Дани када сам почео да вјерујем Богу били су једно од оних искустава за која немамо објашњење, искуство које је супротно свакој логици или природном закону, нека истина која је равна лажи и коју чињеницу многи од нас пренебрегавају да јој не придају значаја јер су је приписали некој лудој срећи или некој случајности, или су је пак због тих нелогичности одбацили као да се није ни десила и потиснули до заборава да је чак више нијесу ни свјесни, нити је се јасно сјећају. Но, када наше срце дотакне Бог све се мијења, имамо неке друге увиде, па нам оно што смо одбацили и скоро заборавили, оно што нам је све вријеме било нејасно, постаје сасвим логично и кристално јасно. Јер тада оно што се уселило у наше срце полако бистри и умирује наш ум, открива нам оно што нам је било мутно, чега нијесмо били свјесни, а све вријеме је било ту, било дио нас. Kао када послије невремена и обилне кише замућена и узбуркана ријека у мирно вријеме постане прозирно чиста.

За многе ситуације, које су услиједиле, за многа чуда, која су ми се дешавала, осјећао сам нешто изузетно у срцу, али умом нијесам могао проникнути, јер „имао сам уши а нијесам чуо, имао очи а нијесам видио“. Али сада је другачије. Све човјек може да разумије, и благослов и проклетство, и правду и неправду, али како проникнути у милост Божју, како себи објаснити Његово провиђење и позив који сам осјећа, којему се не може одољети. Остало је питање: Зашто ја Господе? Зар нијеси имао неке ученије и познатије од мене, зашто њих нијеси одабрао?

Умјесто одговора, вратило ми се сјећање на породичну причу која је обиљежила моје рођење. Наиме, само шест мјесеци након што је родила мог старијег брата, моја мајка је затрудњела са мном. Прије братовог рођења имала је побачај и дуго се лијечила од његових посљедица, Kако је са њим имала изузетно тежак порођај, који је трајао скоро читав дан, била је на смрт преплашена том новонасталом ситуацијом. Зато је чврсто одлучила да овај пут не роди. Kако је први побачај услиједио због тога што је са ујаком носила цемент за изградњу наше породичне куће, намјерно је по стану помјерала тешке ствари попут ормара од пуног дрвета, ТА пећ и ко зна што све не. Али побачај никако да се деси. Након вишедневних неуспјелих покушаја одлучила се на „захват“ код гинеколога. Узалуд су биле молбе мога оца да то не ради.

Тако је тог дана отишла сама у болницу, односно данашњи KБЦ Црне Горе. Дошавши у болницу у смјени се на Гинеколошком одјељењу, гле чуда, затекла наша кума (њена свекрва је вјенчала моју бабу), која је управо на том одјељењу била главна медицинска сестра. И као што би се свако ко нас воли, цијени и поштује, забринуо када би нас видио на том мјесту, тако је и наша кума, знајући њене претходне проблеме, брижно питала мајку који је разлог њеног доласка. Мајка јој је одмах признала што се десило и што је планирала да уради. Наравно, добила је прекор и оштру критику, као и упозорења на могуће негативне посљедице таквог захвата. Но ни то није помогло. Немоћна пред њеном намјером, кума је затим ушла код доктора (Дармановића) и предочила му сву ситуацију и замолила га да и он покуша да је одврати од те замисли. И замислите, упалило је!! Доктор је мајки указао на могуће компликације, на болове и крварења и ризик да можда никада више неће моћи да остане трудна, што је мајку веома уплашило и успјело да одагна њене мрачне мисли. И тако је пропао и посљедњи њен покушај. Дошла је кући, а отац је, претпостављајући да је захват урађен, био изненађен како је у том стању могла одмах да се врати. Испричала му је што се десило и због тога је отац одлучио да кума том ђетету, када се роди, да име.

Тако је и било. Тог 6. октобра 1970. године родило се дијете којем је кума нађенула име Борис. Зашто баш Борис? Је ли и оно случајно? Чујао сам од мојих и прије ову причу, али јој нијесам придавао неки посебан значај. А сада? Сада је то нешто сасвим друго. Сада тек схватам колико сам некоме био значајан. Толико значајан да се борио за мене још док сам био у мајчиној утроби. А моје име је мој вјечити подсјетник, као онда када је послије великог потопа Бог рекао: “Обећавам да више никад нећу људе и животиње уништити потопом. Стављам своју дугу у облаке. И кад се она покаже, ја ћу је виђети и сјетити се свог обећања”. И као што дуга подсјећа на Божје обећање да више никад неће уништити Земљу великим потопом, тако и мене моје име подсјећа на Његову милост.

Још увијек тражим одговор на ово питање. Можда је видио да ће ово срце повјеровати у Његовог Јединородног Сина. Можда је видио да ће се кроз мене Он објавити још некоме. Не знам. Али знам нешто друго. Знам да не могу да заборавим што је Бог учинио и што свакога дана чини за мене. Знам да је мој живот добио потпуно другу димензију и знам да се од Њега сакрити не могу.

Данас само пјевам Твојој милости, као псалмиста: “Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те, што сам дивно саздан. Дивна су дјела твоја, и душа моја то зна добро. Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. Заметак мој виђеше очи твоје, у књизи је твојој све то записано, и дани забиљежени, кад их још није било ниједнога.” (Псалам 139,13-16)

Јер си Ти изабрао мене, ја изнова изабирем Тебе и могу рећи “теби сам предан из материне утробе, од крила мајчина ти си Бог мој.” (Псалам 22,10)

Ђакон Борис Поповић


0 Comments

Leave a Reply

Avatar placeholder

Your email address will not be published.