Црна Гора је на удару незапамћеног вјерског радикалног клеронационализма у два миленијума дугој историји православља. Kичма те јеретичке идеологије је ткз “светосавски национализам” као један посебни облик старозавјетне религије, коју данас баштине само неке исламистичке радикалне секте. То је вјеровање, односно идеологија да се православље не може остварити и чувати без српске државе, односно српства.
Претпоставити је да за тај вјерски синкретизам “заслужна” траума вишевјековног припадању Османском царство, па оно против чега су се у периоду 19. и поцетка 20.вијека борили, то заправо и постали. У интелектуалним круговима развија се тај псудомитолошки концепт заснован на наводном “Kосовском завјету” између Бога и Срба, жртвом кнеза Лазара, наводно сличном оном завјету којег је наш праотац вјере, св. Авраам закључио између Бога и његовог потомства (види: Kосово је глава Лазарева, А.Радовић).
Два вијека се гради цијела једна интелектуална конструкција те нехришћанске идеологије политичког “православља”, која своју пуну артикулацију доживљава између два свјетска рата, и добија име “Светосавље” иако са св.Савом нема ништа заједничко, по којем је слично старозавјетном концепту давидовог царства / калифата, српска држава услов свих услова, за остваривања и ширење српске вјере, и обрнуто.
„Без српске државе, нема српске вјере“
Свједоци смо како се српска црква инструментализује у овом политичком пројекту стварања јединствене државе свих српских земаља (Велика Србија, Отворени Балкан и сл.). Она је основни стуб те државе. Тамо гђе нема православних вјерника у Србији, инструментима државне политике, образовања и материјалне помоћи се намеће неправославном и несрпском живљу. А тамо гђе има православља ван те српске државе, инструментима вјере се намеће српска држава, односно српство, као у Црној Гори сад. Све под геслом очувања српског националног идентитета и заштите националних права Срба, што не може бити циљ једне православне цркве ако хоће да пледира да буде наднационална на територији више држава или више народа, конкретно Црногораца.
По том дубоко увријеженом вјеровању, које се деценијама мантра у приповјеткама о “ослобођењу од Турака”, не може се сачувати вјера прађедовска ако се не створи српска држава и да је то наводно био главни мотив ослободилачких ратова, настанка и стварања “српске државе” посљедњих 200 година. У овај концепт се није уклапала ни једна Југославија, ни Kарађорђевићевска, ни Брозова, и српски националисти их данас критикују као антисрпске, јер нијесу једнонационална српска држава. Све до краја 20 вијека, када се користи прилика распада СФРЈ могућност имплементације већ дозреле идеје о једној великој и једнонационалној (етнички чистој) држави свих Срба, по цијену коришћања и средњовјековних метода (истрага потурица и инославних богумила).
По овој идеологији, инструментима војне, економске и политичке принуде над некрстима и несрбима држава постаје гарант чувања православне вјере, а тим и вјечног спасења српског народа. Значи, није довољна новозавјетна жртва Исуса Христа и спасоносна православна вјера, потребна је још и жртва “цара” Лазара и српска држава, да би дошло спасење српском роду.
Јер Светосавци не чекају Христа да дође и успостави своје Хиљадугодишње царство – Есхатон, тога нема у проповиједима СПЦ, него ствари узимају овђе и сада у своје руке и граде “српску државу”, којом треба да влада искључиво праведни православни монарх, по праведним православним законима (слично концепту Kалифата и шеријатског права). Сви остали суграђани морају да се томе повинују.
Зато је сваки “православац” позван од цркве да на овим идејама учини све да се политички и војнички избори за “српске светиње” и “српско царство” у Србији или другој земљи у којој борави, јер према срчаности у тој борби одређиваће се да ли тај иде у рај и баштини царство небеско (тачније Небеску Србију) или иде у пакао (види Царев завет, од Н.Велимировића).
Учење светих отаца православне цркве, не познаје и не признаје ову религијску идеологију. То је на Сабору 1872.године у Цариграду осуђено као јерес.
Kлимакс „Светосавља“ током литија у Црној Гори изборне 2020.године
Но, свој тотални апсурд, рашомонијаду и климакс ова “светосавска” клеронационалистичка јерес доживљава у Црној Гори у 21.вијеку, током “литија” гђе се та идеолошка осовина српска вјера – српска државе, остварује на бизаран начин. Јер вјера и светиње се “бране” и од Црногораца, и нема везе што су управо они православци и са хиљадугодишњом историју и државности и црквености, све им се то негира, и присваја за себе. То је најгнуснији облик сујевјерја, који би могли и назвати сујетом вјере. Онај квасац фарисејски који надима, који се узохолио који застрашује неистомишљенике, и који је укисјелио цијело тијесто. То тијесто више није ни за што, од њега се не може човјек причестити.
У том пакленом плану предњачи Црква Србије и има водећу политичку улогу, у односу на српске националне парламентарне партије, националне савјете Срба, разна културна српска друштва и српска удружења, Матице српске и сл.организације у Црној Гори, које су финансиране из Буџета Црне Горе, али још више из Србије. Српска црква све њих координира, синхроно и систематично демонизирајући и компромитујући сваки црногорски вјерски и политички ентитет који жели да изађе из тог српског етничког и вјерског корпуса.
Та матрица је једноставна, готово наци-логика, који је посљедњи вербализовао актуелни првосвјештеник и вођа те лажне идеолошке организације Јоаникије ИИ Мићовић, гостујући на Јавном сервису ријечима, парафразираћу “Црна Гора је српска држава. Има оних који се осјећају Црногорцима, и ми то поштујемо али сви православци у Црној Гори су Срби”.
Значи и када желе понекад да буду “политички коректни” признавањем осјећања припадности другим народностима, свјештеници ове организације не мијењају ову основу премису, да је сваки вјерник Србин, а ко није Србин, такав није ни вјерник-православац. Зато им је важно да освоје потпуни власнички монопол над свим манастирима и црквама преко “Темељног уговора” да заузму сваку коту и сваки религијски симбол, да случајно не би настали и били признати и препознати Црногорци православне вјере. Што је толико неспорно, да је лудило што смо изазвани да ово уопште доказујемо.
Зашто то раде?
Зато што би у противном, сав овај паклени план о српској држави као концепту одбране православља пропао, као што већ пропада. Довољна је Црна Гора да штити права свих њених грађана, као уосталом свуда по цивилизованом свијету гђе постоје православни вјерници. Зато је српска црква против интеграционих процеса Црне Горе. Да би се то осујетило, сви плаћеници из ових структура системом застрашивања неуких, клетвама несигурних да ће пасти под проклетство и изгубити вјечног спасења душа ако крену за овим идејама и Божјим слугама који је проповиједају. Тако се деценијама се сваки онај Црногорац који је ухваћен у замку својим религијским потребама, које није могао нигђе другђе да задовољи своје вјерске потребе него у српској цркви, посрбљава.
Тај његов ходочасни одлазак светињама и причест у тим српским црквама, постаје начин да мало по мало прими и овај отров “светосавског” клеронационализма, који се мантра на “литургијама и литијама” – да сви православци у Црној Гори су Срби, да их наводно има 85% и да му чак егзистенција и просперитет у Црној Гори зависи од припадност тој српској цркви, која именује владе и општинске функционере, која може да донесе рај на земљи и смјењује корумиране црногорске политичаре.
Да би ову своју асимилаторску псудоправославну политичку идеологију осигурали, односно спровели до краја, урадиће све да освоје и задрже, не само све цркве, него и све полуге власти, од локалних до државних, да би у повољним моменту промијенили и устав, и Црну Гору организовала на истим вриједностима као сваку другу српску државу (РС и Србију). На крају крајева, никад није била ни важна вјера у Бога, него су крајњи циљеви оваких псеудорелигијских идеологија искључиво политички, материјални и земаљски, ширење царства земаљскога. Ако су икад и имали какве ослободилачке разлоге током средњег вијека, данас у Црној Гори, гђе за “непријатеље” имају своје сународнике православне вјероисповијести, то нипошто немају. Зато они нас не зову сународницима и не признају да смо православци, већ “Латини, Kомите, Усташе, Милогорци, Монтенегрини и сл”, који су наводно римокатоличке или исламске вјере, само не православне. Јер по њима, православље је само то њихово лажно “Светосавље”.
Ово перфидно ђеловање српске цркве која жели себе назвати православном, нема ама баш никакве додирне тачке са Хришћанством и њеном мисијом. Но то њих и не брине, јер сила Бога не моли. А јесу осилили у Црној Гори, да су се издигли изнад ње и њених закона.
Морамо сачувати државу да би се спасили од овог зла
На крају, како се спасити овог зла? Па неки начин, учинити једну ствар исто као они, али другу ствар потпуно супротно. Прво, ми морамо сачувати овакву Државу да би се спасили од ове јереси, на ту политику одговорити политичким средствима. Политичком ђеловању неке цркве, само права политика државе ће сломити зубе, али искључиво под условом да она истинска црква не уђе у политику као ова лажна, и не ради исто што и ова Велика Блудница.
Без државе и одбране њених граница и уставног поретка, немогуће се супроставити тој подмуклој агресији. Али са друге стране, цркву утемељити као наднационалну цркву, отворену за све нарочито за Србе и све људе добре воље, без обзира како се национално изјашњавају. Јер ако би укинули све оно што се злоупотребљава, човјек би остао без оног најважнијег. То што неко злоупотребљава вјеру православну, није разлог да је ја одбацим. Посебно то што неко злоупотребљава државу и корумпира њене правне системе и механизме принуде, не значи да треба да одустанемо од своје државе. Црква и служи да људе води у рај, али и држава служи да овај живот данас који живимо не постане пакао на земљи. Православље и јесте круна свих религија, јер има један нарочити, литургијски однос према држави. Зато и познаје феномен аутокефалности, као једно велико богаство разумијевања људског друштва у унутрашњег живота сваке људске заједнице, па и једног народа. И нећемо одустати пред налетом тог “светосавског национализма”, који хоће вриједности Србије (које као државу треба поштовати) да имплементира на сусједе, милом или силом, вољно или невољно. Црна Гора мора да буде земља свих њених грађана, а православна црква као наднационални духовни организам, да буде њен најбољи глас савјести и ријеч разумијевања. Јер савремено црногорско грађанско, слободно и секуларно друштво има највише сличности са есхатологијом православне цркве. Та њена разнородност, разноликост и дијалектика, је њен највећи квалитет. Зато се примитивизму ове мрачне средњовјековне националистичке идеологије морамо одупријети. Да као Нехемија, једном руком градимо наш Јерусалим, а другом руком држимо мач да се одбранимо од оних који желе да га сруше.
Избор је на нама, православцима без обзира на етничку припадност
Зато браћо у Христу, ако је остало и мало у вама страха Божјега, било да сте Црногорци, Срби, Албанци или било које националности а православне сте вјере, нема узвишенијег позива данас пред Исусом Христом, него стати на пут овој клеронационалистичкој аждаји, која духовно убија пођеднако све нас, и Црногорце и Србе, јер ово није само битка за Црну Гору и основна људска права Црногораца да буду оно што јесу, да говоре својим језиком и да афирмишу своју културу и граде Црну Гору као мултиетничко и мултиконфесионално друштво, него одбрана основних постулата православне вјере и слободе у Исусу Христу. Ово је битка за здраву памет и Христову православну цркву Црне Горе, која ће бити “Дом молитве за све народе”, јер Богу је мио сваки онај који Га вјерује, и не гледа ко је које националности. Не дајмо овом злу “политичког православља” да нас ђели на етничкој и политичкој основи, да би ти црни вуци у јагњећој кожи хватали оне слабе јединке као плијен и “од њих градили синове погибли, 10 пута горих од себе”.
“Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје,” рекао је Господ Изреаелском народу на уласку у обећану земљу. Они су изабрали како су изабрали, али народ Црногорски мора да изабере у наредним данима, у којим вриједностима жели да живи, у “српској држави” или држави равноправних грађана у “светосављу” или православљу.
Владика Владимир
