ИЗВОД ИЗ ТЕKСТА ПРИТУЖБЕ
„Сходно Закону о слободи вјероисповјести и увјерења, и правном положају вјерских заједница у Црној Гори је у Јединствену евиденцију вјерских заједница (Kњига Евидентираних вјерских заједница и Kњига Регистрованих вјерских заједница) уписано/регистровано шест (6) православних вјерских заједница, и то:
1. Црногорска православна црква – од 29.07.2020.
2. Епархија Подгоричко-дукљанска Православне цркве Црне Горе – од 10.09.2020.
3. Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве – од 10.06.2021.
4. Епархија будимљанско-никшићка Српске православне цркве – од 10.06.2021.
5. Епархија захумско-херцеговачка и приморска Српске православне цркве – од 02.07.2021.
6. Епархија Милешевска Српске Православне Цркве – од 24.09.2021.
Текстом усаглашеног „Темељног уговора између државе Црне Горе и Српске православне цркве“ на дискриминаторски начин фаворизује вјернике четири од шест поменутих православних цркава у Црној Гори и то кроз сљедеће одредбе:
📌 Признајући грађанско правни континуитет и субјективитет Српској православној цркви са сједиштем у Београду, на просторима данашње Црне Горе, и то на имовини изграђеној од 1220 године до данас. Ово посебно нема право да чини уговорима, који по члану 10. Закона о слободи вјероисповијести и увјерења ограничавају на уређивање питања од заједничког интереса, а никако правну легитимацију уговорне стране и њен статус.
📌 Фалсификовање историјских чињеница на штету других православних заједница у Црној Гори.
📌 Неовлашћено позивање, улажење и погрешно тумачење православних канона на штету православних вјерских заједница које нијесу обухваћене Темељним уговором. Четврти васељенски сабор 17. каноном регулисао је „да при разријешивању црквених области има слиједити политичко разрешење земаља.“ Исту ову наредбу поновио је Трулски сабор (691) својим 38. каноном… Ово наводимо не да би пред Заштитником отварали канонска питања, него управо супротно, да би разумјели да сходно Уставу Црне Горе није на влади ни на државним органима једне секуларне земље да се на овако отворен и дрзак начин инволвира у наш међусобни канонски спор и пресуђује у корист једних на штету других вјерских заједница, признајући само једнима:
– Kанонски статус (Преамбула и члан 2.)
– Грађанскоправни континуитет у трајању од 800 година (члан 2) што нема нити једно правно лице у Црној Гори. И сама Држава Црна Гора која након обнове независности (јер није наслиједила међународно-правни субјективитет СЦГ, СРЈ и СФРЈ) је морала своје међународно признање наново да добије од земља свијета.
– Право уписа власништва са свим „неуписаним“ (претпостављамо православним црквама и земљиштем) непокретностима у Црној Гори (члан 7. став 4) и њихово „несметано коришћење“ – што не може бити предметом уговарања по члану 10. Закона о сл.вјероисповјести
– Тиме је фактички уговорена забрана и дискриминација за све нас остале православне вјерске заједнице врше службе у црквама које су „неуписане“ на СПЦ (њих преко 250, од чега према нашим сазнањима у најмање 40 врши службу и ЦПЦ) а које ће постати предметом уписа из претходног става, по основу закључења Темељног уговора (члан 7 став 5.). Навешћемо само један примјер, који нас као подносиоца Притужбе дотиче. Црква св.Параскеве у Малој Загреди крај Даниловграда, која је на основу судске пресуде у државини мјештана, односно црквеног одбора уз чију дозволу свјештенство Епархије Подгоричко-дукљанске повремено служи, сад би по овом Темељном уговору прешла у власништво СПЦ, а до њиховог уписа имали би право да нам и физички забране служење, као што су већ били једном покушали 2019.године, о чему постоји записник у Одјељењу Центра безбједности у Даниловграду. Сва документа о овом имамо и можемо вам показати, гдје се јасно да СПЦ никакво право на ову Цркву (и гробље) нема нити је икад та српска црква улагала у изгадњу исте.
– Право власништва на православним храмовима и земљиштем које ће се након Темељног уговора вратити у поступку реституције (члан 12. Уговора). И не само то, него и право да се новчано или на други начин обештете за оно што не може бити предмет повраћаја.
📌 Позивање Владе на канонско право – Имајући у виду да прије закључења Темељног уговора држава је регистровала више православних заједница. а посебно на опште познати канонски спор који има Српска православна црква у Црној Гори (чега није било у случајевима закључења уговора са Исламском заједницом Црне Горе, Светом столицом РKЦ или Јеврејском заједницом) уопштени и генерално позивање Владе на „православно канонско право“ у члановима 2, 3, 5, 6, 11 и 13 је чиста дискриминација осталих православних вјерника! Умјесто да се Влада Црне Горе као у поменутим случајевима ограничи на своје законе и Устав СПЦ и друге интерне акте уговорне стране, она прихвата дефиниције по православним канонима по коме ће ваљда Српска православна црква моћи да ограничава именовања архијереја и свјештеника у другим православним епархијама у Црној Гори, изградњу православних црква и манастира, јер би их нека наклоњена државна администрација могла тумачити на исти начин као ова садашња која је Уговором овластила СПЦ да без „сагласности надлежног архијереја“ ни једна православна епархија не може ништа чинити. Најбољи примјер такве праксе је било ускраћивање давања сагласности, односно спријечавање додјеле плаца за изградњу православног храма у Подгорици од стране 42.Владе Црне Горе.
📌 Имајући у виду све напријед наведено, захтијевамо хитну реаговање Заштитника људских права и слобода да сходно члану 3. Закона о забрани дискриминације у конкретном случају предуземе све мјере и радње да Влада поништи Одлуку од 08.07.2022.године о прихватању нацрта Темељног уговора са СПЦ. „
У Подгорици, дана 12.07.2022.године
Владимир Лајовић, архијереј Епархије Подгоричко-дукљанске Правосвлавне цркве Црне Горе
