Светоотачко наслијеђе је основа православне психотерапије, у њему се налази све неопходно и за лијечење душе и за њено спасење. Савјетовање у православној или, како често називамо, светоотачкој психотерапији представља прије свега сусрет у Христу. Чак и ако пацијент није хришћанин, православни љекар не сматра тај сусрет као случајност, већ је дужан да се са највећим поштовањем односи према души тог човјека и учини све што је у његовој моћи.
Карактеристична одлика православне психотерапије је хришћанско милосрђе, саосјећање праћено умијећем коришћења психотерапеутских и медицинских знања. Свети Лука Војно-Јасенецки је у вези са психотерапијом писао сљедеће: „Психотерапија која се састоји у разумном, тачније духовном дјејству љекара на болесног – опште је признат метод који често даје предивне резултате у лијечењу многих болести“. Овдје треба издвојити јако важну ствар: суштина психотерапије је заиста, не толико у ријечи, колико у духовном.
Нашим пацијентима је прије свега неопходно пружити љубав и душевну топлину. Знања су потребна да бисмо ту љубав боље пренијели. Један од најважнијих задатака православне психотерапије је помоћ човјеку (пацијенту) у освјешћивању психолошких страсних механизама болести или конфликтне ситуације.
Тешко је у потпуности оцијенити улогу православне психотерапије у рехабилитацији људи који страдају од наркоманије, алкохолизма. Основни задатак психотерапеутских напора ће бити формирање односа према наркоманији и пијанству као према грјеховним болестима.
Може се рећи да ће истински ефикасна и корисна бити само она психотерапуетска помоћ која води ка Христу и спроводи се од стране љекара или психолога који се сам каје и исправља сопствени живот. У том случају ће ријеч стручњака бити ојачана благодатном силом Божијом и утјешиће болесног, указаће пут ка Ономе Који је Истина, Пут и Живот!
Психотерапија може помоћи човеку да боље разумије себе, свој душевни склоп, дубље преиспита једну или другу конфликтну ситуацију, да стиша немир. Међутим, ниједна психотерапија нема силу да савлада гријехе и страсти у човјековој души – то је, уз услов да сам човјек уложи сопствени труд у том правцу, могуће само Господу.
За човјека који је себе посветио психотерапијском раду важно је да има сопствене духовне вриједности које би дефинисале његов рад са пацијентима. Без сопствене, додајмо – православне, духовне платформе – неће бити у стању да разликује ситуационе (психосоцијалне) и биолошке узроке обољења од егзистенцијалних. Ако се на пријему нађе човијек чија душа стријеми Господу православни психотерапеут је дужан да му у томе помогне. Он наравно не може постати замјена за свештеника, он му само предходи, представљајући понекада „зид“ који спрјечава пацијента да упадне у још већа искушења и гријехе – пијанство, блуд и самоубиство.
Циљ православног свештенства је спасење душе, а православне психотерапије – лијечење душе.
Око термина „православна психотерапија“ било је јако пуно спорова и дискусија. Мени су, напримјер, говорили: „Зашто спајати науку и религију? Сутра ћеш говорити о јудејској хирургији или будистичкој стоматологији!…“ Наравно, хирургија је увек хирургија, што важи и за стоматологију. Али, ево у чему је суштина:
Психотерапија је област бриге о души. Тај терапеутски метод се може поредити са лечењем душе душом, са дубинским психолошким дјеловањем на душу и личност пацијента. Убеђен сам да у основи многих психичких растројстава и психолошких проблема стоји гријех, поробљеност душе грјеховним страстима. Ако говоримо о терапији душе, онда је истинска терапија повезана са преображајем човјекове душе, очишћењем његовог срца од грјеховних страсти. Религиозна одредница психотерапије указује на коришћење не неког неодређеног уопштеног религиозног искуства, већ искључиво православне духовности. Ето зашто се и користи термин православна психотерапија.
Главни принцип православне психотерапије је исповиједање Православне вјере и увођење њене спасавајуће Истине и духовне чистоте у процес лијечења. Психотерапеути, сусрећући се са душом свог пацијента морају имати осјећај страхопоштовања јер сваки човек је владар највећег дара Божијег – светиње душе која представља образ и подобије Бога Творца.
Аутор: Димитријев Авдејев, психијатар, психолог
