Син си, и то је довољно за све

Прочитах на порталу једну потресну прошлогошињу вијест из нашег окружења, о једном оцу који се жртвовао за своје дијете које је нашло експлозивну направу. У покушају да отме бомбу из дјечијих руку, дошло је до њеног активирања, и тај отац да би заштитио свог малог дјечака, бацио се на мину, прекрио је цијелим својим тијелом и погинуо. Заиста, дјечак је остао скоро неповријеђен.
Размишљајући о овом догађају, ставио сам се у улогу овог дјечака, који ће да порасте са том трагедијом, са сјећањем да отац умјесто њега положио живот.
Да ли ће у тешким животним тренуцима, када замрзи себе због нечег што је урадио, када му буде доста свега помислити: ма ја сам крив за све, безвриједан и несрећан, ето крив сам и за смрт свог племенитог оца. Боље би било да мене нема, он је био много бољи човјек од мене, његов живот је био вреднији, и имао је много тога више овом свијету да да, него ја. Ех, да ме нема!
Али да ли је заиста пожртвовност једног оца бесмислена? Па зар није тако и са нашим Господом Исусом Христом било, који је на Голготи страдао за нас. Па и Он се цијелим својим тијелом “бацио” на Kрст, да проклетство крста, као шрапнели оне бомбе, не дође на нас, него да његово тијело прободу.
Је ли све бесмислено? Зар није својим страдањем, да смисао и вриједност животу, а не смрти. Зар није поразио смрт својим безусловним и потпуним давањем. Зар није овај дјечак, примио јасну поруку љубави од свога оца, за цијели његов живот. Порука која би могла гласити – Живи сине мој! Изабери живот, а не смрт! Јер и ја сам то изабрао за тебе.
Да ли онда има право овај син да одустане од живота, ако је његов отац дао свој за његов. Да ли ми имамо право да презремо себе и свој живот ако је Господ пострадао и био погребен за нас?
Чујем себе како ми долазе они стихови апостола “Не, нећу умријети, него ћу жив бити и говорити дјела Господња”. Јер овај син ће не само својим устима, него сваким својим даном, својим постојањем, својим животом, свједочити шта је урадио његов отац онај дан кад је кренуо у смрт. И то без секунде премишљања, без икакве дилеме, без имало страха. Јер га је волио. Волио више него што је себе волио, више од од живота, а таква љубав изгони сваки страх.
Дао му је живот, по други пут. Да му је шансу, коју тај отац можда није никад ни имао. И тиме је дао смисао свему, дао смисао и своме животу и животу свога сину. Дао му мотив да увјек изабира да живи, дао му покретачку унутрашњу снагу и вољу која извире из непресушне љубави Очеве.
Да схвати, да онај који је волио, да је већ побиједио, побиједио сваку силу ништавила и бесмисла, и тиме направило један камен, невидљиви споменик који стоји на мјесту кратера коју је та граната направила у земљи, али и у тијелу оца. Да разумије да у том процјепу који је настао, настало је скровито мјесто, топли дом, кућа у коме његов син и сваки други син може увјек наћи љубав, прихваћеност, сигурност и радовати се животу изнова и изнова.
Јер што је отац без сина. Тек у сину он постоји као отац, и траје. Својим пожртвованим давањем, он је своје постојање продужио у времену па и у простору. Зато његов син, нема право на малодушност, нема право на одустајање, нема право на горчину и самоубиство, нема право на лијеност, нема право на базнађе, невјеру и нељубав.
Kажем себи и сваком: Устани, бори се и живи, смрт Господа Исуса Христа је и тебе и мене учинила непроцјењивим благом. Оцу смо били вриједни! И шта те онда брига што овај свијет за тебе каже, сине мој! Син си! Син си итекаквог Оца! И то је довољно за све.
То сазнање и тај нови идентитет грије душу кроз ова хладна насеља и кривудаве друмове, до поновног сусрета у вјечности, до повратка Дому, гдје нас чека Он, у оном процјепу који је настао испод Његових ребара, између земље и неба, између свјетолости и таме, између времана и вјечности, кроз којег можемо ући. Већ данас.