Све што су приговарали ранијој власти током лажних литија, сада раде на најбруталнији начин. Не само што су се регистровали у „станицу полиције“, и што хоће сад подзаконским актима да уређују власничка питања без судова и доказивања, него се Влада одлучила и да арбитрира у канонском спору који траје 30 година у Црној Гори.
Виђели смо како се завршио тај спор у Македонији, након 65 година, гђе се показало да СПЦ та која је направила раскол, својим одлукама, а не македонска црква која се тим одлукама противила. И сад ова влада премијера Абазовића, одлучила је неквалификованом већином да се умијеша у тај спор, и да она умјесто Синода Васељенске патријаршије одлучује.
Па се Влада Црне Горе (!) позива на каноне, у члановима 2, 3, 5, 6, 11 и 13, што је противуставно, и чиста је дискриминација осталих православних заједница и њихових вјерника, који указују на неканонско ђеловање СПЦ! Члан 14 став 2 Устава Црне Горе јасно дефинише да „вјерске заједнице су равноправне“ и не постоји ни уставни ни законски основ да се уговором са СПЦ, наведеним четири епархије СПЦ, признају већа права од оних који су прописани законом и која имају остале православне вјерске заједнице (епархије) у Црној Гори.
Умјесто да се Влада, ограничи на своје законе и Устав СПЦ и друге интерне акте уговорне стране, она прихвата дефиниције по православним канонима који се крше управо тим „Темељним уговором“ који прихватају. Јер Четврти васељенски сабор (451. године) 17. каноном регулисао је „да при разрјешењу црквених области има слиједити политичко разрјешење земаља.“ Исту ову наредбу поновио је и Трулски сабор (691. године) 38. каноном.
И оно мало компромиса који су постигнути за вријеме управљања патријарха Павла и митрополита Амфилохија, са оснивањем Епископског савјета у Црној Гори, регистрацијом Православне цркве у Црној Гори 2016.године и потписивање од стране Митрополита црногорско-примирског као предсједника Епископског савјета ПЦЦГ, новоименована постава Порфирије – Јоаникије су угасили сваки атрибут аутономије прошле године на Сабору, свели Архиепископију Цетињску, на ниво обичне епархије, а фактички на Парохију црногорско-приморску којој се из Београда чак смјењују директори богословија, и утврдила нови текст уговора, да уговор сад потписује Српска православна црква са сједиштем у Београду, и то одлуком Синода СПЦ и потписом лично од стране Патријарха Београдског. Што није био случај ни у једној католичкој држави као што је Хрватска, а камо ли у православним земљама, са историјом православне цркве каква је Црна Гора.
Имајући у виду све наведено, и посебно правну чињеницу, да на данашњи дан регистровано шест православних вјерских заједница у Црној Гори, које имају међусобан канонски спор, потпуно је неприхватљиво да се Влада Црне Горе позива, улази и погрешно тумачи православне каноне на штету православних вјерских заједница које нијесу обухваћене Темељним уговором.
По таквом дискриминаторском уговору ће ваљда Српска православна црква, као једина “канонска” црква, сходно Темељном уговору на који је Влада пристала, моћи да ограничава именовања архијереја и свештеника у другим православним епархијама у Црној Гори, изградњу православних цркава и манастира, јер би их нека наклоњена државна администрација могла тумачити на исти начин као ова садашња да без „сагласности надлежног архијереја“ ниједна православна епархија не може ништа чинити. Најбољи примјер такве праксе је било ускраћивање давања сагласности од стране 42.Владе Црне Горе, односно спрјечавање дођеле плаца за изградњу храма у Подгорици.
Да није овако, писало би у тим нормама „одредбе овог уговора не односе на друге православне вјерске заједнице у Црној Гори“, али то не пише. Зато смо и поднијели Притужбу Омбудсману, а не буде ли то уродило плодом и остане ли овако, подићи ћемо и Тужбу пред надлежним судом да се поништи овај неуставни, нецивилизацијски и дискриминаторски акт Владе Дритана Абазовића, и заштите наша основа људска права и слободе.
мр Владимир Лајовић, архијереј Епархије Подгоричко-дукљанске Православне цркве Црне Горе
