Већ неко вријеме црквена заједница заокупљена је једним стручним проблемом. Заправо „проблемом” да аутокефалне православне цркве, признају или не признају новоосновану аутокефалну Цркву Украјине. Јер, оваква „експертска” проблематика и није стварна, пошто не постоји питање признавања или непризнавања.
Ако претпоставимо да се и поставља такво питање, то значи да сваки од томоса Свесветога Синода Васељенске патријаршије, којима су додијељене аутокефаије, мора бити разматран и потврђен од других аутокефалних цркава.
Уколико је то тако, онда колико аутокефалних цркава мора „ратификовати” томос о аутокефалији да би се сматрао валидним и да би довео до легитимних посљедица? Све, или већина цркава? Четрнаест или осам?
А, у случају признања (једногласно, или већине), од ког тачно тренутка ступа на снагу томос; од посљедње одлуке о ратификацији или се (анти)датира, од дана издавања томоса? И ако, на крају, објављени томос није ратификован, да ли ће се његово одбачивање односити на реалност поштовања процедуре или на реалност права Васељенске патријаршије да дарује аутокефалије? О којим ексклузивним овлашћењима се сада споримо?
Пошто, као што се види из садашње ситуације, нико није размишљао о дубини овога „екпертскога проблема”, одлучио сам да га појасним, доказујуц́и да „проблем“, као такав, не постоји. Такође ћу дати аргументе у прилог чињеници да нема научне конфронтације о овоме питању.
***Главни извори канонскога права су канони и обичаји. Ова два извора пружају основу за успостављање аутокефалије. Тачније, оно о чему сам више пута писао – питање давања аутокефалија, само је дио опсежнијег питања, на темељу Светих канона, које се односи на стварање нове црквене области, тј. промјену статуса канонске јурисдикције.
Сљедећи канони регулишу ово питање: 12. канон IV Васељенскога сабора: „Дознали смо да неки, противно црквеним установама, обратише се к велможама, на основу прагматике, раздијелише једну епархију на двоје, тако да услијед тога бивају два митрополита у једној истој епархији. Одређује зато Свети Сабор, да се никакав епископ у напријед на тако што не усуди, јер који то покуша биће збачен са свога степена. Градови, пак, који су услијед царских грамата одликовани били насловом митрополије, нека уживају само част, исто као и епископи, који управљају црквама тих градова, али нека буду потпуно очувана правој митрополији њезина правâ”.
Ту је и 38. канон VI Васељенскога сабора: „Наши очеви су издали (IV Васељенски сабор, 17. канон) и ми признајемо канон, који гласи: ‘Ако је царском влашћу основан нови град, или у напријед се оснује, у таквоме случају разрјеђење црквених послова нека слиједи разрјеђењу државноме и грађанскоме’“.
Kао што произилази из наведених канона: први, забрањује одвајање епархије од вишега црквенога подручја (митрополије) којој припада, и уздизања епархије до статуса митропиље према државноме акту, по претходноме захтијеву њезина епископа и без сагласности надлежних органа Цркве; други канон институционализује обавезу Цркве да прати државне иницијативе у погледу административне реформе, посебно када држава успостави нови град, и позива Цркву да предузме одговарајућу иницијативу: да обезбиједи новоме граду и његовим областима одговарајуће црквене привилегије.
Редукујемо ли оба ова канонска правила, добијамо сљедеће:
а) уколико се ради о оснивању нове црквене области уздизањем на виши ниво канонске надлежности (претварање епископије у митрополију), што неизбјежно произлази из одвајања одређена дијела који географски потпада под више црквено подручје (митрополију), тада је потребно да овлашћени орган Цркве, тј. синод аутокефалне Цркве, донесе неопходну одлуку, искључујући политичка уплитања;
б) али, ако је успостављена нова црквена област и ако су створене нове границе канонске јурисдикције због оснивања новога града посљедством политичкога чина – што подразумијева и нову административну област – онда је Црква „канонски“ обавезна да активира, паралелно с државом, процедуру прописану својим правом за успостављање нове црквене области која одговара новој политичкој реалији; ако проширимо појам „град” и под „градом” подразумијевамо уопштену политичку област, што обухвата и појам „држава”, онда се аналогијом поменути 38. канон може примијенити на сваки случај успостављања нове политичке јединице, укључујући и државу.
Оба наведена канона, допуњени општим принципима канонске надлежности, пружају номоканонску основу на којој се сви томоси Васељенске патријаршије заснивају, обезбјеђујући, како аутокефалије, тако и аутономије, оних православних цркава које су предале одговарајуће молбе, без обзира на то да ли је процедура издавања аутокефалнога устава спроведена и завршена у потпуноме сагласју с одговарајућим канонима, на примјер: у случају Српске патријаршије [у томосу за СПЦ из 1922. пише да се издаје по икономији, тј. у знању о свјесној повреди канонскога права – прим. приређивача], затим Пољске архиепископије, Финске архиепископије, Митропоље Талина и цијеле Естоније, или је претходио период неканонскога статуса током оснивања и функционисања „независних” цркава, које су доцније враћене у канонскИ поредак издавањем томосâ Свесветога Синода Васељенске патријаршије, што су случајеви: Румунске патријаршије, Грузијске патријаршије, Грчке цркве, Албанске архиепископије, Бугарске патријаршије.
***Иако је ПРАВО на давање аутокефалије оправдано релевантним Светим канонима, о ПОСТУПKУ који се мора пратити приликом примјене постојећега статуса неке канонске јурисдикције – Свети канони не говоре ништа.
Дакле, поставља се питање: на чему се заснива поступак у пракси Васељенске патријаршије за одобравање аутокефалија?
Одговор је јасан. Начин примјене канона заснива се на обичају; а обичај је источник канонскога права, једнак Светим канонима, као што ће бити приказано у наставку, када узмемо у обзир начин његове примјене од Васељенске патријаршије.
Сагласно општој теорији права, обичај – то је врховно право, будући да је његова примјена дуга и уједначена, а међу онима који га примјењују постоји увјерење да се примјењује с истом корелацијом (опинион нецесситатес). У Цркви је обичај извор права, паралелан законодавноме праву, какви су Свети канони.
Ово је јасно одредио Свети Василије Велики у 91. правилу: „Од догми и проповиједи у Цркви сачуваних, неке су од писаних упутстава, а неке смо примили Апостолским предањем, по прејемству тајинства, и обје имају силу благочестија”…
Исто ће Свети Василије Веилики изразити и у 87. правилу: „И тако, прво, и притом најглавније у овим ђелима да пазимо, то је задржати у нас обичај, који има силу закона, зато што су све односне наредбе нама предате од светих мужева”…
Све наведено је саопштено да би размотрили: да ли је процедура, до сада примјењена од Васељенске патријаршије за дођелу аутокефалијâ и издавање томосâ од Свесветога Синода, успостављена као обичај и да ли, као таква, представља канонско право, односно Свети канон.
Напомињем да је Васељенска патријаршија додијелила аутокефалије: Српској цркви, Румунској цркви, Бугарској цркви, Грузијској цркви, Грчкој цркви, Пољској цркви, Албанској цркви, Цркви Чешке и словачких земаља.
Додатно, што се тиче Руске цркве: а) уздизање московскога архиепископа у патријарха [1590. године] направљено је на захтјев цара Фјодора [Фёдор И Иванович], који је прихваћен, јер није било могуц́е не извршити вољу владара који је у то време био једини „велики” и „православни” и б) признање Духовнога синода [Духовной коллегии] Русије, који је [1727. године] створио цар Петар И [Император и Самодержец Всероссийский Пётр И], на његов захтјев – одобрила је и у првоме и у другоме случају Васељенска патријаршија, једнако као и предстојатељи древних патријаршија Александрије, Антиохије и Јерусалима.
Описану процедуру пратимо, дакле, од 1590. године; и од тада, постојано и континуирано, на истовјетан начин се примјењује, без икаква приговора или неслагања неке аутокефалне цркве. Дакле, ова процедура је обичај, који, према Светоме Васиљу Великом, има снагу закона, односно, има моћ канонскога декрета.
Kроз ову призму, будући саставни елемент ове процедуре, која је обичај, подноси се молба Васељенској патријаршији. Подносиоци су: а) заинтересована црква, б) држава у којој заинтересована црква ђелује, ц) пунота заинтересоване цркве, д) наведене институције заједно, и е) евентуално, Васељенска патријаршија покреће иницијативу, уколико се ради о периферији њезине канонске јурисдикције.
Дошао сам до закључка да се на основу обичаја – и увијек на темељу створенога права по канонима – поштују сва три елемента ове процедуре: а) прималац захтјева за одобравање аутокефалије је Васељенска патријаршија, б) подносилац захтјева су или заинтересована црква, или држава у којој је заинтересовна црква, или пунота заинтересоване цркве, или поменуте институције заједно, или евентуално Васељенска патријаршија, уколико се ради о периферији њезине канонске јурисдикције, и ц) орган за додељивање аутокефалије је Свесвети Синод Васељенске патријаршије.
То значи да се ова процедура канонски одржала у цјелини и не трпи порицање. Свако евентуално порицање, које би се могло појавити, односило би се на могуће одступање од конкретне процедуре Васељенске патријаршије и ни од једне друге, и требало би да се благовремено изрази од једне или већине аутокефалних цркава.
Тако, на примјер, може се навести у поступку издавања томоса приговор: а) ако захтјев за дођелу аутокефалије није поднесен Васељенској патријаршији, вец́ некој другој аутокефалној цркви, б) ако је захтјев поднијело друго јуридичко лице, тј. било која друга, а не заинтересована црква, или трећа држава, или пунота треће цркве која нема никакве везе с конкретном заинтересованом црквом, д) ако је одлуку о дођели аутокефалије издао синод икоје друге аутокефалне цркве, а не Синод Васељенске патријаршије.
***У случају дођељивања аутокефалије Украјинској цркви, из онога што ја могу да сазнам, процедура која је предочена сагласна је уобичајеној. Штавише, ниједна аутокефална црква није доставила иједну званичну писмену примједбу ни у једноме кораку процедуре издавања томоса, иако би сви имали легитиман интерес за такву акцију, посебно Руска црква.
Према томе, кад се поступак издавања томоса оконча, сматра се да је исправан и канонски непромјењљив, без икакве могућности његова оспоравања.
Једина примједба која се може изразити односила би се на садржај дарована томоса у смислу насумичне контрадикције једне или више његових уредби односно канонскога права. Али, овај случај покренути, чини се, у сфери је надреалнога, с обзиром на то да у састављању сличних аката установа Васељенскога Патријарха има неупитно искуство, које, као непорјецив доказ, произилази из броја томосâ о аутокефалијама који су досад објављени.
То ме доводи до још једнога закључка. Да је аутокефални статус, који је аплициран у одобреним томосима постојећим аутокефалним црквама, потпун и цјеловит. То значи да није подложан клаузулама или роковима, и нема потребе да се ратификује или верификује на будућем Васељенскоме сабору; можда само да се потврди.
С друге стране, позивање на I Васељенски сабор (6. и 7. канон), II Васељенски сабор (3. канон) и III Васељенски сабор (8. канон), као на аргументе за успостављање ексклузивне надлежности Васељенскога сабора за давање аутокефалнога статуса, погрешно је због:
а) 6. и 7. канони I Васељенскога сабора, о првјенству пријестолâ Рима, Александрије, Антиохије и Јерусалима, нијесу створили ново стање, већ су потврдили постојец́и обичај, дајући овоме обичају и експлицитну силу закона – обичај је био уживање посебна положаја, а тиме и посебне части за цркве које се налазе у градовима, сличне, изузетне позиције, као што су административни, политички, друштвени, културни, економски и војни центри;
б) исто је учинио и II Васељенски сабор (3. канон) за пријестоље Цариграда, пратећи суштински обичај изузетна положаја, на основу И Васељенскога сабора, па је утврђен примат части трона Цариграда, сагласно изузетности Kонстантинопоља, пријестонице Царевине [Источнога Римскога царства];
ц) коначно, III васељенски сабор (8. канон) признао је аутокефалију Цркве Kипра, а то се такође заснива на већ постојећем обичају за рукоположење тамошњих епископа од стране својих епископа, што је претворено у канонски декрет.
На основу тога и претходно наведена, ова три васељенска сабора нијесу први пут створили институцију аутокефалије, примјењујући примарну власт. Они су само признали реалије, опстојеће у дужем временскоме период и на уједначен начин; те су то васељенски сабори потврдили у смислу снаге и ауторитета кроз одговарајући канонски декрет.
Закључујем: тврдња да су одлуке Васељенске патријаршије за давање аутокефалијâ непотпуне и да требају бити верификоване од стране Васељенскога сабора – без канонске су основаности.
Отуда су све аутокефалне цркве дужне да благовремено пошаљу одговарајућу поруку предстојатељу аутокефалне Украјинске цркве. Такве посланице немају суштински карактер у смислу (не)постојања нове Цркве, нити је то сагласност или признање одлуке Васељенске патријаршије. То је порука која се у епистолографији карактерише „комплиментом” и не носи никакав „канонски” резултат.
Дакле, порука коју је Његова Свесветост [Вартоломеј] упутила предстојатељима аутокефалних цркава, позивајући их да признају нову Цркву Украјине, не значи прихватање става да је томос издат 6. јануара 2019. подложан ратификацији од стране других аутокефалних цркава, него представља писмо с формалним обавјештењем о издавању томоса о аутокефалији новој Цркви.
(Аутор је професор црквенога права на Правноме факултету Аристотелова универзитета у Солуну – Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Θεσσαλονίκης)
Пише: Проф. др Анастасије Вавускос
Приредио и превео: Владимир Јовановић
Извор: АНТЕНА М
