У Црној Гори постоји изрека “да се два зла у кући не саставе”, а неријетко се везује за долазка снахе у кућу гђе живи свекрва. Међутим, ова прича о Светом Петру Цетињском говори да та изрека, можда поријекло води од других намјера и има другачији смисао и контекст.
Мудри Свети Петар Цетињски (Петар И Петровић Његош) и његов сусрет са двије чобанице свједочи о томе да су једно судови Божији, а сасвим друго су судови људски. Ту прочу је записао игуман манастира Светог Николе на Врањини, јеромонах Петар (Драгојловић).
Поука ове приче је да два зла у једну кућу никако не иду, јер је потреба да се што више људи спасе и научи поштењу.
“Хођаше Свети Петар Цетињски, митрополит црногорски, скендеријски и приморски, са својим вјерним помоћником и ђаконом, Црном Гором и Брдима, поучавајући народ и упућујући га на свако добро ђело. Искорјењивао је сујевјерја, мирио закрвљена братства, умудривао словесно стадо, судио народне спорове, надгледао и исправљао своје свештенике и калуђере.
Док је Свети Владика цетињски тако ходио са својим ђаконом, наиђоше на једну ђевојку чобаницу која покрај пута чуваше овце. Назвавши јој “Божију вјеру”, митрополит Петар је поздрави. Виђевши да је то Владика цетињски, озарена од радости, ђевојка чобаница се лијепо јави Светом Владици, назва му “Божију вјеру”, пољуби га у руку и са смјерношћу му се поклони, затраживши му Божији благослов.
Митрополит Петар је од пуна срца благослови и одмах продужи свој пут. У исто вријеме би му веома мило што ђевојка онако смјерно и радосно показа поштовање према своме владици. Али, кад се мало удаљише, рече Свети Петар: Да Бог да те зли нароци ћерали, честита ђевојко! (Нарок је народни израз за срећу).
Зачуди се ђакон овим ријечима Светога, али изненађен и пометен њиховим садржајем, не смије у тај час ништа да га упита. Послије неког времена пређоше Свети Петар и вјерни му ђакон преко једног већег брда и сретоше другу ђевојку чобаницу како чува овце. И овој ђевојци Свети Петар назва “Божију вјеру” и поздрави је. Ова пак девојка чобаница нит му назва “Божију вјеру”, нит му приђе за благослов, већ га мрзовољно погледа и оћута.
Свети Владика, зачуђен њеном дрскошћу и незнањем, тужно је погледа и настави својим путем. Али, кад се мало удаљише рече СветиПетар: Да Бог да те добри нароци ћерали, несретна ђевојко!
Ово владичином ђакону би још чудније па, иако сав збуњен и помало уплашен, осмјели се да упита Светог Петра: Свети и честити владико, кумим те Богом великијем, објасни ми зашто ону добру и побожну ђевојку чобаницу која ти и Божију вјеру назва, и поклони ти се, и руку ти цјелива, онако грдно благослови, а ову опаку и мрзевну овако лијепо. Ђе је ту правда и смисао, свети владико?
Застаде на тренутак Свети Петар, наслони се на свој владичански штап, па благо погледавши на свога духовно узнемиреног ђакона, мудро и мирно му одговори:
“Добри мој и вјерни ђаконе, једно су судови Божији, а друго су судови људски. Зато се треба увек молити, пресвето име Исусово призивајући; увијек Божијим очима гледати и Божијим умом расуђивати. И сам знаш шта је написано у Светоме Писму да Бог жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Стога, онако благослових оне двије ђевојке, са једним дубљим циљем и са добрим мислима и жељама.
Пожељех, дакле, од Бога да се она прва и честита чобаница убрзо уда и пође за човјека тешка и срдита. Да је на тај начин зли нароци ћерају, а све са циљем да их она побјеђује својом љубављу и својим смирењем ичеститошћу. Ово рекох како би се њеном врлином њен будући човјек Богу обратио, те да би се и она са њим као и њихова будућа чељад спасили и на добри пут у живот вјечни отишли. Јер земаљска је срећа варљива и пролазна, а небеска истинска и непролазна.
Ову другу, ојађену и несретну ђевојку, онако благослових са мишљу и жељом да се убрзо уда за човјека блага и побожна, да је на тај начин добри нароци ћерају, не би ли се некако и она, уз помоћ врлине њеног човјека, поправила и душу спасила. И да би им будућа чељад имала добар примјер у дому, јер није добро да ико од људи на земљи пропадне и оде у вјечну муку и погибао. Стога је најбоље да макар једно од супружника буде честито и благе нарави, како би његовом праведношћу и добротом била преображена на добро и читава кућа. Да би се што више људи спасило и поштењу научило.
Ово су ти били моји благослови и моје жеље и мисли, добри мој и вјерни ђаконе, јер два зла у једну кућу никако не иду, а ако је барем једно од супружника смјерно и честито, даће Бог, па ће и читава кућа на добро поћи и опоравити.”
Чувши овако премудар одговор Светога Петра, ђакон се задиви његовим ријечима и остаде без иједне недоумице у срцу. Виђевши пак, да је свога ђакона потпуно успокојио, Свети Петар Цетињски се гледајући га својим дубоким и мудрим погледом, благо и задовољно насмијеши, те обојица одмах наставише свој пут проходећи Црном Гором и Брдима и поучавајући народ Божијој вјери и Божијој истини.”
Брак са невјерником може да буде једно од најтежих искушења у животу хришћанина. Брак је свети завјет који двоје људи спаја у једно тијело (Матеј 19:5). Вјерник и невјерник тешко постижу хармонију у браку (2. Kоринћанима 6:14-15). Ако се један партнер обрати з вјеру послије вјенчања, убрзо долази до значајних размимоилажења због служења различитим ауторитетима.
У оваквој ситуацији хришћани често гледају како да се извуку из брака, убијеђени да је то једини начин да покажу приврженост Богу. Међутим, његова ријеч говори другачије. Веома је важно остати чврст и тражити начин да се Бог прослави у таквим ситуацијама (1. Kоринћанима 7:17). Библија се посебно обраћа онима који су у браку са невјерницима: “А осталима говорим ја, не Господ: ако неки брат има жену која не вјерује, и она пристаје да живи с њим, нека је не отпушта. И жена која има мужа који не вјерује, а он пристаје да живи с њом, нека не отпушта мужа. Муж који не вјерује, наиме, посвећен је вјерном женом, и жена која не вјерује посвећена је братом; ваша ђеца би иначе била нечиста, а сад су света” (1. Kоринћанима 7:12-14). То је негђе и смисао ове мудре приче нашег владике Петра И.
Они који су у браку са невјерницима треба да се моле за силу Светог Духа да би могли јавно да исповједају Христа и живе у његовој светлости (1. Јованова 1:7). Морају да траже Божију силу која мијења срца и да рађају плодове Духа (Галатима 5:22-23). Треба нагласити, да жена хришћанка треба да се подређује невјерном мужу (1. Петрова 3:1) и да остане близу Бога како би добила снагу за то.
Брак са нехришћанином не мијења светост тог односа и зато вјерник треба да се моли за свог партнера и да буде добар примјер Божијег ђетета (Филипљанима 2:14). Нека речи из 1. Петрове 3:1, да невјерни супружник буде придобијен, буду нада и циљ сваког хришћанина који је у браку са невјерником, и пролази кроз разна искушења.
Пише: Архимандрит Владимир Лајовић
