Након што је купила нови плински решо, моја мајка је одлучила да стари, дотрајали, са три горионика, поклони нашем рођаку чија се породица налази у незавидној материјалној и свеукупној животној ситуацији.
Рођаку је претходно један његов пријатељ поклонио стару плинску флашу коју, због тога што није имала прописани печат, није могао да замијени на пумпи за гориво, већ је морао изнаћи начин да је евентуално напуни на плинари или некој удаљеној пумпи, што је, имајући у виду да не посједује аутомобил, представљало велику потешкоћу и било је потпуно неизвјесно и неисплативо.
Син тог рођака, који има 14 година, и који једини од своје породице иде у цркву на богослужења, толико се обрадовао решоу, као да ће га он користити и кувати на њему, да је одмах узео бушилицу, позајмио од мене челичне четке и са својим другом читав дан, до перфекције, шмирглао задржале и дотрајале ђелове. Након што га је очистио од рђе, префарбао га је, измолио оца да му да пет еура, отишао бициклом до гвожђаре и купио цријево и регулатор притиска плина.
Решо је, на моје запрепашћење и очигледно задовољство његових родитеља, изгледао као са излога. Али остао је проблем са плинском флашом. Но дјечак је непоколебљиво вјеровао да ће једног дана решо бити стављен у функцију.
Дотакла ме вјера и нада овог дјечака, а чврсто вјерујем да је дотакла и Бога. Јер за оваквом дјечијом вјером вапи наш Небески Отац. Kао онда када се годинама болесна, и због те болести од заједнице одбачена, жена пробијала кроз масу са великом вјером и надом да ће се исцијелити и спасити ако дотакне само скуте нашег Господа. И када га је дотакла Исус је осјетио додир њене вјере, застао је, окренуо се и виђевши је рече: “Храбро, кћери, вјера те твоја спасила.” И жена бî спашена од тога часа” (Мт: 9, 21-22).
Тако се тог сјутрашњег суботњег јутра десило то да мојој мајци нестане плин у флаши. Замолила ме је да пођем на оближњу пумпу и замијеним за нову. Дошавши на пумпу унапријед указах продавцу да моја флаша има печат, а он ми одговори да више није потребно да га посједује, јер им је јуче из управе речено да могу да мијењају и флаше без печата.
Замислите, ЈУЧЕ им је речено!? Одмах ми је пала мисао на рођака и њихов проблем. И само пар сати након што сам дошао кући зазвонио је телефон. И замислите, нијесам ни успио да му саопштим радосну вијест, а оно баш тај рођак ме зове и пита могу ли да га пребацим аутомобилом на једну подаљу пумпу да проба да напуни плинску флашу нудећи да ми плати гориво.
У себи повиках, алилуја!!! Слава Тебе Господе на висинама!!! Милостиви, вјерни, човјекољубљиви Боже мој!! Kада се осврћеш на наше „мале“ вјере у потребама онда не могу ни замислити како ћеш одговорити на нашу вјеру у откупљујућу жртву Твог јединородног Сина.
Наравно, саопштио сам рођаку нове околности, повео га на пумпу да замијени флашу и сада на оном скоро одбаченом решоу гори ватра вјере једног дјечака.
А молитва је моја, браћо и сестре, да се и ваша срца запале ватром вјере и поуздања у Господа нашег Исуса Христа, са којом ћете осјетити Његову бескрајну љубав, красоту Његовога лица и сладост којом се наслађују они који Га љубе. Да будемо као овај дјечак, јер таковијех је Царство Небеско.
Пише: Борис Поповић, ђакон
