Несрећни људи још не увиђају шта се дешава, не могу да прихвате да од свих прокламованих идеја којима се на “литијама” рушила власт Црне Горе и сама Црна Гора, данас је врло мало тога остало. Црква је инструментализована од политичких елита и ништа више. Сама је прихватила ту губитничку улогу (јер сваки излазак цркве из светог у профано је већ пораз). Но ништа није случајно.
И истини за вољу, у том политичком револуционарном походу Црна Гора јесте промијењена, постала је клерикалнија и “српскија”. Срби су укључени у полтички живот, али то је нешто на чему се радило пуних 10-15 година. Међутим и СПЦ се промијенила, Црна Гора је камен на коме је сломљен зуб тог светосавског клеронационализма. И данас је реторика СПЦ-а умивенија него икад за претходних 30 година, од Порфирија па до задњег чтеца, посебно сад након признања аутокефалности Македонцима, промјене су видљиве на сваком кораку. Они још не схватају да је “инклузивност”, као политички захтјев према Црној Гори у односу према српском поличком корпусу, захтјев Запада, који ће се ускоро испоручити и као захтјев СПЦ-у према православним вјерницима црногорске националности. И они ће морати да их укључе у своје “органе управљања”. Биће нормално и очекивано да се неки свјештеник, а посебно епископ, изјасни као Црногорац (нема бољег примјера што ће бити од оног што сад ради Онуфрије у Украјини).
Само привидно изгледа да смо ми, који смо носиоци идеје аутокефалности или аутономности православне цркве Црне Горе, потпуно поражени, згажени и бачени на маргине друштвеног живота. Јер идеја за коју смо живјели реалнија је данас, након ове буре која је протутњала за претходне 3 године, него прије ње. Па није први пут да у духовном и политичком животу они који су се залагали за неку идеју буду поражени или чак убијени, а да тек послије долази до остварења оног за што су свој живот посветили. Имамо одличан примјер у нашој скоријој историји. ЛСЦГ који је био носилац идеје независности угашен је 2005, а одмах годину дана након тога идеју је реализовао неко други, који је на почетку био на потпуно другачијим политичким позицијама. Све је то познато у историји човјечанства.
Kроз све ово вријеме, бурно вријеме моје свјештеничке службе, која ме је и сама веома промијенила, у данима мојих пустиња и процјепа, Бог ме је водио до разумијевања да идеје и визије које смо добијали нијесу наше него Његове, да нијесмо ми те идеје родили, него су те идеје родиле нас. Ми смо њихова ђеца, али нијесмо једина! Бог има још своје ђеце, оних “7000 који нијесу поклекли пред Валом”, односно идолопоклонством етнофилетизма.
Он жели и подиже слуге који ће служити људима кроз Њега (идеје), а не господарити преко њих. Служити чак и онда када од тога немају никакве користи, него чак невоље, и бити срећни и клицати у онај дан када буду успрогоњени због тих идеја које им је Господ ставио у срце. Јер су разумјели што је и Господ разумио, да сјеме мора да умре, да се укопа у земљу, да би из те клице која је стављена у њих никло дрво на чијим ће “гранама слијетати птице небеске.” Сам Сотона и сви они који су убили Исуса, да би затрли ту идеју, нијесу схватили да је управо тиме испуњен услов за остварење те идеје. Kрстом и страдањем је дошло спасење.
Kао да сам у тим данима могао чути Исуса: Да ли би био срећан да све за то што се залазеш, ето нпр. тих 10 принципа обнове, да ли би био срећан када би се све то реализовало, али да ти од тога немаш никакве славе од људи, новаца, положаја и моћи!? Исус зна шта сам му одговорио.
Али свако од нас, који се залажемо за добробит наше Цркве православне и наше једине домовине Црне Горе, треба за себе да да одговор на ово питање. Јер Бога не можемо преварити (људе можда) да ли су наши мотиви службе у цркви и држави заиста племенити и узвишени или се иза тога крију наше амбиције и фрустрације. Јер зависно од одговора доћи ће до суштинске трансформације у нама.
Оно против чега су неки устајали против нас, то ће бивати. Јер док на нас ђелује смрт на њих ђелује живот – објаснио је Св. апостол Павле. Све нас ово мијења, и не би ме чудило да ускоро, по оној Шопенхауровој, они који су нас исмијавали, па затим негирали, порицали и прогонили, ускоро буду главни борци за самосталност Православне цркве Црне Горе. Нама који смо сагорјели у ватрама биће дужност да им помогнемо и да их подржимо и да им служимо, без икакве хвале и славе што смо ми они који смо први за то били. Јер Писано је: “Многи ће први бити посљедњи, а посљедњи први.”
Бог зна зашто је то добро. Покоримо се под Његову силну десницу и Он ће нас повисити у Његов дан!
Све на славу Бога Оца, а нама на благослов и спасење. 🙏
Categories: Богословски текстови, бесједе и колумне
