Данас смо овђе у Вигни ди Вале, крај Рима, присутвовали вашој хиротонији у чин епископа, коју је предводио митрополит Италијанске православне цркве, господин Басилио и, са својим архијерејима. Реците нам што она значи за Вас и Вашу службу у Црној Гори и Италији?
У животу сваког свјештеника владичанска хиротонија је изузетна част и привилегија али за мене је то одговорност и света обавеза.
Ставио сам овај омофор, симболички као јарам Христов, да би уз Његову помоћ могао орати бразду на њиви Господњој и сијати сјеме Ријечи Божје. Господ наш, Исус Христос, позива да се учимо од Њега, да то бреме може бити лако и слатко, ако смо као Он, смјерни и понизини. Италијанска православна црква овим чином даје подршку борби за аутокефалност Православне цркве у Црној Гори, што је Митрополит Басилио прољетос када је посјетио Црну Гору и посебно истакао, а сада овим чином и потврдио.
Ви сте Црногорац, реците нам нешто о Вашој будућој служби у Италији.
На тој симболичкој равни, само мјесто гђе почиње – Рим, има нарочито значење за мене. Ја сам на овај чудесан град – Рим одувјек гледао са дивљењем, то је један од 5 највећих центара свјетске духовности, са изузетном историјом.
Но, Италија није само католичка држава, у њој живи преко милион становника православне вјероипосвјести, о чему се мало говори и зна. То је више него дупло него у Црној Гори, међу њима није занемарљив број и Црногораца, који живе и раде у Италији.
Један мој пријатељ, Италијан, који је нарочито истраживао догађаје након Првог свјетског рата и подшку Италије Kраљевској породици Петровић Његош и Влади Црне Горе у егзилу, рекао ми је један занимљив
податак, да само у Гаети и тој регији гђе је била смјештена црногорска војска, има њихових око 1.100 потомака.
Да ли имате неке конкретне планове и пројекте за Италију?
Ако се апстрахује наша јеванђеоска служба, онда су свакако то планови везани за наставак културног и духовног повезивања насе двије нације, кроз различите пројекте. Двије личности мени увјек су на уму када говорим о нашим односима кроз историју, то су Ђузепе Гарибалди и Јелена Савојска, о чијим ванвременским ђелима је сувишно говорити.
А конкретно, жеља ми је да Љетопис попа Дукљанина, чија се копија налази у Ватиканском архиву, изложимо у Подгорици или Бару. Да то највеће ђело словенске средњовјековне
књижевности, коме сам посветио свој магистарски рад, учинимо доступним и грађанима Црне Горе, бар на кратко.
Извор
