У црногорској и српској јавности се све чешће може чути израз АУТОНОМАШИ, када се говори, да тако кажем, о политичко-црквеној ситуацији у Црној Гори насталој послије избора 2020.године. Сада послије годину и по, веома турбулентног времена за Црну Гору, које тек улази у нови ниво нестабилности, неке контуре тог профила званог “Аутономаши”, можемо освијестити и вербализовати, иако многи од њих сами за себе неће то рећи, али из оног за што се залажу и како их види други, првенствено Београдска патријаршија, они свакако то јесу.
Настали су понајвише амбивалентним и контроверзним ђеловање покојног митрополита српске цркве Амфилохија Радовића, његовим особеним и ауторитативним утицајем у Цркви Србије, насталим кроз период од 30 година, у којем је негђе на половини, дошло и до стицања независности Државе Црне Горе. А о њима се говори након његове смрти, тестамента који је оставио, али и одлука Сабора СПЦ који је укинуо одређене одлуке које јавност назива “амфилохијево насљеђе”. Но, пошто немам амбицију за неком превеликом генезом, навешћу само неке од елементе и идеја које карактеришу овај профил православног вјерника у ЦГ:
– то су првенствено вјерници/лаици Митрополије црногорског приморске, али има и један број клирика и свештеника МЦП, чија имена се појављују у јавности, али не би наводили да не би оптеретили тему.
– изјашњавају се доминантно као Црногорци, додајући израз “српског поријекла”, као облик дуалног, односно слојевитог идентитета,
– били су учесници литија, али су били против мијешања политичког Београда и доласка патријарха Иринеја у Црну Гору, сматрајући да Закон о сл. вјероисповијести па и смјена режима наша унутрашња ствар и да је уплив Србије контрапродуктиван,
– сматрају да је Митрополија Црногорско приморска већ аутономна и да једина наследница Пећке Патријаршије, а њен митрополит егзарх Пећког свештеног трона, као наше владике династије Петровић Његош.
– сматрају да је Цетиње Архиепископија, а њен поглавар Архиепископ, а назив Митрополије “Црногорска” (посљедња изјава Амфилохија из болесничке постеље објављена на сајту митрополија.цом)
– за независност су Црне Горе. Прозападно су политички орјентисани, сто се најсликовитије види из оних 5 принципа Споразума на којем је настала влада у Манастиру Острог и договор Амфилохија са Амбасадама САД, Велике Британије и Њемачке, а односе се на Европске интеграције, чланство за НАТО, признање Kосова и сличне принципе спољне политике којим је трасирана у претходном периоду
– подржавали су аутономију црногорске митрополије, са Епископским савјетом, и називом Православна црква у Црној Гори, под којим су регистровани 2016 године, на основу одлуке СПЦ од 22.05.2006. коју је потписа Патријарх Павле.
– за близак су однос са Цариградском патријаршијом и са “НАТО епископима” Цркве Србије. Сто показују државни функционери ЦГ које је довео Амфилохије на власт, да приликом посјета САД, Грчкој, Азербејџану нијесу пропуштају прилику да у склопу програма посјете траже састанке са Цариградским патријархом и његовим епископима али и сусрете са Епископима СПЦ у САД и Западној Европи.
– Залажу се да се вјерници у Црној Гори питају ко ће им бити Митрополит, али и признају пуни ауторитет Патријарха СПЦ, код давања сагласности на такав избор. Што је и карактеристика аутономних цркава према канонима православља, а и што смо виђели кроз изјаве политичара који су били блиски Амфилохију и Јоаникију током литија.
– политички су најближи Демократе, ДПС, Права ЦГ, УРА, Уједињена Црна Гора, СНП, Kривокапићевој политичкој опцији (Европа сад).
Једном ријечју виде себе као “ђедову ђецу”, величају његов лик и ђело и негодују на одлуке СПЦ која брише то “Амфилохијево насљеђе”, које се види најбоље на епитафу његовог гроба у крипти Храма у Подгорици.
У ком правцу ће се даље развијати ова идеја „аутономаша“, да ли ће она довести до одређеног реорганизовања унутар Цркве Србије у Црној Гори, умногоме ће зависити од борбе поменутих партија за превласт у Црној Гори, утицају Запада на тај процес, раскола у православљу који се дешава на релацији Моска – Цариград, али и Цариград – Београд, утицају режима Републике Србије на епископе и политичке актере у Црној Гори, али доминантно од односа Јоаникија према свему томе. Хоће ли коме од поменутих центара моћи у Црној Гори и ван ње, стати на пут због интереса Србије. Зато можда има истине у том наслову који је освану ових дана у српској штампи, да на њега иде “цунами” (ни мање ни више) од стране “аутономаша” који се налазе у МЦП.
Пише: мр Владимир Лајовић, архијереј ПЦЦГ
