“Помози Јаки, мени нејакоме, да одолим свим искушењима и животним невољама и да цијелим животом будем истинити сљедбеник благога Христа…”
Св. Сисојe Ако би био изузетно мудар да ли би се сачувао од невоља? Ако би био истинољубив би ли се избавио од прогона? Ако би био вриједан и поштен би ли избјегао неправду или оскудицу? Зато ме чуди за оне који кажу да су хришћани, што чим наиђу отпори, порази и одбацивања стану па се преиспитују, слушају савјете попут оних Јовових пријатеља, да ако те сналазе проблеми мора да си нешто погријешио, по систему “оно што зрачиш то и привлачиш” и сличне позитивистичке флоскуле.
Ех, ништа нијесмо научили од Христа, оног који је био сав мио и мудар, у потпуности Истина и до краја посвећен, праведан и поштен, а доживио је од овог свијета што је доживио. Јер овај свијет и његов одговор на наше поступке, ријечи и ђела, није мјерило наше вриједности и није наша коначна реалност. Нема истине која неће бити прогоњена, ни праведности која неће бити кажњена. Невоља и страдање су најбољи свједоци откривене кривице једних или прикривене праведности других. Ђе нема Божје праведности нема ни мира.
Двије су врсте невоља. Постоје једне које сналазе праведника, борце за истину и правду. Само за та искушења може да стоји изрека: “Што те не убије то те ојача!”. Једино у таквим борбама Бог даје снагу и крепост и обећава крај невоља и побједу. За све остале невоље које нас сналазе због наших грешака, глупости и безобразлука, погрешних одлука и нестрпљења, бојим се да нема никаквог охрабрења, нити каквог смисла и ојачавања, него само деструкција и слабљење . Није “сврха” невоља и искушења да нас само мучи, уништи и убије, него да изгубимо вјеру, посумњамо у оно што нам је Бог обећао и да одустанемо. Зна ђаво да ти снови и Божја обећања неће спасити само нас, него и многе око нас. Тога се он боји и на то атакује. Божијој ђеци је вишестуко теже у овом свијету него безбожницима. Они на својим путевима не прте само “дубоке сметове” и не газе само “жива блата” потреба, изазова, нужности и патњи које носи уопште живот у материјалном свијету, нарочито уз невоље које изазивају људи око њих без скрупула и морала. То свакога сналази. Но, на човјека Божијег устаје и сав пакао са својим демонима, па уз све поменуто на својим путевима вјерници морају да одоле “пјешчаним олујама” духова безнађа и заблуда и “снажним бујицама” демона пакости и зла који станују у небеским просторима. Јер хришћани бију борбу у два свијета. Али слава Богу нашему, дао нам је власт “да стајемо на змије и шкорпије и на сваку силу нечастиву и неће нам наудити. Наступаћемо на младог лава и аспиду и надвладаћемо” јер “Он је са нама до свршетка вијека и свијета!”
Нијесам разумио зашто ме неко мрзи, коме ништа нијесам урадио или сам чак само добро чинио, док нијесам укапирао овај апсурд везан за мржњу. Људи мрзе оног другог због сопственог гријеха или неправде и зла што су том праведнику учинили, као што и Сотона је мрзитељ људи од почетка искључиво због сопственог пада и свијести о суду који му долази. Зато је преиспитивање себе у оваквим случајевима бесмислено, јер мрзити добротвора јесте апсурдно до бола, али је то нажалост наша свеопшта реалност. Зато сто онај који мрзи, то чини због сопственог јада, зависти због наклоности Божје према другом или страха од потсвјесног осјећаја сопствене богоостављености.
Ђе је воља, ту је и невоља.. Његова мрчена душа је већ под казном и једино нам остаје да се молимо за таквог. Рекао би невјешт човјек: “Kакве су то повољности кад је толика опозиција? О чему говориш?” Каква је то онда мудрост коју научаваш ако и у најблиставијем свом издању може само да те доведе до крста и јавне срамоте?! У чему је мудрост (филозофија) живота? Зар је једино охрабрење када Исус казе: “И вас ће исто овако издавати, кажњавати и понижавати по јавним зборницама као што су мене. Не може бити ученик већи од свога учитеља нити бољу судбину очекивати”?! Па шта је онда мудрост, осим што се треба уклањати од гријеха и зла? Зар мудроме и лудоме једнако бива? Мудрост није нека древна вјештина избјегавања ружних ствари, бола и невоље, већ је мудрост знати све ово, мудрост је спремати се духовно за невоље, издајства, понижења и саблазни која ће СИГУРНО доћи. Мудрост је молити за снагу и спремност да у зли дан не клонеш, не одустанеш од живота, да наставиш даље и да истрајеш у праведној борби. Е то је сва мудрост Господе, рашири нам срце и отвори очи нашега ума да би могли виђети и разумјети колика је нада славе Царства Небеског на коју си нас позвао и опрости, што помислисмо да мудар човјек може избјећи сваку невољу и да може да прозре и предуприједи сваку намјештаљку, превару и сл. но нам даје снаге и мудрости да будемо будни и спремни одржати се у зли дан. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увјек и у вијеке вјекова, Амин.
владикa Владимира
