Вечерас је Велика субота пред Васкрс. Дан кад је Исус лежао у гробу и када су се распали животи и умрле наде свих његових ученика. Раштркали су се сви на своју страну, бјежећи да сачувају живе главе.
Сјетих се једне од значајних прича које су обиљежиле нашу породицу Лајовић. Прича је о мом ђеду Душану, коју нам је отац причао док смо ја и брат били мали. Мој ђед Душан је умро много прије нашег рођења. Био је рођен крајем 19. вијека. Током првог свјетског рата, као двадесетогодишњак, био је заробљен и одведен у логор у Аустроугарску. Не сјећам се детаља тачно како и гђе се налазио логор, али се сјећам те приче о његовом бјекству из логора у Аустроугарској. Тада су он и његов један племеник из Бјелопавлића, направили план бјекства и кад им се указала прилика успјели су прескочити жицу. Побјегли су из логора кроз минско поље. Kад су мало одмакли, одлучили су се раздвојити, да би се барем један спасио од потјере. Пријатељ мог ђеда је побјегао на запад, а Душан је побјегао на исток.
Даниловград 1915 године, поглед из Пазића
Прошле су године, на Гостиљу, у његовом родном мјесту у Црној Гори, од њега гласа није било. Рат се већ завршио. Пријатељ мог ђеда се спасио и већ се давно вратио у Даниловград. И онда су мог ђеда, по старим обичајима, прогласили мртвим и направили сахрану. У гроб би ставили његову гардеробу и неке личне ствари. Његова мајка Марица, моја прабаба, је била веома жалосна. Пролазили су дани, мјесеци и године од дана кад је “покопала” свог средњег сина. И онда дошла још једна годишњица, трећа, изашли су на гробље у Горње Мартиниће. И вјерујем да је она тек тада закопала свог сина, јер угасила се и задња нада да ће се однекуд појавити, да ће ипак доћи. Сад је било то дефинитивно.
И онда чула је неку вику из доњег села. Трчала је једна жена и викала из мозга: “Марице, Марице!”. Било је можда и неваспитано да се одазива на даљину у таквом тренутку, док је била на гробу свог сина. А ова жена је и даље викала и кад ју је угледала на даљину, повика још јаче: “Марице, Марице, син ти се данас родио!”. Ја мислим да је то било превише за ову скрхану мајку. О чему то говори?!? “Марице, Душан ти се родио! ЖИВ ЈЕ!”. И заиста, убрзо се појавио и мој ђед, који од мјештана и поздрављања није могао да дође до куће. Чудо се догодило. Моја прабаба је заиста добила свога сина наново. Био је мртав, а сада је жив! Kао да је устао из гроба!
И онда им је испричао своју исповијест. Бјежећи на исток, скривајући се од насељених мјеста, доспио је до једног удаљеног салаша у данашњој Мађарској. Бог га је погледао. На том салашу живјела је нека удовица са ћерком. И нашао је милост код њих, оне су га примиле и сакриле код себе. Он им је био неопходна мушка рука у том великом домаћинству. Радио им је на њиви, сјекао дрва и радио друге тешке послове. Није знао ни ријечи мађарског. Али зато је био млад згодан и маркантан. Био је натпросјечне висине за црногорске прилике, а камоли за Угарске, што је овим Мађарицама изгледа било довољно. Тата нам је причао да су ова мајка и ћерка добро “бринуле” о свом заробљенику. Да су купале и његовале. Али у својој заљубљености, криле су од мог ђеда једну битну чињеницу. Нијесу му казала да се рат непосредно послије његовог доласка на забачени салаш завршио. На имање изгубљено у равници , на којем је мој ђед хтио да сачува живу главу, нијесу долазиле вијести о крају рата. Једног дана, на путу за пијацу, сазнао од неких случајних пролазника у разговору на његовом лошем мађарском језику да је рат већ одавно завршен. Побјегао је. Ишао је пјешке, коњским запрегама и на друге начине. Послије 3 године дошао је у далеко црногорско селу, на годишњицу своје сахране.
Има много симболике у овој Великој суботи, у дану када је оно ружно што се десило негђе иза нас. Али и даље гроза испуњава нашу утробу због пораза, због издаје и преваре, због растанка и рана које још крваре. Црни петак јесте иза нас, али је и даље све наше у гробу, дубоко испод земље. Умјесто интензивног бола, ужаса и суза, нашу утробу испуњава хронични очај, конфузија и депресија. Све наде су умрле. Све што смо знали, више не знамо. Све што смо вољели више немамо. Остало је само једна велика празнина коју немамо чиме испунити. Тјескоба и страх је наша свакодневица.
Ја не знам да ли је Велика субота, теби пријатељу, због драге која те је напустила. Да ли се распао твој брак или су пропале наде да ће до брака ипак доћи. Да ли су јуче умрле твоје наде, распали се снови и угасила визија за коју си био сигуран да ће се остварити. Да ли си јуче чуо ненадану вијест и страхоту о губитку и пропасти. А ни данас се ништа није промијенило, и питаш се да ли ће икад бити боље.
Желим те охрабрити овом причом данас, да је то тако УОЧИ ВАСKРСА! Подигни вечерас главу, обриши своје сузе. Оно што је јуче умрло, а данас већ труне испод земље, сјутра већ може васкрснути, само ако будеш вјеровао! Твој брак се може обновити и твој драги се вратити послије дугог времена. Охрабри се друже твоје инвестиције у акције или некретнине за које си се престао надати може се реализовати и исплатити, и твој посао обновити. Не брини се брате, само вјеруј, јер твоја визија од које си скоро одустао се може се остварити.
Не губи наду као моја прабака Марица. Јер Он нам рече “Устаће твоји мртви! Ја сам Васкрсење и Живот. Kо вјерује у мене, ако и умре живјеће!”. Зато ако је и данас у твоме животу мрак и смрт око тебе, знај сјутра је Света Неђеља, сјутра је дан Васкрсења, само ако будеш вјеровао. Сјутра ће се отворити гробови наших снова и визија, да изађу не као они стари, већ потпуно нови, прослављеног тијела. Јер оно што је умрло било је само Сјеме, а сјутра устаје као нови Плод и Живот. Јер тако је увјек УОЧИ ВАСKРСА.
Из Књиге Метаноја 2, владике Владимира
