Данас се слави празник Уласка Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, а ја размишљам како од славе људске до линча је некад потребно само 5 дана.
И тада су као данас многи изашли да прославе Месију, који је дошао на пулету магарета, викали су Хосана, Хосана Сину Давидову, бацали гране палме и цвијеће пред њим. У пратњи Исуса, гле, је и Лазар, брат Марије и Марте, који је још јуче на очиглед многих подигнут из мртвих, васкрсао. Гледају га како хода поред Исуса весео а до прије неки дан ишли су му на спровод.
Kакво невјероватно чудо? Несумњиво да је Бог са овим човјеком Исусом из Назарета. А шта се десило да су управо ти исти људи, који га данас величају и славе Га као бога, послије само неколико дана у глас френетично викали “Распни га, распни га, нећемо њега, ослободи нам Барабу”?
Е па тај Исус им је дирнуо у “светињу”, дирнуо им је у главни бизнис. Ти вјерници су од Храма, направили разбојничку пећину, средство стицања велике моћи и новца, За тај највећи црквени празника Пасху, многи грађани Јерусалима, имали прилике да продају “свете ствари”, да продају “жртвене животиње” и посебне биљке, огромном броју вјерника који су ходочастили Јерусалим.
Тако то бива, са људском славом, траје само до прве кривине, до прве искрене ријечи, до првог суочавања са њиховим лицемјерством, среброљубљем и непоштењем. Слава траје до тицања у њихове “националне интересе” и “светиње”. Тада се распирује брутални линч, према свему , па и према Богу и Његовим искреним слугама.
