Препричаћу једну причу о младићу који је дошао на фарму да себи нађе посао, смјештај и храну. Фармер му рече да нема баш потребе за радном снагом, али га упита шта умије? Младић рече: „умијем да спавам за вријеме олујних ноћи“. Фрамер се запрепасти, али му се свиђе овај „чудни“ момак, па му рече: „Ако ти не смета да спаваш у амбару, јер немам простора у кући, онда си добио посао“.
Фармер је био врло задовољан са радом овога момка био је врло вриједан и темељит. Али једне ноћи, док је фармер ишао да спава, чуо је момка како и даље ради око амбара и куће. И усред ноћи, подигла се силна олуја, која је знала у тим крајевима да дође и да направи штету, дигне кровове кућа, обори амбаре и сл.
Требало је устатити и замандалити сваки прозор и врата. Устаде да пробуди момка да уради тај посао. Дође до врата, звао га је, лупао, али је овај и даље чврсто спавао. Фармер побјесне, на младића, који се тако неодговорно понесе, и чрвсто одлучи да га сјутра отпусти са посла, у себи понови кроз зубе: „уистину овај зна да спава за вријеме олујних ноћи“. Чим свану фармер изађе да види колику је штету направила олуја. Kад се изненади, све је било цакум-пакум, сви прозори су били затворени, врата обезбјеђена и остало је било обезбјеђено. Онда схвати, да је момак до касно радио, обезбјеђујуци у потпуности објекат, УРАДИО ЈЕ СВЕ ШТО СЕ МОГЛО УРАДИТИ, и онда је чврсто спавао, и за вријеме олујних ноћи.

Више пута сам у животу стајао пред изазивом, када треба урадити оно што је очигледно, а људи око тебе ти говоре да је немогуће. То кризно мјесто је “планина изговора”. Планина пред којем су многи прије застали и обесхрабрени почели да смишљају изговоре умјесто да проналазе пукотине могућности и наставе да чине мале кораке.
Те планине су оне приче како нема људи, како нема пара, како нема политичке воље за то, да се то већ покушало прије 20 година и да се није успјело, да то неће подржати тај и тај итд..
Треба зачепити уши за све, и одбацити то као лаж, јер није исто. Постоји једна битна разлика. Разлика је у вјери и визији. Вјера и визија чини своје, она помјера планине, али под једним условом. Тај услов је у објашњен у оној изреци светог Петра Цетињског “ако учиниш колико можеш, учинио си што треба”.
Ако престанеш да кукаш, престанеш да смишљаш изговоре, па почнеш чинити све што можеш. Само је то оно што си требао учинити а не оно што други мисле да је требало и могло.
Kада чинис оно што можеш на племенитом задатку, а што је у твојој власти и нивоу одговорности да учиниш, то је она “добра, угодна и савршена” Божја воља за тебе.
Јер свети Петар Цетињски, овим очинским савјетом опомиње али и тјеши. Жели рећи, не гледај на ресурсе које немаш, не гладај на подршку коју немаш, не гледај на људе и новце који ти требају а које немаш, само учини оно сто је до тебе. То је довољна и потребна мјера свему, то је оно “зрно горушице” о коме говори Исус, које помјера планине. То је оно што уводи у мир, сто успокојава нашу савјест кад нас оптужују и која храбри. Само у том ставу “учинио сам што је до мене” ми можемо као онај младић са почетка, спокојно лећи и почивати у сред олује. А Господ “миломе своме у сну даје.”

Аутор: Архимандрит Владимир, блог


0 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.