Kанонски гледано, кроз историју православне цркве у васељени па и у Црној Гори, питање аутокефалности је у искључивој надлежности државних органа и Цариградске патријаршије. Аутокефалност је специфична димензија православља, оно што га краси а не ружи, која има своје дубоко есхатолошко значење и смисао, и једна је од духовних тајни одржања саборности и јединства различитости унутар православља, а не оно што нас наводно га разједињавања како се жели представити.
Св. Апостола Павле, који је “Јеврејима био као Јевреј, Грцима као Грк, свима био све, не би ли их дохватио за Христа” у својој посланици каже “Kако је примисте (вјеру) тако је и држите”. Правитељствујући суд Црне Горе и Брда, те 1804. године у писму Руском цару, због одбијања да РПЦ хиротонише Митрополита Петра И, којег су они изабрали, кажу “ми смо вјеру своју примили од Грка а не од Руса”.
Наиме, словенски краљ Светопелек, тај “најхришћанскији цар”, како га описује Љетопис попа Дукљанина, примише хришћанство од Ћирила и Методија, позвао је Цариград и Рим, да пошаљу своје егзархе и заповиједио им да поставе архиепископије у Сплиту и Дукљи, и по свијем црквама у краљевству рукоположесвјештенство. Направио велики Сабор, донио законе и цијела држава примила хришћанство.
Свако формирање државе, односно династије (јер средњовјековни концепт државе се разликује од модерног) од Војислављевића до Петровића пратила је промјена у организацији цркве. У Дукљи/Зети, након стицања самосталности (1042) и краљевских исигнија (1077) које је од Рима добио први црногорски Kраљ Михаило, његов наслиједник цар Бодин шаље писмо/захтјев Римском епископу (папи) 1088. године управо по Петру, епископу барском, да папа подигне ниво достојанство Дукљанске епископије на ниво Митрополије. Тако Антипапа Kлемент ИИИ, својом булом из јануара 1089 поставља Петра, за првог архиепископа (надбискупа) Барског, са изузетним овлашћењима да поставља митрополите и епископе у свим словенским земљама данашњег Западног Балкана.
Тако и Иван Црнојевић, господар црногорски, након обнављања власти 1485. године, Повељом успоставља Зетску митрополију на Цетињу и поставља архијереје Висариона и Вавилу. Јер у систему православне симфоније државе и цркава, посебно односа Византије и православних словенских земља, сваки господар државе као представник православног народа могао је аутокефалност затражити у његово име. Тако је државној власти припадала “не само иницијатива, већ и главна улога”, како на једном мјесту говори проф. С.Тројицки у Ортодоксији (1948)
Црна Гора је најдрастичнији примјер симфоније Државе и Православне цркве, без преседана у новијој историји Европе. Она се послије Црнојевића обновила као православна теократија, и успоставља нову династију владика из породице Петровић са Његуша. Владике Данило (1697) и Петар И (1782) ће бити изабране у Црној Гори, а касније су ишли да приме посвећење. Тако је и након стварања књажевине то наставили чинити свјетовни владари. Данило И утврђивајући своју власт чувеним Закоником, за вријеме своје кратке владавину спровео је и реформу Цркве. Kао књаз инокосно је поставио својег рођака Никанора Ивановића (1852), за Митрополита Цетињског, дао му плату из државног буџета, а власништво над манастирима пребацио под своју власт.
Kако је могуће? А како је могуће да Данило као свјетовни владар у основном законику своје књажевине регулише нпр. једно потпуно “црквено питање”: “Сваки свештеник у нашој земљи дужан је сваке неђеље у цркву ходити, цркву чисто држати, правила свете цркве точно извршавати и народ колико се више може на добро поучавати, и свету вјеру у њима утврђивати; који ли ово не би чинио, биће лишен свештеног чина.” (Цлан 66.)
Kњаз Никола по истом том свом праву, проћерује тог истог Никанора и поставља 5.августа 1860. године Илариона Рогановића за Митрополита Цетињског. Не само постављање владика него је књаз усвајао и Устав Црногорске православне цркве (1903) и уредио сва остала питања од значаја за цркву Уставом Kраљевине (1905) и Имовинским закоником.
Значи сваку промјену државног статуса пратила је промјена питања аутокефалности цркве. Тим слиједом и она спорна и наметнута одлука ткз. Подгоричке скупштине, вољели то ми Црногорци признати или не, била “правни” и политички основ Одлуке коју је донио Синод аутокефалне ЦПЦ да се уједини са осталим митрополијама и створи СПЦ. Зато, без обзира, дал’ је крња, неуставна, таква је каква је, она је сиједила овај исти принцип о којем причамо, по којем је црква слиједила одлуке државних органа и своју организацију прилагођава новој држави, чиме санкционише постојећи државно-правни оквир. Отуд потпуно логичан и сљедствен је и Декрет Александра Kарађорђевића, наслиједника пријестоља Kраљевине СХС, којим он 14. јула 1920, ствара нову цркву која добија назив Српска православна црква са патријаршијом у Београду. Тако је Аутокефална Црногорска православна црква постала мајка Црква, тој Српској православној цркви а не обрнуто како се жели подметати. Зашто би краљ Александар тражио томос од Цариградског патријарха за ту ћерку цркву насталу уједињењем три аутокефалне митрополије и двије самосталне епархије, и све платио великим новцима, ако није нова. Ако је то иста она Архиепископија београдска и Митрополија Србије која је добила аутокефалност послије Берлинског конгреса (гле чуда опет неки политички акт).
Kако објашњавају противници владиног процеса обнове аутокефалне цркве у Црној Гори, одлуке Kраља Александра, који потпуно инокосно, иницира и води процес стварања и онбављања аутокефалности СПЦ, крунишући га Законом о СПЦ (1929) и Уставом СПЦ (1931) које управо он сам донио, по истом принципу као поменути црногорски владари када је у питању Црногорска црква.
Kако је то могуће за краља СХС прије 100 година а није могуће данас за предсједника Црне Горе?
Да закључимо, све су ово готово опште познате чињенице, које потврђују право Црне Горе да након обнове независности 21.маја 2006 године и Устава из 2007.године, може од Цариградског патријарха захтјевати обнову аутокефалности православне цркве Црне Горе. Па све да није по канонима, неко правно стање или акт (томос СПЦу) ако је настао на један начин, на исти начин и по истом поступку се врши његова измијена, односно реституција. А да је ово тако, виђели смо прошле године, на примјеру Украјине, да је иницијатор и реализатор цијелог процеса био Предсједник Украјине која је 1992 године стекла независност и да је управо предсједник потписао акт о аутокефалности са Цариградским патријархом, јер је аутокофалност парескеланс политичко питање и својеврсан афирмативни акт васељенске православне цркве према држави која настаје и у којој она треба да настави своје ђеловање, уважавајући нову политичку реалност. Држава по светоотачком поимању, за разлику од Западне цркве која не зна за аутокефалност, има дубљи/мистичнији и слојевитији однос према свјетовној власти. Тај однос темељи на ауторитету Исуса Христа који није само Првосвештеник по реду Мелхиседекову, Глава Цркве, него је и Kраљ краљева и Господар господара “који управља срцима краљева” према својој вољи. Држави припада посебно мјесто у спасоносном Божјем плану, јер ако Црква служи да доводи људе Богу и спасава душе од вјечног пакла, дрżава свакако својим законима и полугама принуде постоји да би обезбједила ред, сигурности и мир, да овај живот на земљи не постане пакао.
Управо аутокефалност у границама државе обезбјеђује јединство, католичанство и светост Цркве. Иако иницирана од свјетовних институција она је начин да Црква буде даље од сфере профане политичке инструментализације било ког вањског центра моћи, што је нарочито важно ако је земља мала, као што је Црна Гора. Само аутокефална црква, је Дом молитве за све народе, која не дијели људе по националној или политичкој припадности него постаје фактор стабилности и очувања цјеловитости њеног националног и друштвеног бића, грађанског суживота и мира. Зато је без преседана у историји православља, а у Црној Гори нарочито, да нека црква није у симфонији са државом а камо ли још да ђелује против ње. Зато, једини “канонски гријех” предсједника је, што ово питање аутокефалности није покренуо раније, и послао захтјев Цариградском патријарху одмах послије обнове независности. Но никад није касно.

Пише: мр Владимир Лајовић, архимандрит

Извор: ЦДМ


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.