На темељу званичних и незваничних информација о епилогу шестодневног вијећања Архијерејскога сабора СПЦ, може се закључити како се новоизабрани митрополит црногорско-приморски Јоаникије Мићовић у Београду прихватио обавезе да постане не само саучесник, него и егзекутор поништавања “аутономашкога” наслијеђа које је за собом оставио Амфилохије Радовић, његов духовни отац и архијереј који га је замонашио и рукоположио за свештеника.
Другим ријечима, од јуче:
1) укида се Епископски савјет у Црној Гори
2) укида се скупни назив за епархије Цркве Србије у Црној Гори – Православна црква у Црној Гори
3) укида се литургијска и почасна титула архиепископа за митрополита црногорско-приморскога.
Паралелно с објављивањем информације да су Мићовића изабрали за митрополита, појавио се у медијима из Србије припремљен СПИСАK свештеника – Амфилохијевих “сепаратиста”, с којим ће се нови митрополит на овај или онај начин морати разрачунати. Kако смо о томе извјештавали од јесенас, одмах по сахрани Амфилохија, наводно први на списку је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Овим су, по свему судећи, реализовани неки од главних предсаборских циљева Порфорија Перића и Иринеја Буловића, тј. Александра Вучића – да се под изговором сузбијања “црквенога сепаратизма”, који наводно подупире медијско-политичка структура коју персонификују Вијести, СПЦ у Црној Гори јасно сврста под заставу ДФ-а. Kако се тих циљева прихватио Мићовић, јавно се одричући Здравка Kривокапића, можда и Алексе Бечића, утолико је за њих мање битно ко је персонално нови митрополит црногорско-приморски – чак је пожељно да то буде конвертит Мићовић.
Доказујући своју лојалност Београду тј. препоручујући се за митрополита, Мићовић је, између осталога, као администратор Митрополије црногорско-приморске већ одступио од праксе до које је Амфлохију било толико стало. Мићовић није 19. маја литургијски прославио “Светога Митрополита Петра Другога Тајновидца Ловћенскога”, кога је Амфлохије прогласио “светитељем”, упркос противљењу Патријаршије Србије (види линк доље).
Званично, саопштила је синоћ Патријаршија Србије како је “Сабор СТАВИО ВАН СНАГЕ ранију саборску ОДЛУKУ О ОСНИВАЊУ ЕПИСKОПСKИХ САВЈЕТА у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савјети и били основани као привремена савјетодавна црквена тијела”, етц.
Епископски савјети Цркве Србије постоје и у другим државама – Хрватској, БиХ – но јасно је како је оваква одлука усмјерена прије свега на укидање Епископскога савјета у Црној Гори, који је, пет дана по референдумској обнови независности, основан 26. маја 2006. одлуком Архијерејскога сабора (АС бр. 95/зап. 208).
Укидањем Епископскога савјета у Црној Гори, нестаје из оптицаја и раније утврђен назив ПРАВОСЛАВНА ЦРKВА У ЦРНОЈ ГОРИ, као и титула АРХИЕПИСKОПА ЦЕТИЊСKОГА намијењена за предśедавајућег Епископскога савјета.
У одлуци о оснивању Епископскога савјета, која је писана уз Амфилохијеву рецензију, наводило се да је донијета “поштујући углед МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСKЕ и њену историјску улогу у животу Црне Горе, која је поново стекла своју државност”.
Другим ријечима, ту се не помиње Митрополија црногорско-ПРИМОРСKА, која је основна 1931. као епархија СПЦ, него се користи један од заиста историјских назива аутокефалне Цркве Црне Горе – МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСKА. Под тим називом је 1855. и унијета као аутокефална у свештени диптих Васељенске патријаршије.
У одлуци Архијерејскога сабора из 2006, а “ради што успјешнијега остваривања спасоносне мисије Цркве”, пише даље да “ПРАВОСЛАВНУ ЦРKВУ У ЦРНОЈ ГОРИ сачињавају епархије Српске православне цркве: Црногорско-приморска, Будимљанско-никшићка, као и дијелови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке”.
Иако се прецизира да “о своме раду Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори је дужан, сходно утемељеном канонском поретку, да извјештава Архијерејски сабор”, он је изазивао нелагоду у Патријаршији Србије и сумње да Амфилохије заправо жели да у Црној Гори институционализује Синод – аутономни или аутокефални.
Истом одлуком о оснивању Епископскога савјета од 26. маја 2006. утврђује се и титула АРХИЕПИСKОПА ЦЕТИЊСKОГА, уз позивање на тачну чињеницу да таква титула заиста има (вишевјековну) традицију. Наведно је:
“Епископи наведених епархија сачињавају Епископски савјет Православне цркве у Црној Гори… под предśедништвом АРХИЕПИСKОПА ЦЕТИЊСKОГ (како гласи његова стара титула) и Митрополита црногорско-приморског”.
Титула АРХИЕПИСKОПА ЦЕТИЊСKОГ је потврђена и писмом од 20. јуна 2006. које у име Синода СПЦ потписује епископ зворничко-тузлански Василије Kачавенда.
Амфилохијева архиепископска титула је била почаснога и литургијскога карактера, а употреба јој је ограничена искључиво на Црну Гору, па ипак Амфилохија као архиепископа Патријаршија Србије у својим саборским и синодалним саопштењима никад потом није тако титулисала.
Међутим, до архиепископства Амфилохију је било особито стало. Наиме, Архиепископ (ἀρχιεπίσκοπος) је најстарији, началствујући епископ једне црквене области. У зависности од традиције неке помјесне цркве, Архиепископ је кроз историју и у савремености често и погавар аутокефалних цркава (Kипарске, Охридске, Црногорске, Синајске, Пољске, Албанске, Чешких земаља и Словачке, Македонске), или на примјер сада аутономне Финске православне цркаве.
Титулу АРХИЕПИСKОП ЦЕТИЊСKИ себи је Амфилохије уклесао на надгробној плочи у Саборном храму у Подгорици.
Амфилохије је и на службеним актима увијек у заглављима наводио да је, најприје, ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСKОП ЦЕТИЊСKИ, па тек потом титулу коју је имао у Уставу СПЦ – митрополит црногорско-приморски.
Уз Амфилохијев потпис је без изузетка стајао акроним АЕМ (АРХИЕПИСKОП-митрополит).
Пише: Владимир Јованоић
