Без жеље да доносимо неки вриједносни суд, само на бази одређених мјерљивих података и чињеница, због актуелности овог питања, даћемо упоредни преглед држава са већинским православним живљем (којима припада и Црна Гора) и преглед аутокефалних и канонских цркава са стањем из 2019. године.

Мало бољим познаваоцима геополитичких кретања од 1917. је јасно како је дошло до овог неодрживог стања које имамо данас, да се управо у земљама Западног Балкана и земљама бившег СССР-а, ово питање аутокефалности и даље држи отвореним и спорним, и како се поменуте зависне структуре прекограничних епархија користе за ширење политичких утицаја. Стицајем историјских околности, превасходно падом Kонстантнопоља/ Цариграда под Османску власт, а нарочито са појавом модерног поимања државе и нације, од почетних четири патријарха (не рачунајући Рим) многе православне земље су кренуле да оснивају своје патријаршије и архиепископије. Па смо од средњег вијека до данас добили низ православних цркава са националим предзнаком (Руска, Бугарска, Црногорска, Румунска, Српска итд.) које су на овај или онај начин добијале и губиле канонско признање од Цариградске патријаршије.

Овај процес траје до данашњих дана, са тенденцијом залагања Руске православне цркве да релативизује право Цариградској патријаршији, као мајки цркви, да даје томосе о аутокефалности, него да то право припада свим аутокефалним црквама. Због тог неслагања данас имамо два диптиха Цариградски и Московски који се разликују (што се види из табеле).

Kако видимо из табеле, само три државе са већинским православним живљем немају своју аутокефалну и канонски признату православну цркву. То су Црна Гора, Македонија и Молдавија. А аутокефалност је на другој страни призната црквама које чине чак незнатни дио популације (Америка, Пољска, Чешка).

Црној Гори као доминантно православаној земљи од Београдске патријаршије се упорно оспорава право на аутокефалност, упркос чињеници што је 2006. обновила незавиност, а до губитка независности (1918) је имала аутокефалну православну цркву, која се под бројем девет водила у Антинској Синтагми (1855) и Диптиху Московске патријаршије (1851). Kада се томе дода да је територија независне (већински православне) државе потпуно супротно канону 17 са 4. Васељенског сабора раздељена и дата под јурисдикцију 4. прекограничне епархије СПЦ-а, које су почињене Београдској патријаршији, може се сагледати дубина неканонског стања у Црној Гори.

Црногорски примјер је утолико драстичнији и парадоксалнији, јер на територији Црне Горе, са таквом хиљадугодишњом традицијом државности и црквености, не да нема аутокефалне цркве, него нема ни самоуправне/аутономне, које данас имају чак Kинеска, Јапанска, Финска, Синајска православна црква итд.

Па можемо рећи да је Црна Гора једина већинска православна држава која нема православну цркву са било каквим атрибутом самосталности, а камоли аутокефалношћу. Појам аутокефалије и аутономности православних црква је врло сложен и настао је као историјски феномен, који је тешко објаснити кроз кратак преглед или осврт. Само подсјећања ради, након првобитног ширења хришћанства ван већих градова, васељенски сабори су морали утврдити веће територијалне јурисдикције (митрополије, патријаршије) и потврдити пет патријаршија (пентархија) – Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

У том смислу, појам аутокефалности је постојао прије Велике шизме (1054.) године. Ипак, могло би се рећи да су поменути појмови у организацији цркве специфичност православља у односу на остале хришћанске деноминације. Једноставно речено, аутокефалност се према канонима може разумјети кроз сљедеће елементе/услове: да постоји сабор архијереја, да они бирају између себе свог предстојатеља/првојерарха, да освјећују своје миро и да имају одређену територију као своју јурисдикцију.

Аутономност је када на поменути самостални избор предстојатеља даје сагласност патријарх аутокефалне цркве под чијим омофором ђелује та аутономна црква.


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.