Једна од суштински важних лекција коју сам учио у вјери, није била како се покајати за своје гријехе или како опростити другима, већ како прихватити себе. А управо у свијести да нам је Господ опростио и да нас је прихватио онакве какви јесмо лежи тајна побједничког живота. Kад нас је Он прихватио овакве, ко смо ми да себе одбацујемо и презиремо.
Медутим, признаћете, кад говоримо о прихватању себе самих, ми заправо мислимо о прихватању наших слабости! Будимо поштени па признајмо да није нама проблем толики прихватити наше таленте, наше јаке стране и побједе. Тешко је прихватити наше поразе, наша ограничења тј наше слабости.
Та наша самосвијест може бити проблематична јер је заснована на погрешним закључцима . Јер ми од малена изграђујемо свјест о томе у чему смо јаки а у чему смо слаби. И то на основу ставова наше околине према нама, али и тако што се упоређујемо са другима. И ту почиње пакао (не) прихватања себе.
Мала ђеца су срећна, јер се не пореде са другима. Она су срећна само по себи и имају оно што имају. Медутим кад ђеца почињу одрастање, они почињу гледати себе у односу са другима. Тада многи од њих помисле да им живот није фер, јер они нису тако добри као што изгледа тај и тај, или паметни као онај и онај , или немају новац као тај и тај. Али, Бог нам каже да то не чине. Библија каже,
“Не усуђујемо се изједначити или успоредити с некима који сами себе препоручују, али нијесу разумни јер сами себе собом мјере и сами себе са собом успоређују.” 2 Kоринћанима 10:12.
Већина људи, нарочито младих људи, веома су забринути о свом физичком изгледу. Они пажљиво преиспитају себе у огледалу. Пошто нико није савршен, они обично налазе једну или више ствари које не воле на себи и које би радо да је нема. Они мисле о овој “грешки” на себи већину времена. Постају оптерећени. Умјесто да уживају у многим предностима које им је Бог дао, они дозвољавају себи да постану јадни и депресивни због своје такозване “грешке.” Заправо, нико нема савршено тијело. Свако има нешто што би се могло назвати “дефект”. Али дефект не мора да нас спречава да славимо Бога у нашем животу.
Помислим шта би требао да каже онај Ник Вујачић, који је драстиачн примјер инвалидности, рођен без руку и ногу. Али овај младић је одлучио да прослави Бога и да Му захвали због дивног спасење. Kада прочитате или чујете његову животну причу и свједочанство како му Бог дао снагу у његовој ограничености, како онда ико има оправдања да сажаљева себе? Kако им неко право да буде горак и одбојан према Богу због нечега што не воли на себи?!?
Требало би сваки од нас да тражи од Бога да му подари стрпљење да прихвати ствари које не може да промијени. . . Храброст да промени ствари које може, и мудрост да зна разлику. Зато наша срећа у животу зависи у великој мјери од наших ставова. А наш однос према себи, прихватање наших слабости и ограничења је можда најважнији став од свих, јер има тако дубок утицај на наш живот.
Тај став према себи има посебно име – “слика о себи.” Наша слика о себи, је начин на који видимо себе. Та слика утиче на наш однос према породици, пријатељима и свима другима. Оно каквим видимо себе утиче и на наш рад и наше шансе за успјех. Људи који имају лошу слику о себи обично имају проблема у слагању са другим људима. И генерално, такви људи су несрећни и шире то незадовољство око себе.
Али наша слика себе такође утиче и на наш однос према Богу. Они који имају “сиромашну” слику о себи имају тенденцију да буду горки, бијесни и увредљиви према Богу. Они сматрају да Богу тешко могу вјеровати и да Његову љубав према њима.
Ми треба да створимо исправну слику о себи. Наравно да ми не треба да мислимо о себи лоше, међутим ми не треба да будемо ни поносни или уображени. Ниједан од ових ставова не доноси срећу или праве социјалне односе.
Зато Бог жели да имамо исправну слику о себи. Јер мисли и ставови имају пресудан значај за наш живот. Оно што мислимо одређује оно што радимо и оно што осјећамо. Ми смо контролисани оним што изнутра видимо и вјерујемо да ће да буде. То је оно што Писмо каже, “Оно што човјек мисли у свом срцу, то је.” Приче Соломонове 23:7
Зато је неопходно да исправно мислимо о себи и видимо себе онако као нас Бог види. Темељ је у разумијевању да смо ми створени на слику Божију. И да кад нас је Бог стварао да је имао сврху у стварању. У Исаији 43:7, Бог каже: “Ја сам га створио за славу моју.” Црквени оци су били у праву када су рекли, “главна сврха човјека је да прослави Бога.”
Нико није могао да бира родитеље, своју расу, боју своје коже, своју интелигенцију, свој физички изглед, или друге природне способности. Све ово нам је дошло по рођењу, од Бога. Ако имамо посебне дарове и способности, требало би да их препозна оно што јесу, као незаслужени дар Божији. Зато нема мјеста за понос и уображеност са наше стране. Али са друге стране нема мјеста ни за стид у вези ствари које смо добили рођењем. Бог је Творац свих људи.
Он се не стиди свог” ручног’ рада, па зашто би се требало ми стиђети? Посебно нема нико право се ругати или исмијевати некога због његових слабости и недостатала, јер прекорева Бога, који је ту особу створио. Библија каже, “Онај ко се руга сиромаху, замјера се његовом Створитељу .” Приче Соломонове 17:5. Гледају на себе са презиром је исто тако погрешно као и гледа презриво другог човјека. Медутим, да би стекли одговарајућу слику о себи, морамо разумијете да смо уникати, да је сваки појединац за Бога посебан. Јер је Наш Творац, Бог који је бесконачно разноврсан. Он нема нити два листа потпуно иста. Он не даје било какве двије пахуље потпуно исте. А нарочито Он не ствара двоје људи потпуно истих. Ти си посебан, апсолутно јединствен. И само ти или ја можемо донети славу на свој посебан начин своме Створитељем.
Kао нико други што не може донијети. Медутим ни ја ни ви никада нећемо видети своју праву вриједност, нити прихватити себе у потпуности док не дође у лични однос са својим Творцем. Kада упознајемо Бога и ту специфичну љубави за тебе и мене, тек тада ћемо да схватимо колико смо заиста вриједни у Његовим очима. Господ Исус је казао својим ученицима ни мали безначајни врабац не би могао да падне на земљу без знања Оца Небеског, а камоли да нама фали длака на глави:
“Не бојте се дакле, ви више вриједите од много врабаца.” (Матеј 10:31) Ако смо толико важни Богу, онда сигурно треба да мислимо више о себи. Што више знамо Божје љубави према нама, више ћемо стећи осећај наше праве вредности и имати праву слику о себи. Наравно, то је само почетак. Јер не смијемо да сметнемо са ума да Бог и даље ради на теби и мени, да направи оно што Он жели да будемо. “за оне које је унапријед знао, Оне је и предодредио да буду једнаки обличју Сина његовог …” Римљанима 8:29
Бог има много тога да уради у нама и на нашем карактеру, али Kада заврши свој посао, ми ћемо бити слични Исусу. У међувремену, Он захтјева нашу сарадњу. Бог никада гази нашу слободну вољу. Он може да направи нешто предивно у нашем животу, али само ако ћемо га пустити. Ако задржавамо онај осећај горчине и озлојеђености према Богу, тешко да ћемо далеко стићи у нашем прихватању себе и самоосвјешћивању. Да ли ћемо успјети на овом путу, не зависи од тога колико смо паметни. То не зависи од тога колико новца имамо. То искључиво зависи од нашег става. Не морамо да покушавамо да импресионирамо друге људе. Не морамо да се боримо за њихово прихватање и признавање. Не морамо да покушамо да будемо нешто сјајно и познато. Нити требамо да будемо узнемирени или претјерано забринути за то шта други мисле о нама. Бог нас је прихватио, овакве какви јесмо, и то је оно што је заиста важно.

мр Владимир Лајовић


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.