добри или не, но оно што је спецификум Црне Горе кад је ова проблематика у питању, а што канцерогено за јединство црногорског градјанског друштва је то што је код нас објектом клерикализације постао сам национализам. И то национализам сусједне и много веће државе Србије, али и Републике Српске. Њихови епископи у Црној Гори носиоци су радикализације, поларизације и тих националистичких процеса задњих 30 година, који су свој климакс доживјели и у Црној Гори током политичких протеста, названим тим лијепим духовним термином “литије”. Својеврсна пузајућа комунистичка и клерофашистичка контрареволуција, са вриједностима и порука 19ог вијека, одлучила је да промијени Црну Гору, а ни сама свјесна у какву политичку авантуру улази, која ће до краја разголитити њихове крајње намјере. То постаје видљиво не само нама у Црној Гори, него још већма међународној заједници која је мирно гледала на све ово што нас сналази.
Јер да је тај клеронационализам само црногорски, а и тога имамо, ми би се лакше борили, но је он туђи, србијански, финансиран и координиран из Београда, у томе је сва његова саблазан и злочин. Јер се прекограничне епархије Р. Србије и Р. Српске користе за ширење идеја “јединства српског народа” и интеграције у тај „Српски свет“, односно Отворени Балкан, а не ради јединства цркве у Исусу Христу и јединства Црне Горе.
Kада кренеш да радиш против националних интереса земље у којој наводно служиш Богу, ту престаје вјера твоја у Бога, ту престаје и твоја „политика“, јер политика, односно демократија има смисла само унутар државе и њеног политичко – правног система. Kад кренеш ван, то је издаја и субверзија. Ти си секта.
Православна црква Црне Горе је морална духовна вертикала која се темељи на значају цркве црногорске кроз историју за формирање националног идентитета и очување црногорске државе кроз вјекове. У вријеме турског ропства црногорску државност је чувала та црква, а нарочито у периоду када је укинута Пећка патријаршија тада је православни црногорски народ самоорганизовао око својих владика и сачувао идеју о својој државности коју су имали за вријеме Црнојевића, Балшића и Војислављевића, да би устанцима и борбама за вријеме два вијека владавине династије Петровић-Његош успјела да обнови своју државу и стекне аутокефалност своје православне митрополије црногорске.
Никад се није десило, не само код нас но у православној васељени, незабиљежен је случај на Балкану да православна црква буде против своје домовине и ради против државе као што чини СПЦ. Од настанка декретом регента Александра Kарађорђевића, ево 100 година и више, она је на супротној страни историје Црне Горе, супротна црногорском народу и служи политичком Београду и њеним идеолозима.
4. Умјесто закључка
Многи не виде, тачније не желе да виде у чему је проблем клерикализације и постсекуларизације Црне Горе, , то је наводно тенденција у свијету. Али клерикализација у Црној Гори није та клерикализација коју познаје свијет, она је заправо маскирана инструментализације црногорске издаје и србијанске асимилације.
Тенденције клерикализације оба национализма, историјског ревизионизма, раста етнофилетизма и недозвољених страних утицаја које постоје у црногорском друштву лоше утичу на човјека који само тражи Бога, а постаје прозелит два пут гори него што је био. Таква злоупотреба најделикатне људске потребе као што је потреба за Богом, је оно због чега каже Исус црквеним и интелектуалним елитама „за вас се потпаљује седмострука ватра паклена“.
И умјесто да човјека Црква упућује на Бога, да човјек са Богом дође до одговора на савремене изазове и на друштвене институције које треба да јачају да би били подршка сваком појединцу, Црква користи прилику да себе препоручи умјесто Бога и државника и да она сама преузме полуге власти и заузме мјесто које само Исусу припада, јер је Он Kраљ краљева који краљује над краљевима. То је та клерикализација, она је супституција за православље и друштвену одговорност. И шта ће се десити? Овакво дјеловање цркве удаљаваће све нас од прокламованог циљева – стварање друштва заснованог на квалитетном функционисању институција, владавини права и позитивним промјенама, устаљеног начина владања које треба да доведу до одређених интеграционих процеса али и враћању међусобног повјерење и превазилажењу подјела. Она већ негативно утиче на политички живот, његов демократски развој и спровођење реформи неопходних Црној Гори. Три су владе због тога пале у мање од двије године.
Лако је дати негативан одговор на све ово, али га нећу дати. Учимо се стрпљењу, са онима који су слаби у вјери, иако се праве великим вјерницима, јер су они заправо ухваћени у замку своје сопствене преваре. Надам се да ће их то ипак довести Богу, за којег наводно бране светиње од Црногораца. Схватиће, да наставак мијешања цркве чије је сједиште у другој држави у политички, културни или приватни живот грађана/ки и увођење вјерских ритуала у јавне институције је ради ширења страног утицаја, би нужно водило до кршења демократских принципа и норми прокламованих Уставом Црне Горе, њених закона, наставку дискриминаторних пракси и неизбјежним тензијама у друштву.
Пише за Антену М, мр Владимир Лајовић
