„За мир свега свијета, за непоколебивост светих Божијих Цркава,
и сједињење свих, Господу се помолимо.“
(Света Литургија)
Руска инвазија на Украјину 24. фебруара 2022. представља историјску пријетњу за народ православне хришћанске традиције. Што је још више забрињавајуће за православне вјернике, виша хијерархија Руске православне цркве је одбила да призна ову инвазију, дајући умјесто тога нејасне изјаве о неопходности мира у свијетлу „догађаја“ и „непријатеља“ у Украјини, истовремено наглашавајући братску природу украјинског и руског народ као дијела „Свете Русије“, окривљујући за непријатељства зли „Запад“, па чак и усмјеравајући своје заједнице да се моле на начине који активно подстичу непријатељство.
Подршка многих хијерархија Московске Патријаршије рату предсједника Владимира Путина против Украјине је укоријењена у облику православног етно-филетистичког вјерског фундаментализма, тоталитарног карактера, названог “Русский мир” или “руски свијет”, лажног учења које привлачи многе у православној цркви и чак су га преузели крајња десница и католички и протестантски фундаменталисти.
Предсједник Владимир Путин и патријарх московски Кирил (Гундјајев) (Московска патријаршија) су се у својим говорима више пута позивали и развијали идеологију руског свијета током последњих 20 година. Од када је Русија анектирала Крим и покренула посреднички рат у области Донбас у Украјини 2014. године, па све до почетка пуноправног рата против Украјине, Путин и патријарх Кирил су користили идеологију руског свијета као основно оправдање за инвазију. У учењу се наводи да постоји транснационална руска сфера или цивилизација, названа Света Русија или Света Рус, која укључује Русију, Украјину и Бјелорусију (а понекад и Молдавију и Казахстан), као и етничке Русе и људе који говоре руски широм свијета. Сматра се да овај „руски свијет“ има заједнички политички центар (Москва), заједнички духовни центар (Кијев као „мајка све Русије“), заједнички језик (руски), заједничку цркву (Руска православна црква, Московска Патријаршија), и заједничког патријарха (Московски Патријарх), који ради у „симфонији“ са заједничким предсједником/националним лидером (Путином) да управља овим руским свијетом, као и да подржава заједничку карактеристичну духовност, морал и културу.
Против овог „руског свијета“ (тако каже учење) стоји корумпирани Запад, предвођен Сједињеним Државама и западноевропским нацијама, који је капитулирао пред „либерализмом“, „глобализацијом“, „хришћанофобијом“, „хомосексуалним правима“ која промовишу геј параде и „милитантни секуларизам”. Изнад и против Запада и оних православаца који су запали у раскол и заблуде (као што је васељенски патријарх Вартоломеј и друге помјесне православне цркве које га подржавају) стоји Московска патријаршија, уз Владимира Путина, као прави браниоци православног учења, које они посматрају у смислу традиционалног морала, ригористичког и нефлексибилног схватања традиције и поштовања Свете Русије.
Од устоличења Патријарха Кирила 2009. године, водеће личности Московске Патријаршије, као и портпароли Руске државе, непрестано су се ослањали на ове принципе како би осујетили теолошку основу православног јединства. Начело етничке организације Цркве осуђено је на Цариградском сабору 1872. Лажно учење о етнофилетизму је основа идеологије „руског свијета“. Ако такве лажне принципе сматрамо валидним, онда Православна Црква престаје да буде Црква Јеванђеља Исуса Христа, Апостола, Никејско-Цариградског Символа вјере, Васељенских Сабора и Отаца Цркве. Јединство постаје суштински немогуће.
Стога, одбацујемо јерес „руског свијета“ и срамне поступке Владе Русије у покретању рата против Украјине који произилази из овог подлог и неодбрањивог учења уз подршку Руске Православне Цркве, као дубоко неправославне, нехришћанске и против човјечанства, које је позвано да буде „оправдано… просветљено… и опрано у Име Господа нашег Исуса Христа и Духом Божијим“ (Обред крштења). Као што је Русија извршила инвазију на Украјину, тако је и Московска Патријаршија Патријарха Кирила извршила инвазију на Православну Цркву, на примјер у Африци, изазивајући подјеле и свађе, са небројеним жртвама не само на тијелу већ и на души, угрожавајући спасење вјерникa.
С обзиром на учење о „руском свијету“ које разара и дијели Цркву, надахнути смо Јеванђељем Господа нашег Исуса Христа и светим Предањем Његовог Живог Тијела, Православне Цркве, да објављујемо и исповиједамо слиједеће истине:
- Царство моје није од овога свијета: кад би било од овога свијета царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде. (Јн 18, 36)
Потврђујемо да је од Бога одређена сврха и остварење историје, њен телос, долазак Царства Господа нашег Исуса Христа, Царства правде, мира и радости у Духу Светоме, Царства потврђеног Светим писмом како је ауторитативно тумачено од Отаца. То је Царство у коме учествујемо кроз предукус на свакој Светој Литургији: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увијек и у вијекове вијекова!“ (Божанствена Литургија). Ово Царство је једини темељ и ауторитет за православне, заиста за све хришћане. Не постоји посебан извор откривења, нема основа за заједницу, друштво, државу, закон, лични идентитет и учење, за Православље као Тијело Живога Христа од онога што се открива у и кроз Господа нашег Исуса Христа и Духа Божијег.
Стога осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако учење које тежи да замијени Царство Божије које су видјели пророци, које је Христос прогласио и увео, научен од апостола, примио као мудрост од Цркве, изнијо као догму од Отаца, и учење које је доживљено на свакој Светој Литургији, са царством овога света, било оне Свете Русије, Свете Византије или било којег другог земаљског царства, узурпирајући тиме властиту Христову власт да преда Царство Богу Оцу (1 Кор.15, 24), и поричући Божију моћ да обрише сваку сузу са сваког ока (Отк 21, 4). Оштро осуђујемо сваки облик теологије који негира да су хришћани мигранти и избјеглице у овом свијету (Јев 13, 14), односно чињеницу да је „наше грађанство на небу, и одатле очекујемо Спаситеља, Господа Исуса Христа“ (Флп 3, 20) и да хришћани „бораве у својим земљама, али само као дошљаци. Они у свему учествују као грађани и све трпе као странци. Свака туђина је њихов дом, и сваки дом туђина“ (Посланица Диогнету, 5)
- „Дајте онда цару царево, а Богу Божије. (Мт 22, 21)
Потврђујемо да у ишчекивању коначног тријумфа Царства Божијег признајемо једини и коначни ауторитет нашег Господа Исуса Христа. У овом добу земаљски владари обезбеђују мир, да би народ Божији живио „мирним и уређеним животом, у свој побожности и светости“ (Божанска Литургија). Па ипак, не постоји нација, држава или поредак људског живота који би могли да полажу веће право на нас од Исуса Христа, у чије име „треба да се поклони свако кољено на небу и на земљи и под земљом“ (Флп 2, 10).
Стога осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако учење које би подредило Царство Божије, манифестовано у Јединственој Светој Цркви Божијој, било ком царству овога свијета тражећи друге црквене или свјетовне господаре који нас могу оправдати и откупити. Чврсто одбацујемо све облике владавине који обоготворавају државу (теократију) и апсорбују Цркву, лишавајући Цркву њене слободе да се пророчки супротставља свакој неправди. Такође пријекоревамо све оне који потврђују цезаропапизам, замјењујући своју коначну послушност распетом и васкрслом Господу послушношћу било ког вође који има владајуће моћи и који тврди да је Божији помазаник, било да је познат под титулом „Цезар“, „Император“, „Цар” или „Предсједник”.
- „Нема више ни Јеврејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушког ни женског; јер сте сви ви једно у Христу Исусу“. (Гал 3, 28)
Потврђујемо да је подјела човјечанства на групе заснована на раси, религији, језику, етничкој припадности или било којој другој споредној особини људског постојања карактеристика овог несавршеног и гријешног свијета, који се, по светоотачкој традицији, карактерише као „разликовање тијела“ (Свети Григорије Назијански, Орација 7, 23). Потврда супериорности једне групе над другима је карактеристично зло оваквих подјела, које су потпуно супротне Јеванђељу, гдје су сви једно и једнаки у Христу, сви морају да одговарају њему за своја дјела, и сви имају приступ његовој љубави и опроштење, не као припадници одређених друштвених или етничких група, већ као особе створене и рођене једнако по икони и подобију Божијем (Пост 1, 26).
Стога осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако учење које приписује божанско утемељење или ауторитет, посебну светост или чистоту било ком појединачном локалном, националном или етничком идентитету, или карактерише било коју одређену културу као посебну или божански заређену, било грчку, румунску, руску , украјинску или било коју другу.
- „Чули сте да је речено: Љуби ближњега свога, а мрзи непријатеља свога.“ Али ја вам кажем: Љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свог који је на небесима.” (Мат 5, 43-45)
Слиједећи заповијест нашег Господа, потврђујемо да као што каже свети Силуан Атонски: „Нема благодати Божије у човијеку који не воли своје непријатеље“, и да не можемо спознати мир док не заволимо своје непријатеље. Као такво, ратовање је крајњи неуспијех Христовог закона љубави.
Стога осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако учење које подстиче подјеле, неповјерење, мржњу и насиље међу људима, религијама, вјероисповијестима, нацијама или државама. Даље осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако учење које демонизује или подстиче демонизацију оних које држава или друштво сматра „другима“, укључујући странце, политичке и вјерске неистомишљенике и друге стигматизоване друштвене мањине. Одбацујемо сваку манихејску и гностичку подјелу која би уздигла свету православну источну културу и њене православне народе изнад униженог и неморалног „Запада“. Посебно је опако осуђивати друге народе кроз посебне литургијске молбе Цркве, уздижући чланове Православне Цркве и њене културе као духовно освећене у поређењу са тјелесним, свјетовним „хетеродоксима“.
- „Идите и научите шта значи: Милости хоћу, а не жртве. Јер не дођох да позовем праведнике, него гријешнике.“ (Мт 9,13; уп. Ос 6, 6 и Ис 1, 11-17).
Потврђујемо да нас Христос позива да вршимо лично и заједничко милосрђе према сиромашнима, гладнима, бескућницима, избjеглицама, мигрантима, болеснима и патницима и тражимо правду за прогоњене, напаћене и потребите. Ако одбијемо позив ближњег; заиста, ако умjесто тога тучемо и пљачкамо, а остављамо ближњега да пати и умире поред пута (Парабола о милосрдном Самарјанину, Лк. 10, 25-37), онда нисмо у љубави Христовој на путу у Царство Божије, него смо се учинили непријатељима Христа и Цркве његове. Позвани смо да се не молимо само за мир, већ да активно и пророчки устанемо и осудимо неправду, да успоставимо мир чак и по цijену наших живота. „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати. (Мт 5,9). Приношење жртве литургије и молитве уз одбијање пожртвованог дjеловања представља жртву осуде која је у супротности са оним што се нуди у Христу (Мт 5, 22-26 и 1 Кор 11, 27-32).
Стога осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако промовисање духовног „тиховања“ међу вјерницима и свештенством Цркве, од највишег Патријарха до најскромнијих лаика. Укоравамо оне који се моле за мир док не успијевају да активно склопе мир, било из страха или недостатка вјере.
- „Ако останете у мојој науци, заиста сте моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. (Јн 8, 31-32).
Потврђујемо да Исус позива своје ученике не само да знају истину већ и да говоре истину: „Нека ваша ријеч буде ’Да, Да‘ или ’Не, Не‘; све више од овога долази од злога.” (Мт 5, 37). Инвазија друге највеће свјетске војне силе на сусједну државу није само „специјална војна операција“, „догађај“ или „сукоб“ или било који други еуфемизам изабран да негира реалност ситуације. То је заправо потпуна војна инвазија која је већ резултирала бројним цивилним и војним смртима, насилним поремећајем живота преко четрдесет четири милиона људи и расељавањем и изгнанством преко два милиона људи (статистика од 13. марта 2022. године). Ова истина се мора рећи, колико год болна била.
Стога осуђујемо као неправославно и одбацујемо свако учење или радњу која одбија да говори истину, или активно потискује истину о злима која се врше против Јеванђеља Христовог у Украјини. Ми у потпуности осуђујемо све приче о „братоубилачком рату“, „понављању гријеха Каина, који је убио рођеног брата из зависти“ ако се изричито не признаје убилачка намјера и кривица једне стране над другом (Отк 3, 15-16).
Изјављујемо да су истине које смо потврдили и грешке које смо осудили као неправославне и одбацили засноване на Јеванђељу Исуса Христа и Светом Предању православне хришћанске вјере. Позивамо све који прихватају ову декларацију да имају на уму ове теолошке принципе у својим одлукама у црквеној политици. Молимо све на које се ова изјава односи да се врате „јединству Духа у свези мира“ (Еф 4, 3).
- март 2022. — Неђеља Православље
Уколико желите да потпишете и подржите ову Декларацију, пратите линк и додајте своје име: https://forms.gle/uCBo8YVhTupjafoA6
Волошка академија позната је и по томе што је 2022. године одобрила и објавила декларацију о учењу “руског свијета”, познату као Волошка декларација (грч. Διακήρυξη κατά της διδασκαλίας περί Ρωσικού Κόσμου), коју је потписало преко 1600 богослова и свештеника Православне Цркве из Грчке, Русије, Грузије, Румуније, Украјине, Бугарске, Француске, Чешке, САД-а, Либана, Њемачке, Белгије, Индије, Канаде, Србије и Црне Горе.
